Na Odanije praznika vozdviženja časnog krsta Svetom liturgijom u manastiru Miholjska Prevlaka načalstvovao je iguman, jeromonah Vasilije.
Sasluživali su otac Mijajlo Backović, paroh tivatski i otac Dimitrije iz Kemerova u Rusiji, sekretar vladike Aristarha.
Nakon Liturgijske besede oca Vasilija i otac Dimitrije se kratko obratio sabranima.
Otac Vasilije je tumačio Jevanđelje o bogatom ribolovu, kada su se apostoli trudili cijelu noć i upotrijebili svo svoje znanje, ali bez uspjeha i onda na Gospodnju riječ ponovo bacili mreže i imali takav ulov, da im je trebala pomoć drugih ribara-Jakova i Jovana, budućih apostola.
„I kako ova priča upravo oslikava i život svakoga od nas!
Koliko se mi nekad u životu trudimo da nešto steknemo, da nešto ulovimo, da negde uspemo, da se nekom svidimo, da nekoga negde povučemo, da mu nešto objasnimo.
Trudimo se za svoj život, trudimo se za živote bližnjih, pa nam se čini da je sve uzalud, da ništa ne biva onako kako mi mislimo da treba.
I stalno se vraćamo praznih ruku, pa se onda zapitamo kako je to moguće, da nam nije neko nešto uradio, da li stvarno samo nama sreća ne okreće svoje lice.
A onda, kad već izgubimo poverenje u sebe, u naš život dolazi Gospod.
Silno, iskreno, dostojanstveno. Srećemo se s Njim i počinjemo da verujemo više Njemu nego sebi. Njegove živototvorne reči deluju na našu dušu i, iako nesvesno, osećamo u dubini da tu postoji nešto mnogo više nego što svet priča o Njemu.
I onda se desi čudo. Onda postajemo bogati, bogati Bogom. Blagodat Božja dolazi u dušu i donosi to najveće bogatstvo koje čovek može da ima. I onda nastaje spokoj, nastaje mir, situacija se iz korena menja.
Postajemo drugačiji, postajemo Hristovi učenici.
Ali zato je potrebno da izađemo iz ovog plićaka života u kome provodimo svoje vreme, plašeći se da uđemo na dubinu. Gospod nas poziva upravo na dubinu, kao što je danas pozvao Petra: „Hajde na dubinu i baci mreže.“
U toj dubini jedino se možemo sresti s Gospodom. Ne u plićaku, u mutnoj vodi, u larmi i galami, već u dubokoj tišini molitve, tišini srca, kada pomisli prestaju da uznemiravaju, kada se svetlost Božja javlja i preporađa čoveka.
I na tu dubinu smo i mi svi pozvani.
Da se tu sretnemo sa Hristom i da tu nađemo ono svoje najveće bogatstvo života.
A onda, onda vidimo šta se desilo sa Apostolima. Ogroman ulov ribe, koji su očekivali toliko dugo, desio im se, a oni, kaže, ostaviše sve i pođoše za Njim. Jer su shvatili da postoji nešto mnogo vrednije od same ribe, od samog onog dobitka, od ispunjenja one molitve koju smo molili. Jer nisu dobili samo ono što su molili, nego su dobili Samoga Izvora svakog dobitka, Samoga Spasitelja sveta. I više im dobitak nije bio važan.“
Jeromonah Vasilije je potom pojasnio daje tako i u srcu ljudskom, da kada upoznamo Gospoda, sve stvari za koje se molimo postaju manje bitne, jer duša kreće silovito za Gospodom.
Izvor: Manastir Miholjska Prevlaka
