Opelo shi-jeromonahu Mardariju (Mariću)

Zaupokojena Liturgija ocu Mardariju, pre monašenja umirovljenom parohu prvom međuluškom protojereju Vladanu Mariću, služena je istog dana u 8 časova. Episkopu Jovanu sasluživalo je 23 sveštenika i 3 đakona. Tokom čitavog dana mnoštvo vernog naroda se opraštalo od svog voljenog oca Mardarija.

U svojoj Bogonadahnutoj besedi Episkop Jovan je rekao:

„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Ožalošćena porodico, časno sveštenstvo, prepodobno monaštvo, braćo i sestre. Bogu se pomolismo u ovome Svetome hramu za dušu novopredstavljenog sluge Božijega jeromonaha Mardarija, ali je on ovde nama poznatiji kao sveštenik Vladan. Bogu je poslužio, kako u ovom Svetom hramu u kojem vršimo opelo danas nad njim, tako i na drugim mestima, uvek onako kako dolikuje pravoslavnom svešteniku, kako dolikuje i nama kao potomcima naših Svetih predaka. Po smirenju i po svetoj veri pozvani smo da služimo Bogu i da služimo jedni drugima. Po reči Gospodnjoj, pred Njim Svemoćnim, Svesilnim, Sinom Božijim veličina se meri, draga braćo i sestre, i dobija veličinom služenja. Onaj ko hoće da bude prvi, kaže Gospod u Jevanđelju neka bude poslednji.; i onaj koji hoće da bude najveći neka služi svima. To je princip hrišćanskog života. Ni Sin Čovečiji nije došao da Njemu služe, nego da On služi drugima. To je, braćo i sestre, na prvom mestu ono što bi trebalo najpre da nas sveštenike, ali i sve hrišćane pobuđuje u svim prilikama, ali i neprilikama. Ponavljam, da služimo Bogu, ali i da služimo jedni drugima. Mi ljudi po svojoj slabosti uvek ćemo kazati, pa ja služim Bogu i hoću da služim Bogu. No, da poslužim onome koji je pored mene, e to je malo teže. Bog ništa ne traži od nas više da činimo Bogu od onoga što bi trebalo da činimo jedni drugima. Služenje Bogu i služenje bližnjima, trebalo bi da bude princip našeg hrišćanskog života. Dakle, da i na taj način služeći Bogu i bližnjima mi upravo izađemo pred Boga i da nas On pozna i prizna kao svoje verne sluge i sluškinje.

Bogu se moleći za dušu brata našega i saslužitelja Mardarija, mi bi trebalo da imamo u vidu da taj čas čeka svakoga od nas. Ne smemo da se zaboravimo, jer ne znamo ni dana ni časa u koji će Gospod doći. Sve ovo biva tako što bi trebalo stalno kao hrišćani, da kako kažu Sveti oci, hodamo po zemlji a da mislimo na nebo. Ako samo hodamo po zemlji, a ne mislimo na nebo, onda ne mislimo da će doći i nama ovakav čas kao što je došao Vladanov. No, onaj koji misli na nebo on će se onda i truditi da u ovom životu na prvom mestu bude hrišćanin. Kad je čovek hrišćanin, on će onda lako biti i sveštenik i vladika i monah i sve. Ali ako nije dobar hrišćanin, onda ne može biti ni dobar Episkop, ni dobar sveštenik, ni dobar monah. Sve na zemlji, kao što vi to braćo i sestre bolje znate, je prolazno – i slava i bogatstvo i moć. Sve je prolazno, samo je Bog neprolazan, samo je Bog večan. No, i čovek je večan ukoliko je u Bogu i ukoliko je sa Bogom, koliko Boga nosi u sebi, jer Bog nas nije stvorio za smrtnost, nego za besmrtnost. Nije nas Bog stvorio za prolaznost, nego upravo za večnost. Onaj koji se potrudi da zadobije upravo to Carstvo nebesko, a ono se započinje zadobijati ovde na zemlji. Nemojmo se zavaravati i govoriti – ja ću tamo da se popravim, kad odem u Carstvo nebesko, nego ovde, ovde je početak, a tamo je ostvarenje. Kakav ti je početak, takav će biti i svršetak. Zašto? Zato što stoji upravo u Svetom Pismu – svojim delima ćeš se opravdati i svojim delima ćeš se osuditi. To je ono što ne smemo da zaboravimo, draga braćo i sestre. Kad i mi pođemo ovim putem, da ispred nas idu dela. Ali i iza nas idu dela.

Pratili ste svakako, kada umre neki dobar čovek o njegovim delima se govori i priča, priča i spominje se njegovo ime. Onaj koji nema dobrih dela, neće ni da ga nazovu po imenu nego kažu – onaj. Čovek se prepoznaje u Bogu i po Bogu. Dakle, onaj koji se trudi da zadobije Carstvo Božije i blaženstvo toga Carstva ostaje vavek. To mu ne može niko oduzeti. Ne može, braćo i sestre. Nama Boga ne može niko da oduzme, samo možemo mi sami sebe da odvojimo od Boga. Za čoveka Bog je prolio krv svoju. Zato će Sveti apostol Pavle kazati – skupom ste cenom plaćeni, cenom krvi Gospoda našeg Isusa Hrista. Zašto je Bog to učinio? Zašto je Hristos to učinio za nas? Zbog čega? Iz kojih razloga? Samo iz ljubavi. Zato je i čovek kruna stvaranja Božijega i zato je Bog sišao na zemlju da zemlju ponovo vrati u raj. Da ljudi ponovo postanu anđeli, mislim po čistoti življenja, draga braćo i sestre. Naravno, Bog nikoga ni za šta ne primorava. Dao nam je slobodu izbora, slobodu kako ću da živim, šta ću da radim, kakav ću da budem. To je sloboda naša. No, sloboda se ne sastoji u onome da ja mogu svakome sve da kažem, a meni nema pravo da kaže niko ništa. Zato i sloboda bez odgovornosti nije dostojna ni Boga ni čoveka. Zato je sloboda dar Božiji, a sve što imamo u ovome svetu, sve je to dar Božiji. Ako sve to ne posmatramo kao dar Božiji, već mislimo da je to neko naše dostignuće, nećemo imati opravdanje u onome Carstvu večnome. Kada dođemo u ovaj čas, kada se otvore i nama vrata onoga sveta, a zatvore vrata ovoga sveta, onda ćemo videti da je upravo to tako, ali tada će biti kasno, draga braćo i sestre. Ako to nismo znali i videli pre i ako se oko toga nismo potrudili pre da ovde započnemo da ostvarujemo to Carstvo nebesko.

Mi danas kao ljudi slabe prirode, bolesne prirode ljudske, slabe vere, žalimo zbog ovog privremenog rastanka sa našim Mardarijem, odnosno sa našim Vladanom, ponavljam on je ovde tako i poznat. Mi takođe verujemo da ćemo se sresti u Carstvu nebeskom i to je ta vera koja nam pomaže da hrišćanski i prebolimo ovaj zemaljski rastanak sa onima koje smo voleli i sa kojima smo živeli, radili i sa kojima smo se molili. Eto, ovde smo zaista sa Vladanom radili, molili se, ovde smo zajedno u ovome Svetome hramu uznosili Bogu molitve, služili Svetu Liturgiju. Ima li išta veće, ima li većeg dara koje Bog može dati čoveku nego da služi Liturgiju? To je veliki dar, ali još veća odgovornost. Mnogo, mnogo veća odgovornost. Zato draga braćo i sestre, svako ljudsko biće na zemlji prizvano je upravo u to Carstvo Božije, večno i neprolazno i da je zato blažen put kojim polazi ta duša sa ovoga sveta. Kao što smo pevali tokom opela – blažen je put kojim danas ideš dušo, jer ti je pripremljeno mesto pokoja. Mesto mira, mira, koga mira? Onog mira koga ovde na zemlji nema, a to je Božiji mir. Za svakoga je od nas Bog pripremio to mesto, samo opet zavisno od moje i tvoje slobode da li stremimo ili da li želimo, da li se trudimo, da li se molimo, da li se kajemo, da li ulažemo podviga, posta, molitve da bi zadobili taj put i to Carstvo nebesko, to opet kao što rekoh zavisi od naše slobode. Nama je Bog pripremio to Carstvo nebesko, Carstvo Oca, Sina i Duha Svetoga. Što da ga otrgnemo od sebe? Što da ne prihvatimo, kada Bog na bolje šta je meni i tebi potrebno nego što mi mislimo i znamo? Zašto? Zato što je Bog srceznalac. Što Bog zna bolje i moje i tvoje srce, draga braćo i sestre, nego što mi mislimo da znamo svoje srce.

Zato kažem mi pevamo onu pesmu blažen je put kojim danas ideš dušo ka Gospodu. Put je blažen svakoga onoga čoveka koji je zaista verovao u Boga, koji je ljubio Boga, koji je Boga smestio u srce. Zato će apostol Pavle kazati – onaj koji prilazi Bogu treba da veruje da Bog postoji i da Bog nagađuje upravo one koji u Njega veruju. Eto, plata za našu veru je u stvari Carstvo nebesko. Dakle, zašto se kaže blažen je put kojim danas ideš dušo? Zato jer se telo polaže u zemlju od koje je čovek uzet, od koje je čovek stvoren. Eto i naš Mardarije, naš Vladan, počivaće u zemlji na kojoj se rodio. Zemlja će ga njegova čuvati, njegovo telo do sveopšteg vaskrsenja. Tako da naš Mardarije, kojeg danas ispraćamo upravo je jedna takva duša koji je sav svoj život, makar koliko je meni kao Episkopu poznato predao Hristu i Crkvi. Rođen je, kao što znate u svešteničkoj porodici, u kojoj je zadojen verom u Boga i u Crkvu. Iako mu život nije bio lak, sve to nije pokolebalo Mardarija, našeg Vladana, da se odrekne Boga, da se odrekne Crkve. Zato je najvažnije ono što ponesemo sa kućnog praga. Ako nam je hrišćanska porodica, ali porodica prava hrišćanska, onda svako i kada odlazi iz te porodice nosi to seme i čuva to seme i to seme klije, raste i uzrasta i uzabiraju se plodovi. Ali , ako ne ponesemo to sa kućnoga praga možemo da idemo po celome svetu, možemo da završimo ne znam kakve škole, ne znam kakve fakultete, ništa ne može da zameni diplomu porodice.

Svugde gde je službovao naš Mardarije, naš Vladan, kao sveštenik ostavio je iza sebe velikog traga. On je zbog svoje bolesti, kao što znate, tražio da ga razrešim parohijske dužnosti, ali verujte mi njega se ovde narod itekako seća. Seća se njegove topline, seća se njegove ljubavi, koju je on pokazivao prema vernicima kojima je on služio. Dakle, on nije gospodario svojom parohijom, odnosno svojim vernicima, nego gledao da služi, jer rekoh već da je veličina u služenju a ne u gordosti, ne u sujeti i ne u prolaznosti. Zato sve u našem varljivom svetu je, kako bih rekao, samo bleda i zrnasta simvolika onoga što se tek ima dešavati na kraju istorije, istorije ovoga sveta. Kad promenimo ovaj svet sve ćemo drugačije gledati. Neko će kazati – pa kako će gledati, kada je umro? Gleda, gleda braćo i sestre. Gleda kao što će i njegovo telo o sveopštem vaskrsenju ustati i sjedniti se sa dušom, da bi dobili ili nagradu ili ono drugo, u zavisnosti od toga kome i čemu smo služiliu ovome životu. Braćo i sestre, želeći da nam tu blagovest što jasnije iskaže o životu posle smrti Sveti apostol Pavle kaže – tako i vaskrsenje mrtvih seje se u raspadljivosti, ustaje u naspadljivosti; seje se u nemoći, ustaje u sili. Pazite, mi danas po rečima Svetog apostola Pavla sejemo našeg Mardarija, sejemo ga u raspadljivosti a Gospod će ga podići u neraspadljivosti. Sejemo ga u nemoći, a Gospod će ga podići u sili. Još nam Sveti apostol Pavle poručuje i kaže – jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom da svaki primi što je u telu učinio, ili dobro ili zlo. Šta ovo znači? To znači, draga braćo i sestre, da i jedna kap dobra koje mi učinimo u ovom zemaljskom životu neće ostati nenagrađena. No, ni jedna kap zla neće ostati bez kazne. To je pravda Božija. Ove reči Svetog apostola Pavla nam jasno govore da svi ljudi, hteli ili ne moraju proći kroz kapiju smrti i javiti se na sudu Božijem. Ne treba ovo da nas plaši, ali treba da razmišljamo. Zašto? Bog nije osvetnik, Bog je ljubav. Ponavljam, trebalo bi na tu ljubav da odgovorimo našom ljudskom ljubavlju.

Umiranje je put sve zemlje, neko je rekao nekada. Čovek ne nestaje sa smrću mozga ili prestankom rada srca, jer čovek osim tela u sebi ima i večnu dušu. Za dušu je Gospod rekao – šta čoveku vredi da čitav svet zadobije, a dušu svoju izgubi. Verujem i molim se Bogu da je ovakvu veru i ovakvo osećanje imao naš Mardarije, odnosno naš Vladan. I verujem, draga braćo i sestre, da će čuti one reči Hristove: dobri i verni slugo, u malome si mi bio veran. Nad mnogima ću te postaviti. Uđi u radost Gospoda svoga. I mi danas, draga braćo i sestre, ovim činom opela, ovom molitvom ispraćamo dušu našeg Vladana, Mardarija, pred Gospoda, da je On smesti tamo gde su pravednici. Gde je Avram, Isak i Jakov. Da smesti njegovu dušu u Carstvo nebesko. Zato se mi molimo i trebalo bi danas svi da kažemo da se prosto obećamo, iako je on sada nepomičan, da ćemo se moliti za njega. Zato danas da ga zamolimo da nam oprosti, ako smo se na bilo koji način ogrešili o njega. Ona lepa srpska izreka kaže ne mogu se ljudi lepo rastati, dok prvo jedni drugima ne oproste. Kada dođe ovaj smrtni čas nećemo više ovaj mi je neprijatelj, ovaj mi je prijatelj. Ne! Svi su nam prijatelji. Zato neka Gospod upokoji dušu našega oca Mardarija, oca Vladana, neka njegovoj porodici Gospod pošalje utehu, jer nije lako rastati se sa onima koje volimo. Znate, ovo je ružno poređenje, ali imamo npr. košulju koja je izlizana, pa kada bi trebalo da je bacimo, prosto nam je žao. Kako onda da ne žalimo za živim čovekom? No, žaliti i plakati je ljudski i hrišćanski, ali nije očajavati. Ne smemo da očajamo, jer nam je Gospod obećao Carstvo nebesko.

Neka mu je večan spomen, neka mu Bog duši oprosti, neka ga Gospod primi u Carstvo nebesko!“, zaključio je Vladika Jovan.

Posle opela, shi-jeromonah Mardarije (Marić) je sahranjen u porodičnoj grobnici na Starom gradskom groblju u Mladenovcu. Nakon sahrane Episkopu i svima prisutnima se zahvalila sestra oca Mardarija dr Vera Marić Milićević, rekavši da su čitavu porodicu izuzetno ganuli gestovi ljubavi, pažnje i saučešća, kojima su u ovim teškim danima bili obasipani.

Otac Mardarije rođen je 1958. godine u Venčanima od oca sveštenika Živorada i majke Leposave Marić. Bio je na službi u Eparhiji istočnoameričkoj. Bio je oženjen Ružicom rođ. Čupić, profesorkom na Bogoslovskom fakultetu u Libertvilu kod Čikaga.

Od 2010. do 2017. godine sveštenik Vladan je bio na službi u Pružatovcu i delu međuluške parohije kod Mladenovca. 22. septembra 2018. godine, Njegovo Preosveštenstvo Episkop šumadijski G. Jovan je za zasluge u pastirskom radu rukoproizveo umirovljenog paroha prvog međuluškog jereja Vladana Marića u čin protojereja.

S obzirom na to da se nekoliko godina borio sa opakom bolešću, otac Vladan je odlučio da se zamonaši dobivši ime po Svetom Mardariju Libertvilskom. Ispostavilo se da je u monaškom činu proveo poslednjih nekoliko nedelja ovozemaljskog života. U večernjim časovima 1. juna 2023. godine u Čikagu predstavio se u Gospodu monah Mardarije. Ostaće upamćen u srcima mnogih kao čovek pun ljubavi, razumevanja i tolerancije i kao osoba koja je dala veliki doprinos u izgradnji hrama Svetih Joakima i Ane u Međulužju.

Bog da mu dušu prosti. Vječnaja pamjat!

jerej Marko Jeftić