Od svih himni i molitava za vreme posta, jedna kratka molitva može da se označi kao Molitva posta. Predanje je pripisuje jednom od velikih učitelja duhovnog života – Svetom Jefremu Sirinu. Evo njenog teksta:
Gospode i Vladaru života moga, duh lenjosti, mrzovolje, vlastoljublja i praznoslovlja ne daj mi.
Duh celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi, daruj meni, slugi Tvome.
O, Gospode Care, daruj mi da sagledam svoje grehove, i da ne osuđujem brata svoga, jer si blagosloven u vekove vekova. Amin.
Ova se molitva čita dva puta na kraju svake službe u postu od ponedeljka do petka (ne subotom i nedeljom, jer, kako ćemo docnije videti, službe u ove dane nisu po obrascu posnih službi). Kod prvog čitanja, metaniše se posle svake molbe. Tada se svi klanjamo dvanaest puta govoreći: „Bože, očisti me grešnog”. Cela molitva se ponavlja sa jednim metanijem na kraju.
Zašto ova kratka i jednostavna molitva zauzima tako važan položaj u celokupnom bogosluženju za vreme posta? Zato što na jedinstven način nabraja sve negativne i pozitivne elemente pokajanja, obrazuje, da se tako izrazimo, „podsetnik” za naš individualni podvig u postu. Podvig je usmeren najpre u pravcu oslobođenja od nekih osnovnih duhovnih bolesti koje formiraju naš život, i omogućavaju nam da počnemo da se okrećemo prema Bogu.
Osnovna bolest je „praznost” (lenjost). To je ona čudna lenjost i pasivnost celokupnog bića, koja nas stalno ubeđuje da je promena nemoguća, pa stoga i nepoželjna. U stvari, to je duboko ukorenjsna sumnja, koja na svaki duhovni izazov odgovara „čemu, radi čega?” i čini od našeg života užasnu duhovnu pustoš. To je koren svakog greha, jer truje duhovnu energiju u samom njenom korenu.
Rezultat takve lenjosti – „praznosti” je „uninije” – tuga. To je stanje očaja, malodušnosti, koje su svi Oci duhovnosti smatrali kao najveću opasnost za dušu. Malodušnost je nemogućnost da čovek vidi bilo kakvo dobro i bilo šta pozitivno. To je svođenje sveta na negativizam i pesimizam. To je demonska sila u nama, jer je đavo u svojoj osnovi laža. On čoveka laže o Bogu i o svetu; on ispunjava život tamom i negacijom. „Uninije” je samoubistvo duše, jer ako obuzme čoveka, on je apsolutno nssposoban da vidi svetlost i da je želi.
„Ljubonačalije” – požuda! Ma koliko izgledalo čudnovato, „praznost” i „uninije” ispunjavaju naš život požudom. Obezbeđivanjem celokupnog stava prema životu, čineći život besmislenim i praznim, „praznost” i „uninije” prisiljavaju da tražimo kompenzaciju u korenito pogrešnom stavu u odnosu na druge osobe. Ako moj život nije orijentisan prema Bogu, nije usmeren na večne vrednosti, on će neizbežno, postati sebičan i egocentričan, a to znači da će sva druga bića postati sredstvo za zadovoljenjs moje sebičnosti. Ako Bog nije Gospod i Gospodar moga života, tada ja postajem svoj gospodar i gospod- apsolutni centar svoga sopstvenog sveta, i sve počinjem da vrednujem u terminima mojih potreba, mojih ideja, mojih želja, i mojih procena. Požuda je na taj način najosnovnija izopačenost u odnosu prema drugim bićima, traženje načina da im se ona potčine.
Ona nije bezuslovno izražena u stvarnoj pobudi da se vlada, da se dominira nad „drugima”. Ona može da se ispolji u indiferentnosti, omalovažavanju, nezaintsrseovanosti, bezobzirnosti i nepoštovanju. To js zaista „praznost” i „uninije” upereno ovog puta protiv drugih; ono upotpunjava duhovno samoubistvo sa duhovnim ubistvom.
Najzad, „praznoslovije”. Jedino čovek, od svih stvorenja, obdaren je darom govora. Svi Oci vide u tome „pečat” slike Božijs u čoveku, jsr se sam Bog otkrio kao Reč. Ali, reč kao vrhovni dar je istovremeno i vrhovna opasnost. Budući osnovnim izrazom čoveka, sredstvom njegovog osmišljenja, govor je iz istog razloga i sredstvo njegovog pada i samorazaranja, prevare i greha. Reč spašava i reč ubija. Reč nadahnjuje i reč truje. Reč js oruđe istine i demonsks laži. Imajući krajnje pozitivnu silu, ona ima i užasno negativnu snagu. Ona zaista stvara pozitivno ili negativno. Kada odstupi od svog božanskog porekla i svrhe, reč postaje „prazna”. Ona neminovno uslovljava lenjost, požudu, očajanje, a život preobraća u pakao. Ona postaje samom silom greha.
Ovo su četiri negativna uslova pokajanja. Oni su prepreke koje treba savladati. Ali jedino sam Bog može da ih ukloni. Prema tome, prvi deo molitve posta jsste krik iz dubine ljudske bespomoćnosti. Zatim se molitva kreće u pravcu pozitivnih ciljeva pokajanja, a ima ih opet četiri.
Čistota, celomudrije! Ako se ovaj izraz ne svede samo na njegovo seksualno obeležje, a to se pogrešno veoma često čini, čistota se razumeva kao pozitivna suprotnost „praznosti”. Tačan i potpun prevod grčkog „sofrosini” i crkvenoslovenskog „celomudrije” trebalo bi da bude „čistota umovanja”. Lenjost je, pre svega, rasipanje, traćsnje, raspusnost – skrhanost naše vizije i energije, nesposobnost da sagledamo celinu. Tačno njegova suprotnost je celovitost. Ako obično pod čistotom zamišljamo vrlinu suprotnu seksualnoj raspusnosti to je zbog toga što se slabi karakter našeg postojanja nigde bolje ne projavljuje nego u seksualnoj požudi – otuđenju tela od života i kontrole duha. Hristos je u nama obnovio celovitost, u nama je uspostavio istinito merilo vrednosti i ponovo nas vratio Bogu.
Prvi i najdivniji plod ove celovitosti ili čistote je poniznost. O njoj smo već govorili. Ona, iznad svega drugog, predstavlja pobedu istine u nama, odstranjivanje svake laži, sagledavanje i prihvatanje stvari onakvih kakve su, a samim tim sagledavanje Božije veličanstvenosti, dobrote i ljubavi u svemu. Stoga je rečeno da je Bog milostiv poniznima i da se protivi gordima.
Prirodni pratioci strpljenja su čistota i poniznost. „Prirodni” ili „pali” čovek je nestrpljiv. Slep u odnosu na samog sebe, on je brz da sudi i osuđuje drugog. Pošto je njegovo znanje o svemu krnje, nepotpuno i iskrivljeno, on sve meri prema vlastitom ukusu i idejama. Indiferentan prema svakom izuzev samom sebi, on želi da mu život bude uspešan, ovde na zemlji i to odmah. A strpljenje je božanska vrlina. Bog je strpljiv ne stoga što je „blag” već zato što sagledava dubinu svega što postoji, što je Njemu otvorena unutrašnja realnost stvari, koju, u našem slepilu, mi ne možemo da vidimo. Što bliže prilazimo Bogu, postajemo sve strpljiviji i tada se u nama sve više odražava bezgranično poštovanje prema svim bićima, a to je već božanska osobina.
Najzad kruna i plod svih vrlina, svakog rasta i napora, jeste ljubav – ona ljubav koju, kako smo već rekli, može jedino Bog da podari. To je dar koji je cilj i svrha svih duhovnih priprema i prakse.
Sve je sabrano i obuhvaćeno završnim delom molitve. Molimo „da uočimo svoja pregrešenja i da ne osuđujsmo svoga brata”. Ali postoji jedna opasnost: gordost. Gordost je izvor zla, a sve zlo je gordost. Pa ipak nije dovoljno samo da uočimo svoje grehove. Čak i ova očigledna vrlina može da ss preobrati u gordost.
Duhovni spisi su puni opomena upućenih protiv suptilnih oblika psevdopobožnosti koja, pod plaštom smirenosti i samoosuđivanja može da odvede u pravu demonsku gordost. Kada „uvidimo vlastite pogreške” i „ne osuđujemo svoju braću”, kada se, drugim rečima, čistota, poniznost, strpljenje i ljubav u nama slivaju u jednu celinu, tada i samo tada biva u nama uništen najveći neprijatelj, naime, gordost.
Metanišemo posle svake molbe. Metanisanja nisu ograničena samo na molitvu sv. Jefrema Sirina. Ona sačinjavaju jednu od specifičnih karakteristika celokupnog posnog bogosluženja. Ali u molitvi sv. Jefrema je značenje metanisanja najbolje izraženo. U dugom i teškom naporu duhovne obnove, Crkva ne pravi razliku između duše i tela. Ceo čovek je otpao od Boga. Ceo čovek treba da bude obnovljen, ceo čovek treba da se vrati Bogu. Katastrofa greha i leti do prevlasti telesnosti – životinje, neracionalnog i požude u nama – nad duhovnim i božanskim. Međutim, samo telo je uzvišeno, telo js sveto. Ono js toliko sveto da je sam Bog „postao čovek”. Prema tome nije telo prezreno ili zanemareno u odnosu na pokajanje i spasenje. Ono je obnovljeno i vraćene su mu njegove osnovne funkcije: da se preko njega izrazi život duha i da bude hram neprocenjive ljudske duše. Hrišćanski asketizam je borba, ne protiv tela nego za telo. Iz ovog razloga kaje se ceo čovek – duša i telo. Telo učestvuje u molitvi duše baš kao što se i duša moli kroz telo i u telu. Metanisanja su „psihosomatski” znak pokajanja, poniznosti, oboženja i pokornosti. Ona su posni ritual par excellence.
Preuzeto iz knjige “Veliki post” protojereja Alekdandra Šmemana
