Na nedeljni dan kada naša Sveta crkva proslavlja Sv. mučenika Jakova Persijanca, Sv. Jakova Rostovskog i projavljenje blagodati čudotvorne ikone Presvete Bogorodice – Znamenje, služena je Sveta liturgija u Hramu Velikomučenika Đorđa pod Goricom.
Svetim evharistijskim sabranjem načalstvovao je protojerej-stavrofor Miloš Vesin, uz sasluženje braće sveštenoslužitelja ovog drevnog hrama: protojereja Mirčete Šljivančanina starešine crkve, protojereja-stavrofora Milete Kljajevića, protojereja-stavrofora Dragana Stanišića, jereja Blaža Božovića i đakona Luke Pavićevića.
Na liturgijske vozglase odgovarao je hor Svetosavnik, rukovođen horovođom Ratkom Vujačić.
Nakon pročitanog jevanđelskog začala slovom pouke sabranima u hramu Gospodnjem obratio se načalstvujući sveštenoslužitelj, prota Miloš Vesin:
,,Gospod Isus Hristos kada isceljuje, On oprašta grehove. A opraštajući ljudima grehe njihove, On isceljuje.
Šta znači isceliti? To znači povratiti nečiju celosnost, obnoviti onu narušenu celinu; jer svaka bolest, patnja, muka i nevolja je znak određenog poremećaja u harmoniji između tela, duše i duha čovekovog. I Hristos koji je jedini pravi iscelitelj (i tu treba da pravimo razliku jer lekari leče, a Hristos isceljuje) oslobađa ženu za koju Apostol Luka svedoči da je duh mučaše 18 godina te je kao posledica tog mučenja, bila zgrčena.
Hristos nimalo slučajno ovo čini u dan subotnji, onda kada je po Zakonu bilo zabranjeno bilo šta činiti; a svaki suvišni pokret je bio proglašen za neku fizičku radnju. Ali, čineći ovo u subotu, Hristos zapravo dokazuje da nije čovek subote radi, već da je subota čoveka radi. I postavlja jednostavno pitanje, onima koji su zlo mislili u srcima svojim, nemajući mogućnosti da se obraduju tome što je jedna od njih (koju nisu ni prepoznali kao sestru) doživela isceljenje, nego počeše negodovati u srcima svojim. Hristos ovu kćer Avraamovu oslobađa gorke muke i tegobe, ali on opraštajući isceljuje i isceljujući oprašta.
Koliko li je nas danas u ovaj dan, koji smo, Bogu hvala, fizički uspravni, ali smo duševno i duhovno zgrčeni;
Šta znači biti zgrčen? To znači nemati moć radovati se uspehu, napretku i sreći onog pored nas, već dozvoliti da nas otrov zavisti, ljubomore – obuzme toliko da postanemo zgrčeni, da ne možemo duh svoj da ispravimo u sebi.
Biti zgrčen u duši znači – nemati osećajnosti, saosećanja prema onima oko nas koji pate; nemati onoga oko nas čega je sve manje – strpljenja koje se zabodija jedino snagom trpljenja; a trpljenje nije ništa drugo nego mučeništvo. Svako od nas na svome mestu, po meri svoje snage, vere i ljubavi, pozvan je da bude mučenik! Ne mora to uvek da bude stradanje u telu i krvi, mučeništvo je svedočenje. Svako od nas će znati, kako će da svedoči Hrista raspetog i vaskrslog, kako odeću krštenja da očuvamo čistu i neporočnu, a ako treba da je ukrasimo najdragocenijim ukrasom – krvlju.
Mi Svete danas proslavljamo kao velike podvižnike, jer oni to i jesu, ali niko od njih nije pošao na mučeništvo misleći da čini veliki podvig; oni su samo ljubavlju odgovarali na ljubav Hristovu.
Sve to je moguće i nama danas, ali pod jednim uslovom – da smo opasani štitom vere u duši svojoj. Da nije bilo nje zar bi Sv. Jakov Persijanac mogao da se usprotivi protivnicima Hristovim?
Neka bi nam Gospod, zastupništvom Svoje Prečiste Bogomajke, Svetog velikomučenika Georgija, Svetog Jakova Persijanca, dao snage i odvažnosti, da uvek umemo da razaznamo koju to borbu treba da vodimo, čime i na koji način treba sebe da ojačamo da bismo i mi postali svedoci Hrista raspetog i vaskrslog. Amin!“
Potom su svi oni koji su se pripremali, pristupili Svetoj čaši u Svetoj tajni pročešća.
Zajedničarenje sveštenoslužitelja i parohijana, nastavljeno je u Svetogeorgijevskom domu, uz prigodno posluženje, slušajući bogato iskustvo poznanja života i čoveka koje je upriličio prota Miloš Vesin.
Elza Bibić
Foto/video: Darko Radunović
