U nedelju, 23. januara 2022. godine, na novosadskom Keju žrtava racije obeležena je osamdesetogodišnjica Pogroma u Novom Sadu (Novosadske racije) u januaru 1942. godine. U podne, kod spomenika „Porodicaˮ, okupili su se predstavnici Srpske Pravoslavne Crkve i Jevrejske opštine u Novom Sadu, delegacije Grada Novog Sada i Skupštine Vojvodine, predstavnici pokrajinskih, gradskih i vojnih vlasti i institucija, ambasadâ Izraela i Mađarske i ostalih prijateljskih država, drugi politički i kulturni delatnici, potomci nevino postradalih u Pogromu, kao i narod koji je došao da uveliča ovaj molitveni događaj i da pokaže jedinstvo svih koji se sa tugom u srcu sećaju nevino stradalih žrtava.
Na samom početku programa, prisutnima se obratio g. Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada. Prema njegovim rečima, Pogrom u Novom Sadu je bio zločin i najsurovije organizovano ubijanje nevinih i nezaštićenih ljudskih bića. „Već osam decenija ovaj grad krvari svakog januara sa svojim nevino stradalim sugrađanima, a tugu nosi bukvalno svakog dana, svakog časa i na svakom koraku. Novosadska racija je bila isplanirano i organizovano najsvirepije ubijanje nevinih ljudskih bića. Zločinci imaju imena i prezimena, i to mora svima da bude jasnoˮ, naglasio je gradonačelnik Novog Sada, ističući da je pokrenuta inicijativa da u zvanični školski program Republike Srbije bude uvedena nastavna jedinica posvećena Pogromu u Bačkoj. „Mi iz Novog Sada pokrećemo inicijativu da zločin koji zovemo Novosadska racija kao lekcija uđe u udžbenike, da uđe u zvanični školski program Republike Srbije, da generacije koje dolaze, ne samo naši Novosađani, imaju čisto sećanje, da uče da se takva zlodela nikada ne ponove, da nauče da brane pravo na život, pravo na izbor, pravo na različitost. Mi u Novom Sadu, uz blagoslov Episkopa bačkog gospodina Irineja, pokrećemo inicijativu za izgradnju Memorijalnog centra posvećenog sećanju na Novosadsku raciju, da imamo mesto na kom će biti sabrana sva svedočanstva, sve činjenice, sve uspomene; mesto na kom će se učiti istina o fašističkom zločinu nad Srbima, Jevrejima, Romima i negovati sećanje na sve nevine žrtve Novosadske racijeˮ, poručio je g. Vučević.
Pomen nevino postradalim žrtvama Pogroma u Novom Sadu služili su, u ime Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija, Preosvećena gospoda episkopi remezijanski Stefan i toplički Jerotej, vikari Patrijarha srpskog, a u ime Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog g. Irineja služio je Episkop mohački Damaskin, vikar Episkopa bačkog. Presvećenim episkopima su sasluživali novosadski sveštenici i đakoni. Posle pomena, Episkop toplički g. Jerotej je pročitao pozdravno slovo Svetejšeg Patrijarha srpskog:
„Uvaženi gospodine Gradonačelniče, uvaženi gospodine Predsedniče Skupštine Vojvodine, predstavnici pokrajinskih, gradskih i vojnih vlasti i institucija, Vaše Ekselencije uvaženi gospodine ambasadore Izraela, diplomatski predstavnici ambasade Mađarske i ostalih prijateljskih država, Vaša Preosveštenstva, uvaženi gospodine rabine, draga braćo sveštenici, dragi potomci postradalih u Pogromu, poštovane dame i gospodo, draga braćo i sestre!
Mada su me zdravstvene okolnosti sprečile da danas stojim između vas na novosadskom keju, još se snažnije i usrdnije pridružujem vašim molitvama za one koji su te zime, mnogo hladnije nego što je ovogodišnja, nestali ispod dunavskog leda. Pritom veoma dobro znam da su molitve koje uznosimo potrebnije nama, nego njima koji su postradali, jer su oni upisani u Knjigu večnosti, Knjigu besmrtnog života i sede sa desne strane Oca, Koji je na nebesima, i neprestano mu se mole za nas.
Budući da sam odrastao u Čurugu, među prvim stvarima koje sam čuo, a da se nije odnosilo na užu porodicu, i što sigurno nisam tada u potpunosti shvatio, bile su priče o takozvanoj raciji. Pričalo se eufemistički, sa nekom vrstom nasilnog deminutiva, na način svesnog ispiranja pameti da bi se planirani i sprovedeni pogrom nad srpskim narodom, zajedno sa našom braćom Jevrejima i našom braćom Romima u Južnoj Bačkoj umanjio, delimično sakrio, a naposletku i zaboravio. Ali način na koji sam u Čurugu stekao ta prva saznanja o stravičnom ubijanju – jer nikada niko od mojih najbližih ili od komšija i drugih meštana nije govorio o bilo kakvom revanšizmu – u dobroj meri su odredila moj lični identitet, moj način života, kao i način života i razmišljanja mnogih mojih vršnjaka. Otuda su iz Čuruga potekli mnogi pravoslavni sveštenici, pa i nekoliko episkopa Srpske Pravoslavne Crkve. Zbog toga se, kao i naši pod led bačeni preci koji sede sa desne strane Oca, i mi, sveštenici Čuružani, molimo za sve, molimo se za naše sunarodnike, za naše pretke, ali se molimo i za sve druge, naše susede, bez obzira na to koje su vere i koje su nacije. Molimo se za mir, za međusobno praštanje i ljubav.
Kada dođe januar, odmah po prazniku radosti, praznovanju Rođenja Hrista Spasitelja, praznujemo i prvu nevinu žrtvu, prvomučenika, arhiđakona Stefana. Tako je to mudrost života, tako je to mudrost Crkve Hristove uredila. A tako se i u našoj Bačkoj, uz radost Božića, sećamo i nevino postradalih žrtava januarskog pogroma. Svakog januara, nama koji smo rasli sa svešću o pogromu nad našim narodom u Južnoj Bačkoj, rečima Čurug, Žabalj, Mošorin, Šajkaš, Lok, Đurđevo, Vilovo, Gardinovci, Gospođinci, Temerin, Titel, Novi Sad, Srbobran, Stari Bečej, dodajemo i Jasenovac, Mathauzen, Aušvic, Treblinku, Bergen-Belzen, Dahau, Majdanek. Razlika je samo u trajanju i demonskoj produktivnosti ubica. Druge razlike nema. Ali, kao što je sveti arhiđakon Stefan prvomučenik pred svoje stradanje video nebesa otvorena i Gospoda Hrista kako sedi sa desne strane Oca, tako su Ga videli i naši preci. I kao što je sveti arhiđakon Stefan prvomučenik dok su ga kamenovali molio Hrista Boga: Gospode, nemoj im ovo uračunati u greh, tako činimo i mi danas i uvek ćemo činiti.
Mi, znači, pamtimo, ne zaboravljamo, ali praštamo. Tako nas uči i Sâm Gospod naš kada se sa krsta moli Bogu Ocu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Mi, pravoslavni Srbi, nikada nećemo mađarski narod prepoznavati u likovima zločinaca Janoša Tota, Geze Batorija, Đule Zomborija, Mikloša Nađa, Šandora Kepira – nego ga prepoznajemo i volimo kroz besmrtne likove junaka kao što su Pal Teleki i Endre Bajči Žilinski, Lajoš Dunfalavi i Andor Molnar, koji su spasli Kovilj, Maćaš Fazekaš i Ištvan Virag, koji su spasli Nadalj, i svih onih koji su spasli živote suseda u Budisavi, Bačkom Gradištu i drugim mestima.
Nadamo se da će uskoro o ovom zločinu nad nevinim civilnim stanovništvom Novog Sada i Južne Bačke đaci u školama moći da uče iz svojih istorijskih udžbenika i da će, posle osamdeset godina od masakra nad golorukim i nezaštićenim stanovništvom Bačke, puna istina konačno biti dostupna svima. Negovanje kulture sećanja kao ključne tačke našeg identiteta je naša obaveza i prema postradalim precima i prema budućim naraštajima.
Neka je večni pokoj svim nevinim žrtvama pogroma u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj.ˮ
U nastavku programa, g. Isak Asiel, vrhovni rabin Srbije, održao je pomen u ime Jevrejske zajednice Srbije. U svom obraćanju g. Isak Asiel je kazao da je 23. januara 1942. godine na zaleđenom Dunavu postojala rupa koja se punila telima nevinih Srba, Jevreja, Roma i drugih. „Poklonimo se svima koji su ovde pobijeni. Oni su sada svetiˮ, naglasio je vrhovni rabin Srbije.
Cveće na spomenik „Porodicaˮ položili su g. Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, g. Ištvan Pastor, predsednik Skupštine Vojvodine, predstavnici Pokrajinske vlade, ambasador Izraela, predstavnici ambasada Mađarske i ostalih prijateljskih država, zatim predstavnici Jevrejske opštine Novi Sad, Saveza Jevrejskih opština Srbije, Matice romske, kao i potomaka nevino postradalih žrtava Pogroma.
Venac sa broda Rečne flotile u Dunav su spustili, na čelu sa vojnim sveštenikom Selimirom Vagićem, predstavnici Skupštine grada Novog Sada, Jevrejske opštine Novi Sad i Matice romske.
Tokom programa su pevali članovi hora Saborne crkve „Sveti Georgijeˮ, hora Uspenske crkve „Antifonˮ, kao i hora Jevrejske opštine Novi Sad „Haširaˮ. Posle programa upriličenog na Keju žrtava racije, prisutni su se uputili ka novosadskoj plaži „Štrandˮ, gde je služen pomen kod spomen-ploče žrtvama Pogroma u januaru 1942. godine.
Izvor: www.eparhijabacka.info
