Од Бога отпали дух зажељаше
да опет приступи престолу Вишњега,
не зарад топлине од присутства Божијег
већ због пуке радозналости,
да испита тајне Божије,
срцу љубећем Бога јасне и откривене,
а Луциферу због његове богопротивне воље
заувијек затворене и сакривене;
Луцифер: Оче Пресвијетли, Кога некад могадох созерцават
док бијах млад, љубећи и ведар,
али откад изабрах да себе созерцавам,
у Тебе гледат више не могох,
док љубљах, луче свјетлости Твоје приањаху у зенице моје,
срце ми се од милине растакаше,
пјесму архангела и ангела увијек први започињаше;
Тако све бијаше док љубав према Теби
не замјених Љубављу према престолу Твоме,
да, уосталом можда сам од кад знам за себе
само и престо Твој волио,
коме нијесам одолио,
због чега ме друг Твој Михаило
с неба на земљу оборио;
Него доста, нећу више о томе зборити
не дођох по Твоју милост, та опрост ја нећу
везах цијелога себе маштом и идејом,
да престо Твој заборавити никад нећу,
врховне власти треба воља моја
свако створење, макар сломљене воље
научило би да послушност мени од свега је најбоље;
Радозналост пука мучи моје биће,
не ради знања и истине, но просто зажељех знати
шта оних пет рана на тијелу Христа Твога значе,
боле ли и Тебе Оче Наднебесни ране Сина
или су као и за мене узрок да испијем много доброг вина;
Отац Небески: О одвратни, од сваке моје славе
изопштени ангеле пали,
како да питаш о ранама Сина Мога Возљубљенога,
које претрпе зарад од Мене отпалог људског рода
који непослушањем Мени теби своју душу прода;
Истину и знање не дајем теби лукавом и злом
који се одврати од Мене на путу твом,
зато ове ријечи о ранама Сина Возљубљенога
упућујем људима покајања тврдога,
они ће само знати да успомену на ове ране
памћењем у срцу држе,
јер једино тим памћењем
тебе и твоје демоне моћи ће да прже;
Прва рана, на длану десне руке Исусове
јесте вапај и бол за превратност и издајство
Израиља мог,
та свештедра десница Сина Мога Јединца
колико дарова ниспосла на Израиља
тог гордог и себичног мезимца,
не остаде вјеран Мени, Моме храму у Јерусалиму
већ послуша твоју злу вољу
и поклони се идолима у Ветиљу;
Друга рана, на лијевој руци Сина Мога
јесу туга и бол за Јуду Искариотскога,
колико само труда Исус на земљи ка њему показа
показујући му да зна шта овај смјера да учини,
издајством благодатну свјетлост апостолства погаси
ех да тим своју душу од огња небеског не угаси;
Трећа рана, на стопалу десне ноге свете
увијек спремне с лијевом да на мјесто боли брзо долете,
то је рана посебна и болна, од ње бол је снажан
не само за Мене већ и за Цркву,
ту Невјесту Христа Мога, за коју Он пострада
све до гроба свога,
Ова рана дакле, односи се на епископа Рима
бешчашћем својим он осуде на себе од хришћанског свијета прима;
Просто било то што хоћаше првијем по части се звати
али не и то што брата престаде братом називати,
напојен твојим вином превасходства, том ђавољом храном,
он сам себе храни преваром и обманом,
уздиже свој престо високо горе
не само да остала братска потире доље,
већ и Васељенске саборе метну под своје одоре;
Четврта је рана, та што се види на другој нози Сина и Бога
због Косова поља великога,
бол од ране са тог дивног поља
није због хиљада смрти војника српства васцијелога,
него због Бранковић Вука
што Косовски завјет са Мном изда и обрука;
Пета пак је рана, под ударом копља у ребро Сина Мога
бол за Црном Гором, за дјелом дјеце њене
која се одричу Светог Саве,
а тиме Сина, Светога Духа и Мене,
предадоше Косовски божур терористима у руке
у својој историји Црна Гора не виђе више срамоте и бруке;
а властодржци, дошавши сви из западног шињела
пожурише да српском народу скроје геноцидна одијела;
Бол пет рана тежак је, скоро неподношљив
да Син није урадио оно због чега вијек овај бива подношљив;
засија свјетлост у тами гроба,
ево Син иде, ђаво везан оста
а ад се сав сруши и стропошта;
ликује Црква, мило српство весели се и слави
Дечани, Острог, Грачаница
Васкрслога Христа Бога јави!
Аутор је јеромонах др Владимир Палибрк, сабрат манастира Острога.
Извор: in4s.net
