Пише: Иван Булатовић
Пред нама је још један празник Рођења Христовог. Као што би сви православни хришћани требало да знају, тог дана посебно прослављамо небивало чудо – долазак Бога у овај свијет и његов улазак у матицу живота нашег.
Узимањем тијела људског, превјечни Бог, кроз друго лице Свете Тројице – Сина и Логоса, узима на себе сву страхоту гријеха и смрти која је човјека пратила, да је уклони и природу људску исцијели, даривањем живота вјечнога. И као што се Божије оваплоћење догодило у мрклој ноћи незнања и хладноћи безнадежности као свјетлост која свијетли и “тама је не обузе”, тако и ми сада, у сред дугих и хладних ноћи зиме, ужижемо материјалну свјетлост и пјевамо доласку Господњем, који нам даје наду на долазак прољећа вјечног Царства небеског које је његов дар љубави нама.Та материјална свјетлост, која треба тек да нам напомене о оној истинској, духовној свјетлости, разгоријева се у навечерје празника, на Бадње вече, када на огањ, поред уобичајених дрва стављамо једно посебно одабрано дрво – Бадњак дрво храста, које је у нашем народу постало својеврсни амблем Божића и које се, преласком нашег народа из паганизма у хришћанство, преобразило из самосталног објекта обожавања у симбол Христовог доласка међу нас и његовог жртвовања за нас, чија је најава само богооваплоћење које на Божић славимо.Овај лијепа празнична слика, или боље речено икона догађаја који прослављамо имала је свој фолклорни и обичајни аспект, који је био употребљив у условима живота на селу у оквирима породичних задруга.
Међутим, савремени човјек који живи у урбаном окружењу, са стамбеним простором неприлагођеним за испуњење обичајних правила и у оквирима атомизоване породица, а у посљедње вријеме чешће као самац, није у могућности да на прави начин доживи тајну заједнице, у коју нас ови обичаји уводе, следујући суштини празника који и јесте заједница Бога и човјека. Човјеку више није блиско окружење природе из које црпе подлогу за обичаје, већ се налази у вјештачком окружењу, прилагођеном неким другим потребама.
Овај пространи увод је био потребан да би се нагласило оно што је главно у тајни празника, што нам затим отвара простор да можемо критички да сагледамо неке пратеће нус-појаве празновања.
У потрази за остварењем природне потребе осмишљавања празничних обичаја, а првенствено у тражењу заједнице, човјек данашњице налази њено испуњење кроз колективна налагања бадњака испред парохијских храмова или пак неким сурогатом обичаја који покушава да оствари у својим становима.
У оба случаја можемо да пратимо једну немилу праксу која се огледа у два вида: комерцијализација празника и вулгарно надметање у величини убраног бадњака.
На нашим улицама током периода уочи празника можемо да видимо цијеле шуме бадњака, које људи продају, при чему не можемо знати одакле су толики храстови убрани, да ли је за брање добијена дозвола и да ли су људи који су их убрали или их продају то учинили у својој шуми или у туђој – односно да ли је приликом брања вођена брига о очувању природног окружења. Сви знамо да има доста оних који живе у градовима и који, у недостатку своје шуме, храстове за бадњак беру гдје стигну, не обазирући се на то чију шуму крче и да ли општи амбијент природе штете. У трци за зарадом, нажалост, страдају пространства храстових шума, за које не можемо рећи да их имамо на претек.