Piše: Nina Stojanović, novinar
Kosovo i Metohija, od Boga darovan deo naše zemlje, kroz vekove je bio čuvan ne samo oružjem i krvlju srpskom, već i tišinom molitve, suzama i verom onih koji su tu živeli, rađali se, oplakivali i umirali. Kada je narod poslednji put napuštao Kosmet, sklanjajući se od muke i zla, nove stvarnosti koja je zavladala, grupa starica prkosila je neprijatelju i nečastivom, iako ranjive ponosno su stale na pragove svojih manastira, crkvi i svetinja. Te starice su hrabro prkosile svim nedaćama i ostale da čuvaju Kosmet, sveti prostor koji je koren našeg identiteta i vere.
Sestra Dragica Kovačević, iskušenica manastira Pećke patrijaršije, jedna je od tih neustrašivih žena. Ona je svoj manastirski život posvetila služenju Bogu i svome narodu, ali je ceo život ostala iskušenica. Njen duhovnik, blaženopočivši patrijarh Pavle, jednom je rekao: „Bolje biti dobra iskušenica, nego loša monahinja.“ Ovaj savet je sestra Dragica prihvatila kao poziv i blagoslov, te je sa velikom verom i skromnošću ostala na putu, koji je išao u suprotnom smeru od zemaljskih počasti, ali je vodio ka večnoj slavi. U svojoj skromnosti Dragica je ostala iskušenica, lišena gordosti, otvorila je svoje srce Gospodu i strpljivo čekala život večni.
Pre samo nekoliko dana, sestra Dragica se upokojila u svojoj 85. godini života, nakon što je provela 67 godina u manastiru, služeći Bogu i ljudima. Iza nje je ostala još jedna praznina u srcu Srbije, nikad više ta malena siuleta neće stajati kraj zadužbine Jelene Dečanske, manastira Budisavci i razdragano dočekivati i ispraćati malobrojnu decu koja tu hodočaste. Ostaće sećanje na njenu stamenu veru, ali njeno bezazleno, čisto i ljubavlju očišćeno nezlobivo srce. Svojim prisustvom i molitvama, sestra Dragica je čuvala svetinje Kosmeta, kao i mnoge druge starice koje su ostale kada su svi otišli. Kao što se sada molitveno sećamo i proslavljamo Svetu majku Kseniju Petrogradsku, verujem da će se buduća pokolenja tako sećati i Dragice Srpkinje.
Nedavno je preminula i igumanija manastira u Đakovici, mati Teoktista Kastratović, njen podvig i poziv bio je da čuva svetinju, njeno srpsko srce kucalo je u Đakovici i kada su sva druga bila daleko ili su se ugasila. Ponosito, a smerno molitvama i suzama čuvala je grad, crkvu i zavet. Ove hrabre žene su poslednje stale da brane svojim telima svetinje, krhke starice, a div junaci.
Starice poput sestre Dragice i majke Teoktiste iz Đakovice, i svake druge koja je ostala na Kosmetu uz svoje ognjište, svoju crkvu, da oplakuje naša groblja, da tu proslavi i poslednji put krsnu slavu i zapali sveću, svetlost su ovog vremena . Čuvajući svetinje, čuvale su i samu suštinu naše vere i našeg postojanja. Dok su se crkvena zvona gromko raznosila taj poznati zvuk širom Metohije, one su podjednako snažnim molitvama i verom održavale plamen nade da će se jednog dana njihova deca vratiti na svoju zavičajnu zemlju.
U ovoj priči o staricama Kosmeta, setimo se i reči Branislava Nušića koji je u svojoj pesmi „Pogreb dva raba“ ironično prikazao društvo koje više slavi babe nego junake. U ovom našem vremenu, starice su zaista su postale junaci. Čuvari naše Metohije, naše Đakovice, Budisavca, našeg Kosova i Metohije, i našeg zaveta. Sada, kada i one odlaze, njihove ostarele, ali žilave ruke predaju nam zavet da se sami brinemo o njemu. Kosmet ostaje u tišini, okružen senkama i tmurnim oblacima koji su se nadvili nad njim, ipak ostaju da nam svetle grobovi onih koji su ga verno čuvali.
I dok se opraštamo od njih, ostaje nada da će njihove molitve i dalje štititi Kosmet, dok mi čekamo dan kada ćemo se svi ponovo sjediniti u svojoj svetoj zemlji. Možda će jednog dana naše generacije ili buduće generacije nekih boljih Srba, spoznati važnost ove borbe i biti spremne na žrtvu kakvu su podnele one. Kao što je Momo Kapor rekao: „Patriotizam nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba.” One su nas naučile da volimo, da čuvamo i da se sećamo. One su nas naučile šta znači biti čuvar svoje zemlje i svoje vere.
Izvor: srpskiugao.com
