„Duhovna braćo moja (sestre moje) i sapostnici, kada se molite, ne zaboravljajte mene, nego gledajući moj grob, sećajte se moje ljubavi, i molite Hrista da duh moj smesti sa pravednicima“*
Dana 21. januara 2026. godine u manastiru Ljubostinji svetom Liturgijom i činom monaškog opela otpraćena je u večni spomen monahinja Hristina, igumanija manastira Ljubostinje, koja je pastirski štap u svojoj desnici držala punih trideset godina, a monašku rizu na sebi nosila osamdeset i dve godine. Činove dostojne poštovanja i naklona.
„Spasitelju, proslavi na nebesima onu koja je svet napustila i u česnom životu pobožno poživela“*
Mnoštvo naroda, sveštenog klira i monaškog reda zajedno sa Mitropolitom kruševačkim g. Davidom, okupio se i hramu Uspenja Presvete Bogorodice i u ljubostinjskoj porti kako bi uzneli molitve radi večnog blaženstva i iskazali poštovanje prema Hristini, znamenitoj monahinji i igumaniji.
Svetom Liturgijom sa zaupokojenim prozbama načalstvovao je protojerej-stavrofor Dragi Veškovac, sekretar Njegovog Visokopreosveštenstva, propovedajući o ličnim dirljivim i upečatljivim duhovnim susretima koje je imao sa staricom i načelnicom ljubostinjskom kroz mnoge protekle godine. Dok je monaškim opelom načalstvovao Visokopreosvećeni Mitropolit kruševački g. David, iznevši besedu, oproštajnu reč i utehu svom prisutnom narodu, ukazujući veliko poštovanje i uvažavanje koje ima prema angelskom liku igumanije ljubostinjske Hristine.
„Svedržitelju Gospode, dušu sluškinje Tvoje upokoj u naseljima Pravednih, gde svetlost Tvoja sija svima dostojnima, jedini mnogo Milostivi“*
Sabrali su se u Ljubostinju mnogi. Oni sa kojima je mati Hristina delila hleb i reč, tugu i radost, molitvu i revnost, ali i oni koji je nisu lično poznavali – pokazavši veliku naklonost prema starici i njenim godinama u podvizima i bdenjima.
„Blažen je život pustinjaka, okriljuju se božanskom ljubavlju“*
Na poslednji celiv prišli su i njeni saputnici – monasi i monahinje, iz mnogih svetih srpskih manastira. Poštovanje prema mati Hristini ukazao je i narod trsteničkog i ljubostinjskog kraja zajedno sa njenim meštanima iz Ljubostinjskog Prnjavora koji su je svi do jednog poštovali kao njihovu igumaniju. Došli su i njeni Hercegovci kako bi se poklonili njenim delima i zaslugama, opravdano ponosni što su ponikli iz istog kamena i krša hercegovačkog, kamo je i njihova zemljakinja Hristina.
Monahinja Hristina, igumanija ljubostinjska
Igumanija Hristina Obradović rodila se 20. decembra 1931. godine u Sedlarima u Popovom Polju u Hercegovini, od oca Dušana i majke Janje. Kršteno ime joj je bilo Velika, i jedino je žensko čeljade, od ukupno šestoro blagočestivih i hristoljubivih roditelja. Pred ustaškom racijom i stravičnim pokoljem, porodica Obradović odlazi vozom preko Drine i nastanjuje se u Mladenovac. Stariji Velikin brat Milorad, zavolevši monaški lik uz Svetog vladiku Nikolaja u Žiči, postaje iskušenik žički, da bi kasnije prešao u ovčarsku Svetu Trojicu, gde je zamonašen sa monaškim imenom Hristifor. Njegovom utabanom monaškom stazom krenula je i njegova sestra Velika sa svojih trinaest godina, kao iskušenica manastira Jovanje 1944. godine u Ovčaru. Posle teškog oboljenja bubrega, po preporuci brata Hristofora, iskušenica Velika dolazi u Ljubostinju 1947. godine kod čuvene igumanije Varvare (Milenović). Posle smrti oca Dušana, u Sedlarima, majka Janja odlazi sinu Hristoforu 1949. godine u Jošanicu i posle nekog vremena monaši se i dobija ime Jelena.
Iskušenica Velika, pokazavši se veoma vrednom u radu i podvigu, biva zamonašena u Ljubostinji 1951. godine dobivši ime Hristina. U manastiru Ljubostinja obavlja sve poslove pokazujući se revnosna u molitvi, radu i poslušanju. Svojom harizmom privlačila je pažnju oštrookoj igumaniji Varvari, koja je grli k sebi i postavlja za ličnog vozača. Hristina je bila vešta i sa uzdama i za volanom.
Nakon smrti igumanije ljubostinjske Varvare, 1995.godine, vladika Stefan (Boca) postavlja monahinju Hristinu za novu igumaniju ljubostinjske obitelji. Dostojna ove službe, pred Gospodom i Svetom Efrosinijom (caricom Milicom) prvom igumanijom ljubostinjskom, Hristina smireno nosi jaram ljubostinjski brinući o svojoj deci, sestrama, manastirskom ekonomijom, kao i o duhovnim životima mnogih mirjana koji su u njoj videli duhovnu majku. Poslednje mesece i dane provela je ova starica na postelji, predavajući se smireno i pokorno volji Božijoj. Sa bolesničke postelje prizvala je mnogi svoj narod, duhovni decu, sveštenike, monahe i svoga Vladiku Davida, kako bi progovorili sa njom još koju mudru reč, prećutali minute uz uzdahe i treptaje srca, ili pak opraštajući se u miru i ljubavi.
Upokojila se na Krstovdan 18.(5.). januara 2026. godine, u svojih devedesetpet godina, predavši dušu Gospodu spokojno, u miru, dostojanstveno, primivši besmrtnu Hranu, sveto Pričešće, telo i krv Hristovu – pokazavši sebe „dostojnom blaženstva“.
„Onu Hriste, koja je Tebi služila na zemlji isposništvom i pravoslavljem, proslavi, Spasitelju, na nebesima“*
(*Stihovi iz čina monaškog opela)
protojerej Danijel Stefanović, paroh ljubostinjski
Izvor: Eparhija kruševačka
