Piše: protoprezviter-stavrofor dr Miloš Vesin
Ne bih ovoga puta ni o beduinima, a ni o Imazigenima, koje zapadni osvajači nepravedno i ponižavajuće nazvaše „Berberi“ (od reči-varvari), a još kako su duboki utisci od vremena provedenog i sa jednima i sa drugima.
Danas ću da prepišem zadivljujuću pouku koju nedavno, jednog kasnog septembarskog popodneva, primih od osmogodišnje devojčice – tunižanke – na obali Mediterana, pokraj Mahdije. Zašto prepisujem i od koga prepisujem? Od samoga sebe. Da, baš tako. Jer čim primih tu neočekivanu pouku, ali i poruku, ja sve to odmah zapisah olovkom na papiru. I to kakvom papiru! Kako tada moj notes ne beše uz mene, ali olovka je uvek tu, ja uzeh treću knjigu Sarajevske trilogije Mome Kapora – Čuvar adrese, koju baš neposredno pred susret sa tom devojčicom pročitah, pa na sedam-osam praznih stranica ispred i iza teksta knjige, da ne bih zaboravio ni reči, ni poglede, ni izraze lica, ja pribeležih ceo događaj sa obale. Eto šta, i od koga i gde prepisah.
Šetajući tog popodneva uz obalu i osluškujući zvuke talasa, koji se prosto utrkivahu koji će od njih brže da mi prekrije stopala penušavim svojim ritmom, zastadoh na tren u okretanju brojanice iznenađen prizorom koji videh pred sobom. Malena devojčica, duge crne kose, pametnog izraza lica, mučila se, i to je bilo očigledno, noseći veliku, za nju svakako pretešku, kofu punu neke tečnosti. Posle svakih deset koraka spuštala bi kofu na peščanu obalu da malo predahne. Priđoh joj, upitavši je da li joj je lakše da razgovaramo na francuskom ili engleskom. Kada mi je na više nego solidnom engleskom dala odgovor, ja joj odmah ponudih pomoć oko nošenja kofe. Pristala je, ali uslovno: „Možete da mi pomognete, ali samo delimično. Vi uzmite dršku sa jedne, a ja ću sa druge strane i tako ćemo odneti ovu kofu do mesta koje ću vam pokazati, eno tamo gde je ona mreža za odbojku.“
Usput sam je pitao koliko godina ima i reče da je nedavno napunila osam godina i da će za koji dan krenuti u treći razred. Pre nego što stigosmo do „cilja“, ne mogoh a da je ne upitam kakva je to tečnost u kofi. Veselo se nasmejala i rekla: „E sada ćete se vi smejati, a svakako i pomisliti da baš i nisam normalna, kada vam kažem da je u kofi morska voda!“
Kada smo stigli do „cilja“, zapravo do tačke koju je sebi odredila kao cilj, ona mi očima dade znak da je moja pomoć završena i da će dalje sama. Bože, kako li se iznenadih kada videh da je ona, sakupivši svu svoju snagu, uzela tu veliku belu kofu i ceo njen sadržaj prosula u morski plićak. A onda, par sekundi iza toga, zaista ne duže, ponovo je istu tu kofu napunila „svežom“ morskom vodom, krenuvši da se vraća nazad do mesta gde je malo pre i sretoh.
„Ali, kaži mi“, upitah je radoznalo,… „zašto na jednom mestu puniš kofu vodom, mučiš se da je tako tešku odneseš do drugog mesta, a onda vodu iz kofe izručiš u more, da bi je ponovo napunila i nosila nazad? I koliko puta to tako činiš?“ Pogledala me je i uz blagi, nekako setni, smešak rekla: „Znam ja da vi nećete to razumeti, ali eto… rećiću vam. Činim to pet do deset puta na dan, svakoga dana tokom letnjeg raspusta. Uzmem vodu iz mora i njom napunim kofu, pa je onda nosim, od prilike tridesetak metara, i istu tu vodu vratim moru, tamo gde ta voda i pripada. Kada moru vratim njegovu vodu iz kofe, ja onda, od mora, na kratko „pozajmim“ novu količinu vode, ponovo tom vodom napunim kofu i vratim se do početnog mesta i onda opet vratim moru ono što je njegovo!“ Moja znatiželja je, naravno, tada bila još veća: „A mogu li da znam zašto to činiš? Da li ti je to neko rekao da tako treba da radiš? Evo, obećavam ti da ću barem pokušati da razumem ono što mi budeš rekla.“
Spustila je veliku belu kofu pokraj sebe, ozbiljno me pogledala i rekla: „Ne, nije mi niko rekao to tako da radim. Zapravo, niko izvan mene! Ali jeste, rekao mi je to jedan glas u meni.“ Odmah sam nastavio dalje: „A da li ti je taj glas rekao i zašto to treba da radiš i sa kojim ciljem?“ Do tada ozbiljno lice je opet vratilo na njene obraze čaroliju detinjeg osmeha, pa me je široko otvorenih očiju pogledala, uz reči: „Vi svakako znate da su sva deca sveta, pa tako i mi u Tunisu, veoma radoznala i da uvek pitaju: – A zašto, a kako, a koliko, a dokle, a kada, a kuda? Odgovorih joj upitnim osmehom: „Iiii… kakav si odgovor dobila od toga glasa u tebi?“ U isti mah, ona je opet na licu imala onaj ozbiljni izraz i mirno mi je prenela poruku tog unutarnjeg glasa. „Odgovor tog glasa iz mene je sledeći: – Nauči i shvati da si samo jedna malena kap u ogromnom moru svih ljudi koji su ikada živeli na ovoj planeti, onih koji sada žive i onih koji će živeti kada tebe više ne bude ovde.“
Zastala je na tren, pa onda nastavila: „Eto, to je poruka tog glasa iz mene i ja sada znam da je ova voda u kofi, koja stoji između mene i vas, moj mali, pa i ne baš tako mali, svet: Moja porodica, šira rodbina, moja ulica, moja škola, moj grad, moja država čak. Ali, vidite, sve to pripada celini, sve je to deo jednog velikog „mora“, jer evo i ovo naše more, kao i sva druga mora i okeani, to je sve deo jedne veće celine! A nad ovim i svim drugim morima i okeanima sveta sijaju i isto sunce i isti mesec i svetlucaju zvezde po noći. Zar ne?“ Složih se sa njom: „Da, sve je tako kao što si rekla. Ali, zar ne bi bilo dovoljno, i svakako lakše, ako bi, recimo, uzela neku manju kofu? Dobro, ne baš onu koficu s kojom se deca igraju u pesku, ali neku ipak manju od ove velike?“ Tada se na njenom licu pojavi ne mali izraz čuđenja: „Kako ne shvatate? Pa u tome i jeste zadatak! Ne samo da nešto naučim od mora, nego da se barem malo i pomučim, kako bih i sada, a i u budućnosti, mogla da primim na sebe sve one talase koje more života već sada baca i pljuska na mene, a koje će tek u godinama koje dolaze to sve više i sve žešće činiti! A tih talasa će svakako biti. Zato nikada ne treba birati ono što je lakše, već naprotiv – ono što je teže. Životne teškoće su naši učitelji! Zar ne mislite i vi tako? A osim toga, ja tako vežbam i moju volju i moje telo, eda bi uvek mogli da služe volji Svemogućega Boga!“
„Ti, dakle, veruješ u Boga?“ Opet se vrati osmeh na njeno lice kada je mirno i opušteno rekla: “Ne, ja više ne moram da verujem! Ja pogledam u ovo more, u ovaj pesak, u ovu kofu, zagledam se u sebe, podignem glavu ka suncu i mesecu i zvezdama, zagrlim pogledom ljubavi mamu i tatu, braću i sestre i sve koje volim, i ja tada znam i osećam da je Bog tu i da postoji! I da me čuva!“
Poćutasmo zajedno možda minut, ili dva, oboje zagledani u beskrajno morsko plavetnilo ispred nas. „Vi, vidim, nosite krstić oko vrata. Znači, vi ste hrišćanin i vi isto verujete u Boga?“ Pogledah je uz osmeh i rekoh: „Da, draga moja devojčice, ja sam hrišćanin, koji, baš kao i ti, pokušava ne tek samo da veruje, nego i da čudesnošću života sve više postaje uveren i da, kako ti kažeš, zna da Boga mora da bude! I evo jednog malog iznenađenja za tebe: ja sam hrišćanski pravoslavni sveštenik!“
Priznajem, nisam očekivao izraz radosti, ali da, na njenom licu se uistinu pojavio odsjaj radosti:„Stvarnoooo…? Vi ste sveštenik? E ko će onda bolje da me razume, ako ne vi?“ A onda zastade na tren… : “Ali, vi… vi svakako možete da pretpostavite da sam ja muslimanka, kao i većina žitelja u ovoj zemlji?“ Odgovorih joj osmehom: „Znam, znam, i mene raduje ovaj razgovor koji vode naše dve duše, a ne tek dve naše glave, četiri naša oka, četiri naša uha, i dva naša jezika.“ Na te reči se baš glasno nasmejala: „Vi to stvarno tako osećate?“
Sagnuvši se ispred sebe, ja dohvatih malenu jednu školjku, brzo je oprah od peska u prvom dolazećem talasiću i stavih joj tu školjku, bez reči, u njenu desnu ruku. Čvrsto je zatvorila dlan svoje desne ruke, i nekako me opušteno pogledala: „E pa vidite, znala sam ja da ni naš susret, a ni ovaj razgovor nisu slučajni. Vi ste sveštenik i to je baš lepo što, ma gde da ste, govorite vašim ljudima da sve ovo oko nas i u nama nije slučajno nastalo, i da sve ima svoj izvor u Bogu, koji je tvorac svega što vidimo, a i onoga što ne vidimo… I Stvoritelj svih nas! I… hvala Vam na vašoj pomoći…“
Osetivši da je vreme da se razgovor privede kraju, ja joj pružih ruku i dok je ona stiskom svoje ruke prosto stavila „pečat“ na naš radosni susret, ja joj rekoh: „Hvala Bogu na ovom susretu, i hvala tebi bosonoga princezo mediteranske obale! Hvala na mudrostima koje danas čuh od tebe.“
Uz široki osmeh pozdrava, jer je već svako krenuo na neku svoju stranu, ona mirno odmahnu rukom: „ A ne! Nije to nikakva moja mudrost. To sam ja u sebi samo sabirala neke priče, koje sam od malena slušala od moga dede, povezujući ih sa nekim mojim dečijim razmišljanjima. I eto… tako ja to pamtim i čuvam, kao što i „to“ mene pamti i čuva. Ali nikome ne govorim o tome. Ne može baš svako to da primi. Ni ovo što radim, a ni to kako razmišljam. Neka misle da se igram… Ali vama sam to poverila, jer sam vas danas videla i prvi, a možda i poslednji put u životu, i tako će moja malena tajna o tome kako ja sebe vaspitavam u ovome životu, baš preko mora i njegove vode, i dalje ostati tajna za sve oko mene. Nadam se da me razumete.“
Ne mogoh, a da je na kraju ne upitam i za ime. I tek tu me je sačekala istinska pouka! „Moje ime? Mogu da vam kažem, nije tajna. Ali, ako vam kažem moje ime, vi ćete ga sigurno već za koji dan zaboraviti. Moje ime uopšte nije važno. Zato ću vam reći ovo: Neka moje ime za vas bude – Najmanja morska kap! Možda ćete me baš tako, pod tim imenom, zapamtiti.“
Pozdravismo se još jednom, kao drugari po talasima, kao stariji brat i mlađa sestra iz istoga mora, kao dve kapi, svaka na svome putu prema talasu kome pripada. A od vetra zavisi da li je to na putu do pučine, ili na putu do obale…
Izvor: Portal Kinonija
Foto: Eparhija bačka
