У недељу четвру по Пасхи, недељу раслабљеног, оци барског Саборног храма служили су Свету литургију. Началствовао је отац Слободан Зековић уз саслужење оца Љубомира Јовановића и оца Младена Томовића. Апостола је читао Василије Ускоковић, док је на литургијске возгласе одговарао хор „Свети Јован Владимир“
Тумачећи Свето Јеванђеље о исцјељењу болесног, парализованог, раслабљеног човјека у бањи Витезди у Јерусалиму, отац Слободан у свој бесједи наводи кључне ријечи које овај болесник говори када га Господ пита да ли хоће да буде здрав. „Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода: а док ја дођем, други сиђе прије мене.”
„Господе, човјека немам. Нема никога да ми помогне. У тој слици, у том опису тога што се дешавало у тој бањи, тумече Свети оци, можемо видјети и читави свијет и оно шта се у њему дешава. А то је, да је поред бројних других слабости од којих пати читав род људски, читав свјет посебно болестан од себичности. И није само та бања била приказ тога, него то можемо свакога дана видјети на свакоме мјесту. И препознати ту слабост најприје код себе. Многи од нас, а ријетки су они који успију то у себи да савладају, када желимо доћи до неког циља не видимо онога човјека поред себе. И управо поред свих других слабости и болести, од којих ми патимо, Господ је дошао да нас излијечи и од те себичности и саможивости.“
И на крају своје бесједе прота Слободан тражи од нас и савјетује нас да нам ово Свето Јеванђеље буде наук.
„Да се потрудимо у себи да искорјенимо ту страст, душевну себичност и саможивост, да не затварамо очи и не будемо слијепи за невоље људи који су поред нас, него да будемо отвореног срца, да у њега најприје направимо мјесто за Господа, а ако се Господ у наше срце усели, биће ту мјесто и за свакога човјека.“
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
