Obrezanje Gospodnje

Obrezanje Gospodnje

1/14 januara praznujemo obrezanje po telu Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista.

Reč na Obrezanje Gospodnje. Osmog dana po svom rođenju Gospod naš Isus Hristos blagovoleo je da bude obrezan, da bi ispunio Zakon. He dođoh, reče, da ukinem zakon, nego da ispunim (Mt. 5, 17). On beše pokoran Zakonu, da bi oslobodio one što su dužni i obavezni Zakonu. Kao što kaže apostol: Posla Bog Sina svog, koji bi pod Zakonom, da iskupi one koji su pod Zakonom (Gl. 4, 4-5). To bi, da pokaže kako je uzeo na sebe istinito telo, i da zapuši usta jereticima koji govore da Hristos, tobož, nije uzeo na sebe istinito telo ljudsko, nego se prividno rodio. Bi obrezan, dakle, da učini očiglednom svoju čovečansku prirodu. Jer da se nije obukao u naše telo, kako bi se onda moglo obrezati priviđenje? Sveti Jefrem Sirin kaže: Ako On ne beše telo, koga onda Josif obreza? No pošto uistini beše telo, On bi i obrezan kao čovek; i prava krv poteče novorođenčetu, kao Sinu Čovečjemu, i boljaše ga, i plakaše od bola, kao što i dolikovaše prirodi ljudskoj. Još i zato bi obrezan po telu, da nam ustanovi duhovno obrezanje. Jer pošto završi Stari Zakon koji je po telu, On zače Novi, duhovni. I kao što stari telesni čovek obrezivaše čulno telo, tako je duhovni čovek novi dužan da obrezuje duhovne strasti: jarost, gnev, zavist, gordost, nečistotu i druge grehe i grehovne želje. U osmi pak dan bi Gospod Isus obrezan, praslikujući nam budući život, koji Učitelji Crkve obično nazivaju osmim danom ili vekom. Tako pisac današnjega Kanona sveti Stefan govori u četvrtoj pesmi: neprekidni život budućega osmoga veka izobražava Gospod, radi koga bi obrezan po telu. No i sveti Grigorije Niski zbori ovo: U osmi dan bi po Zakonu obrezan, označavajući budući osmi vek.

Treba i ovo znati: u Starom Zavetu je ustanovljeno obrezanje za oznaku krštenja i očišćenja praroditeljskog greha, iako se ovaj greh ustvari ne očišćavaše obrezanjem, sve do Hristovog dobrovoljnog prolivanja krvi za nas i stradanja. Obrezanje je bilo samo praobraz istinskog očišćenja, a ne samo istinsko očišćenje, koje Gospod naš izvrši, uzevši greh i prikovavši ga na krst, a mesto starozavetnog obrezanja ustanovivši krštenje vodom i Duhom. I beše tada obrezanje kao neka kazna za prvobitni greh, i kao znak njegov, jer je obrezivano novorođenče, po rečima Davida, začeto u bezakonjima, i u gresima rodi ga mati njegova (Ps. 50, 7). I od obrezanja ostajaše ožiljak na telu detinjem. A Gospod naš beše bezgrešan, jer se u svemu upodobi nama osim greha. Kao što ona bakarna zmija, koju Mojsije načini u pustinji, beše zmija po izgledu, ali bez zmijinog otrova (4 Mojs. 21, 9), tako i Hristos beše istiniti čovek, ali bez čovečanskog greha, i natprirodno se rodi od bezgrešne i bezmužne Majke. I ne beše potrebno Njemu, kao bezgrešnome i kao samome Zakonodavcu, da pretrpi, Zakonom propisano, obrezanje one grehovne rane. Ali pošto je bio došao da uzme na sebe grehe celoga sveta, i kao što kaže apostol: Onaj koji ne znađaše greha nas radi učini se grehom (2 Kor. 5, 21). On dakle, iako bezgrešan, trpi obrezanje kao grešnik. I Gospod naš je pokazao veće smirenje u obrezanju nego u rođenju svom. Jer u rođenju On uze na sebe samo obličje čoveka. Apostol kaže: Postavši kao i drugi ljudi, On se na oči nađe kao čovek (Flb. 2, 7). U obrezanju pak On uze na sebe obličje grešnika, kao grešnik podnoseći ranu, za greh određenu. I ono radi čega nije bio odgovoran, On radi toga kao krivac stradaše, kao s Davidom govoreći: Što nisam otimao, tada vraćah (Ps. 68, 5). Greha nemam, a za greh primam bolove obrezanja.

Blagovoleo je Gospod primiti obrezanje, počinjući na taj način stradati za nas, i srčući iz one čaše koju je imao popiti do dna, kada je na krstu rekao: svrši se (Jn. 19, 30)! Proliva kaplje krvi iz jednog dela tela, dok najzad krv iz celog tela nije potocima potekla. Kao odojče počinje da strada, i uči se stradanju, da bi, kad bude zreo čovek, lako podneo najteže patnje. Jer se izmlada treba navikavati na junačke podvige. Život ljudski prepun je trudova kao dan, kome je jutro rođenje a večer – kraj. Od jutra dakle, od pelena, Bogočovek Hristos izlazi na delo svoje, na trudove; u trudovima je od mladosti, i na poslu svom do onoga večera kada će sunce pomrčati i tama biti po svoj zemlji do časa devetoga. Reći će Jevrejima: Otac moj dosada dela, i ja delam (Jn. 5, 17). A šta Gospod naš dela? – Naše spasenje. Spasenje sadela usred zemlje. A da bi to potpuno izvršio, On se od jutra mladosti svoje prihvata dela, počinjući da podnosi telesne bolove, ujedno i duševno pateći za nas kao za decu svoju, dok se ne uobliči u nama sam On, Hristos (Gl. 4, 19). Od jutra počinje krvlju svojom da seje, da bi uveče sabrao divni plod našeg iskupljenja.

Pri obrezanju, Božanskom novorođenčetu nadenuše ime Isus, koje s neba beše doneo Arhanđeo Gavril u ono vreme kada Prečistoj Djevi Mariji objavi blagovest o začeću, pre no što se zače u utrobi, tojest pre no što Presveta Djeva pristade na reči blagovesnikove, pre no što reče: Evo sluškinje Gospodnje; neka mi bude po reči tvojoj! (Lk. 1, 31.38). I pri ovim njenim rečima Slovo Božje odmah postade telo, uselivši se u prečistu i presvetu utrobu njenu. To dakle presveto ime Isus, koje Anđeo nadenu pre začeća, bi pri obrezanju dato Hristu Gospodu, čime bi objavljeno spasenje naše. Jer Isus znači spasenje, kao što je protumačio isti Anđeo kada se u snu javio Josifu i rekao mu: Nadeni My ime Isus, jer će spasti ljude svoje od grehova njihovih (Mt. 1, 21). No i sveti apostol Petar svedoči za ime Isusovo, govoreći: Nema ni u jednome drugom spasenja; jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima, kojim bi se mi mogli spasti (D. A. 4, 11-12). Ovo spasonosno ime Isus, pre svih vekova bi pripremljeno u savetu Presvete Trojice, napisano, i sve dosada čuvano za naše izbavljenje; a sada kao najskupoceniji biser iz nadnebesnih riznica doneseno na iskupljenje roda ljudskog, i od strane Josifa dato, da bi se u imenu tom svima otkrile i objavile nepoznatosti i tajne mudrosti Božje. Ovo ime obasja svet kao sunce. Po reči proroka: Vama, koji se bojite imena moga, granuće sunce pravde (Malah. 4, 2). Ono kao miro miomirisno umirisa vaseljenu. Rečeno je: Ime tvoje je miro izliveno (Pesma nad pesmama: 1, 2). Ime je njegovo miro, ne u sudu zatvoreno, nego izliveno. Jer dok se miro drži u sudu, i miris se njegov zadržava unutra u sudu; čim se pak izlije, odmah miris njegov ispunjuje vazduh. Sila imena Isusova bila je nepoznata, u prevečnom savetu kao u sudu skrivena. A kada se to ime izli s neba na zemlju, odmah pri obrezanju izlivanjem novorođenčetove krvi kao miro mirisavo ispuni vaseljenu miomirom blagodati. I svaki jezik sada ispoveda da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca (Flb. 2, 11). Sila imena Isusova postade očigledna, jer to divno ime Isus – udivi Anđele, obradova ljude, uplaši đavole, jer i đavoli veruju i dršću. I od samog imena tog trese se ad, koleba se preispodnja, isčezava knez tame, ruše se idoli, rastura se mrak bezumnog idolopoklonstva a izgreva svetlost pobožnosti i obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet. U ovo preveliko ime Isusovo klanja se svako koleno onih koji su na nebu i na zemlji i u preispodnji (Flb. 2, 10). Eto, ime Isusovo je silno oružje protiv neprijatelja, kao što kaže sveti Jovan Lestvičnik: Svagda imenom Isusovim udri protivnike, jer jače od ovog oružja nećeš naći ni na nebu, ni na zemlji. Ovo premilo ime Isus, o kako je slatko srcu koje ljubi Hrista Isusa! O kako ga želi onaj što ga ima! Jer je Isus – sav milina, sav sladost. Ovo presveto ime Isus, o kako je milo sluzi i sužnju Isusovom koji je ranjen ljubavlju njegovom! U umu Isus; na jeziku Isus; Isus se veruje srcem za pravdu, Isus se ispoveda ustima za spasenje. Ili hodio, ili sedeo, ili što radio – Isus pred očima! Apostol reče: Odlučio sam da ništa ne znam među vama osim Isusa (1 Kor. 2, 2). Jer je Isus onome koji se priljubljuje uz Njega – prosvećenje uma, lepota duše, zdravlje tela, veselje srcu, pomoćnik u nevoljama, radost u žalostima, lek u bolestima, odbrana u svima opasnostima, i nada spasenja, i sam lično nagrada i uzdarje svome ljubitelju.

Ispisivalo se nekada, priča Jeronim, neiskazano ime Božje na zlatnoj daščici koju je nosio na glavi Prvosveštenik; sada se ispisuje božansko ime Isusovo samom krvlju njegovom, izlivenom pri obrezanju njegovom. I to se ispisuje ne više na materijalnom zlatu, nego na duhovnom, u srcu i u ustima slugu Isusovih. Kao što beše ispisano u onom o kome reče: On mi je sasud izbrani, da pronese ime moje (D. A. 9, 15). Preslatki Isus hoće da se njegovo ime drži u sudu kao najslađe piće, jer je zaista sladak onima koji ga s ljubavlju upotrebljavaju. Njima se i govori u psalmima: Okusite i vidite kako je dobar Gospod (Ps. 33, 9). Okusivši Njega, prorok kliče: Ljubiću te, Gospode, kreposti moja (Ps. 17, 1). Okusivši Njega, sveti apostol Petar kaže: Eto, mi smo ostavili sve i za tobom idemo. I kome ćemo drugome ići? Ti imaš reči večnoga života (Mt. 19, 27; Jn. 6, 68). Tom sladošću behu toliko zaslađene i gorke muke svetih Mučenika, da se oni nisu bojali ni one najgorče – same smrti. Ko će nas, klicahu oni, rastaviti od ljubavi Božje? Nevolja li, ili tuga, ili mač? Ni smrt, ni život, jer je ljubav jaka kao smrt (Rm. 8, 35.38; Pesma nad pesm. 3, 6).

U kakvom sudu voli da se čuva ta neiskazana sladost – ime Isusovo? Nesumnjivo u zlatnom, jer je zlato u topionici nevolja i muka prekaljeno onaj koji se kao dragim kamenom ukrašava ranama za Hrista dobijenim. Takav izjavljuje: Ja rane Gospoda Isusa na telu svom nosim (Gl. 6, 17). Takav sud ta sladost zahteva; u takvom želi ime Isusovo da bude. He izliva Isus uzalud svoju krv kada pri obrezivanju dobija ime, jer hoće da se sud, koji ima da nosi ime njegovo, obagri krvlju. Kada je Gospod zaželeo da apostola Pavla zadobije zanavek kao izabrani sasud, odmah je rekao: Ja ću mu pokazati koliko mu valja postradati za ime moje (D. A. 9, 16). Pogledaj moj sud okrvavljen, ranjen. Tako se ime Isusovo ispisuje crvenilom krvi, patnjama, stradanjima u onih koji se bore protivu greha.

 

Grlimo te s ljubavlju, o preslatko ime Isusovo! Svesrdno se klanjamo presvetom imenu tvom, o preslatki o svemilostivi Isuse! Hvalimo preveliko ime tvoje, Isuse Spasitelju; pripadamo izlivenoj pri obrezanju krvi, novorođenče nezlobivo i Gospode savršeni! molimo i ogromnu blagost tvoju, radi presvetog imena tvog, i radi premile krvi tvoje izlivene, i još radi svebesprekorne Majke tvoje koja Te netljeno rodila: izlij na nas obilnu milost svoju! Zasladi srce naše samim Tobom, Isuse! Zaštiti i ogradi nas odasvud imenom tvojim, Isuse! Označi i zapečati tim imenom nas sluge tvoje, Isuse, da se i u budućem veku tvom obretemo, i da sa Anđelima slavimo i veličamo vavek prečasno i veličanstveno ime tvoje, Isuse, amin.