Ilijada i Odiseja, dva epska speva najvećeg antičkog pesnika Homera, nastala u VII ili VIII veku p.n.e, predstavljaju najstarija književna dela grčke i evropske književnosti. Dobro poznati tok radnje oba dela mnogima je obogatio poznavanje grčke mitologije i helenske književnosti, naveo na promišljanja o izboru između života i smrti, o junaštvu, odbrani vrednosti, ljudskim osobinama, o strpljenju i istrajnosti.
U Ilijadi, epskog Odiseja odlikuje domišljatost i junaštvo. Svest da se mnoge bitke ne dobijaju mačem već mudrošću. Odisej je predvidiv u časti a nepredvidiv u domišljatosti. I upravo kada bi se reklo da je ispunio sve svoje zadatke, ne lezi vraže – pred njim se otvaraju nova i teža iskušenja. Čitajući o Odisejevim vrlinama i moralnosti neizbežna je, na trenutak, asocijacija sa Pravednim Jovom. Onim koji se Gospoda nikada nije odrekao i na koga Gospod ipak dopušta satanino iskušenje ne bi li mu dokazao da greši u pogledu velike ljubavi Jova prema Gospodu. „Evo ti ga u ruke, samo mu dušu ne diraj.“ – reče Gospod satani. Ostatak ove divne i veoma dušekorisne priče znamo. Odisej pak, veruje u grčke bogove, pravog Gospoda ne poznaje. Asocijacija na Odiseja je utoliko što je Odisej takođe domaćin, čovek od časti i ugleda, onaj koji bi život dao za čast i datu reč. I koji u tome nikada ne bi poklekao. Međutim, već iskušavan u oružanoj borbi sa spoljnim neprijateljima zarad očuvanja časti i ugleda svoga naroda, u nastavku svoje borbe bitku će voditi sa unutrašnjim neprijateljima koliko god oni pristizali „izvana“.
Ukoliko razmislimo o skrivenim iskušenjima sa kojima se Odisej tokom svoje odiseje suočio na širokim prostranstvima svoje duše, zapazićemo hrišćansku simboliku i značenja. U Ilijadi se vodila spoljna borba: za slavu, čast, telesnu snagu a u Odiseji unutrašnja borba: za duhovnu snagu. U Ilijadi je Odisej jedna od centralnih ličnosti grčke vojske a u Odiseji samo pešak spram legiona iskušenja koje sreće tokom desetogodišnje borbe za povratak u dom Oca. U Ilijadi se bori junaštvom i domišljatošću a u Odiseji trpljenjem i istrajnošću. U Ilijadi borba traje godinama, pa sve i da se jedna bitka izgubi, rat nije izgubljen. U Odiseji je svaka bitka bitna i presudna, jedan potpuno izgubljeni ispit mogao bi da znači izgubljenu borbu bez povratka. Iskušenje ima hiljadu lica, ali svako od njih kuca na vrata naših slabosti naizgled tiho ali uporno. Ali krenimo redom.
Susret neustrašivog Odiseja sa kiklopom Polifemom, susret je sa sinom boga Posejdona. Susretu prethodi smrt njegovih drugova koje je kiklop proždrao. Onih drugova koji su pomislili da su veliki i da imaju snage i veština da se izbore sa kiklopom (sa egom, sujetom). Jedno oko na glavi kiklopa jeste u stvari, jedno jedino, nepromenljivo gledište koje ima sujeta, a koje svi drugi treba da prihvate. Ono koje gleda samo spolja a nema drugo koje gleda ka unutra (samokritično). I od takvog «gledanja» duhovno postradaše mnogi. Posebno oni koji misle da su neko (o sebi imaju visoko mišljenje). Odisej kreće u obračun sa kiklopom (odn. sa gordošću, sujetom, onom koja je snagom i prisutnošću velika, mudro se kiklopu predstavivši imenom Niko. „Ponizite se, dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas“ (1. Petrova 5, 6-7). Odisej, ponizivši se, prilazi bliže rešenju problema i užarenim kocem izbija kiklopu jedino oko koje ima. Pogađa mu slabu tačku ega – gordost i sujetu. Uništeni jednostrani vid urušiće snagu koju ima ego. Ovoga puta sujeta ostaje bez vida, odn. bez mogućnosti sopstveno-isključivog pogleda na sve.
Na ostrvu Eje, kod čarobnice Kirke, iskušenja traju godinu dana, shodno sledećem, još podmuklijem iskušenju koje uporno traži još poroznije i slabije tačke odbrane. Odisejevi drugovi, slabiji od njega, padaju pod njenim iskušenjem i bivaju pretvoreni u svinje. „I izišavši duhovi nečisti uđoše u svinje“ (Sveto Jevanđelje po Marku, glava 5, stih 13). Odisej dobro zna (iskustvom i savešću) da ako dozvoli da i zrno pogrešne pomisli padne na tlo njegove savesti, proklijalo bi u greh. Stoga pažljivo razmišlja i zaključuje, opire se i odoleva iskušenju. Pomaže mu Hermes (zaštitnik putnika) tako što mu daje da pojede travu (asocijacija na uzdržanost od mrsne hrane) koja ga održava u čistom stanju i spašava da ga Kirka ne pretvori u svinju. Na kraju Odisej čak i spašava prijatelje nateravši Kirku da im vrati ljudski oblik što bi, slobodom promišljanja, možda moglo da se tumači da čist i ispravan može pomoći poročnom da se očisti poroka.
Na ostrvu Ogigija, na kome je živela lepa božanska nimfa Kalipso (ona koja skriva), Odisej je pak proveo punih sedam godina, uživajući njenu ljubav i gostoprimstvo. Kalipsa koja mu nudi besmrtnu mladost i drži ga (skriva) u pećini svog olovnog zagrljaja (u mračnom predvoruju ada). Kalipsa ga privlači noću, ali danju Odisej plače i tuži za svojim domom i porodicom. Odisej pada i ustaje punih 7 godina. Spašava ga što nije potpuno poklekao i što još uvek stremi istinskom domu. Kada se napunila 7. godina (broj – simbol savršenstva), stekli su se uslovi za rešenje problema (odn. prevage nostalgije za domom Oca svoga nad strastima). Odisejevo pamćenje i sećanje na dom, (doma) najveći je bedem odbrane njegove duše.
U jednom trenutku će se Odisej čak naći i u podzemnom svetu Hada (pakla) gde razgovara sa Tiresijom, sa svojom majkom i sa mnogim grčkim junacima – Ahilom, Heraklom i drugima. Dotaći dno (odn. dotaći dno pakla) česta je metafora najtežeg iskušenja duše, u kojem su i drugi, u borbi sa spoljnim neprijateljem, junaci (kao i Ahil, Heraklo) i možda neki nama veoma bliski ljudi (roditelji).
Za vreme Odisejevog odsustva sa Itake, drski prosci njegove žene Penelope bahato su trošili njegovu imovinu. Dakle, dok je naša duša obuzeta dalekim putevima i uvek novim strastima, dom naše duše je ostavljen bez zaštite. Svako ko je dom svoj ostavio bez zaštite i otišao daleko, postaje celoživotni izgnanik i lutalica, sa večno tinjajućom nostalgijom koja ne dâ mira duši i sanja o povratku. Nakon brojnih brodoloma svoje duše i mi koji dobijamo drugu šansu, kao i Odisej, našavši se ponovo u domu svoje duše, stečenim smirenjem smo u situaciji da sagledamo nastalu štetu i stanje svoje duše. Odisej se vraća svom domu u Itaku preobučen u prosjaka kako ne bi bio prepoznat. U odeći onoga koji on više nije, ali sa potrebom da se trenutno, od istih takvih, sakrije. Tada se na dvoru pojavljuje još jedan prosjak, odmah se svađa i tuče sa Odisejem. Na kraju Odisej pobeđuje prosjaka, boljereći: Odisej pobeđuje prosjaka u sebi, odn. poslednji ostatak svoje nedovršenosti (koja najčešće čeka da joj drugi pomognu da se dovrši, umesto da odvažno sama preduzme rad na sebi). Odisejeva poslednja bitka nastaje kada u ruke dobije svoj luk i strelu (svoje oružje) i u tom trenutku se bez milosti obračunava sa drskim proscima svoje žene i nevernim slugama, odn. sa propadljivim čovekom. Svojim lukom i strelom, odn. svojim oružjem, jer Gospod traži smelost i odlučnost u delima. Kao što ne treba da budemo kolebljivi kada se obračunavamo sa utvarama svoje duše – otimačima pravih vrednosti i lažnim slugom – licemerjem.
Tokom desetogodišnjeg lutanja, Odiseju pomažu mudrost (Atina) i strpljivost, da kao pobednik izađe iz teških iskušenja koja ponekad uzmu dobar deo života. Mudrost i strpljenje daju prostor da se iskušenje dobro sagleda, da se promisli i donese prava odluka. I kada je padao pod iskušenje, Odisej se iz njega opet strpljivošću izbavljao, kao iz dubokog ambisa, pazeći na sledeći korak. Iako ovaj pad (u iskušenju sa nimfom Kalipso) razlikuje pravednika Odiseja od istinskog pravednika – Pravednog Jova, Odisejeva priča može biti korisna i ako se njegova borba sa iskušenjima otkrije duhovnim očima i sagleda duhovnim vidom.
Ako razumemo da će duhovne pouke biti potrebne onoliko koliko će i iskušenja trajati (do Drugog Hristovog dolaska), teško je ne zaključiti da je Homer bio ispunjen Duhom Svetim kada je stvarao ovaj ep.
Lela Marković
