У организацији Српске православне црквене општине Котор, у порти Цркве Св. Николе у которском Старом граду, свештеник др Оливер Суботић, управник Мисионарског одјељења Архиепископије београдско-карловачке, јуче (субота 26. јул) је одржао предавање под називом „Пред изазовом вјештачке интелигенције: поглед из православне перспективе“.
Присутне је поздравио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј ставрофор Немања Кривокапић, најавивши госта који је говорио о актуелној теми и његово гостовање у недјељу и у Тивту.
О. Оливер Суботић је након презентовања историјата настанка вјештачке интелигенције казао да православни хришћани данас треба да дају подршку оним људима који се стручно баве областима у циљу цивилизацијског унапређења, поготово иницијативама за успостављање јасних механизама контроле.
„Највећи проблем је што већина људи пажњу усмјерава на спољашње опасности и изазове и на оно што се споља дешава, а не схвата да се унутар нас нешто јако, јако дубоко мијења и да ту заправо лежи највећа опасност. Када је ријеч о овој проблематици православно хришћанство ту може да да највећи допринос“, рекао је о. Оливер.
Говорећи о појави и некритичком односу према логици друштвених мрежа, казао је да ту људи своје податке дају „од срца“, односно нико им то не мoра да тражи.
„Сликали се гдје год су стигли, поставили своје слике, свако је могао да зна гдје се ко налази, са ким се дружи, шта ради… Другим ријечима речено, нико никога није морао да надзире. Људи су сами од себе давали своје податке „на изволте“ другима“, казао је о. Оливер, истакавши да људи нису научили да његују културу приватности, па се јавила пролиферација надзора на потпуно другим основама.
Подсјећа на 2004. када је у Финској забиљежен први случај зависности од интернета, као и на отварање прве клинике већ наредне године у Кини, а затим након неколико година и у Београду.
„Данас смо у ситуацији да имамо толико дјеце која имају овај проблем. И не само то. Имамо зависност од видео игара, од потребе свакодневног стављања нечега на профил, зависност од броја „лајкова“ на објаву. Ја то зовем лајкохолизам. Ако се нема довољно лајкова пада се у депресију“, казао је о. Оливер.
Слично Хитлеровој стратегији заобилажења Мажино линије, а убрзо затим и капитулације Француске, иста ствар, наставља даље, дешава се данас на пољу вјештачке интелигенције.
„Људи обраћају пажњу на спољашње изазове, безбједносне, правне, техничке… Стављају разне декларације, правне акте, базбједносне механизме, протоколе, што јесте потребно али, како би математичари рекли, није довољно. Зашто? Зато што је то само одбрана наших спољашњих простора, окружења, а наши унутрашњи су већ под окупацијом ових система јер се ми према њима односимо некритички. Вјештачка интелигенција заобилази све те механизме, а пролази онамо гдје то никада нисмо очекивали“, казао је о. Оливер.
Прва на удару је наша пажња која је, како је рекао, данас значајно разбијена, фрагментована, растурена, поготово код млађих нараштаја.
„Од 1996. када је један посто дјеце патило од поремећаја пажње и хиперактивности, сада смо већ на 80 па чак и 90 посто и дјеци морају да се дају таблете. Разлог је што нисмо примијетили тренутак у коме је електромагнетна технологија, екранократија, завладала њиховим унутрашњим свијетом, разбила им пажњу да они нису способни да прочитају три, четири странице књиге са апсолутном пажњом. Шта је нама некада било да прочитамо 20 страница одједном“, констатује о. Оливер.
Друго што је угрожено, истиче, јесу емоције, данас све површније, па се помоћу „чет-бот“ рјешења, попут реплике, софтверски може подесити и жена каква одговара.
„Човјек бјежи од реалног свијета и ствара неке емоционалне везе са машином. Таквих девијација је много и биће их све више“, каже о. Оливер назначивши како за праву комуникацију, која је изграђујућа, увијек треба подвиг.
Трећи проблем је удар на наш идентитет.
„Први следећи тренд који нас чека јесте фузија, спајање вјештачке интелигенције, виртуелне реалности и друштвених мрежа… Алгоритми вјештачке интелигенције ће генерисати комуникацију са виртуелним особама. Рачуна се да ће у таквом виртуелниом свијету за годину бити милијарду људи. Другим ријечима речено, то су највеће миграције у историји човјечанства. Мигрира се у свијет који заправо не постоји и бјежи од оног у којем не функционише“, казао је о. Оливер.
Истиче да су пред нама огромни изазови и да овакви разговори и постоје да бисмо поставили неке врсте контролних механизама и на неки начин у том свијету функционисали како треба, а микросоцијални је онај аспекат гдје православни могу дати свој највећи допринос .
„Мислим и да би Синод сваке Цркве требало да има своју комисију која би у оквиру социјалне концепције дала свој званичан одговор на феномене вјештачке интелигенције, како би вјерници имали неку врсту практичних препоруке. Друго, морамо дати прецизан сет навика, нпр. које навике родитељи требају имати са својом дјецом у кући када су у питању екрани“, казао је о. Оливер, додавши да смо у проблему ако ујутро, када се пробудимо, прво узмемо телефон у руке, умјесто да се прекрстимо, умијемо…
Иницијативу нашег госта, о. Оливера Суботића, који се залаже за оснивање школа родитељства у које би били укључени и свештеници, педагози, психолози, социолози, неуронаучници, присутни су поздравили аплаузом.
Трећи аспект гдје православље треба да да кључни одговор, назначио је дадаље, енергија је ума, је финија и истанчанија од енергије мозга.
„Као што су светитељи кроз молитву отворили умно око, уз умну (ноетичку) енергију коју им је Бог дао да виде у реалност коју ми често не видимо, саберимо свој ум, вратимо га себи, држимо га у молитви, спустимо га у срце гдје му је и мјесто. Када човјек то постигне, он нема апсолутно никакав проблем функционисања у савременој цивилизацији, јер је он тада суверена личност. Сваку врсту технологије користи као суверени господар“, казао је између осталог о. Оливер Суботић.
СПЦО Котор
