Dana 22. oktobra 2023. godine, u Aranđelovcu kod „Opšte bolnice – Aranđelovac“ Episkop šumadijski Gospodin Jovan je osveštao novoizgrađeni hram posvećen „Svetom Joanikiju mitropolitu crnogorsko-primorskom“.
Episkopa je ispred hrama dočekao veliki broj vernika, zaposlenih u bolnici i korisnika usluga ove ustanove. Episkop Jovan je sa sobom za ovu priliku doneo mošti Svetog velikomučenika Pantelejnoma, koje je postavio u Sveti Presto ovoga hrama.
Nakon osvećenja ovoga Svetoga hrama na platou ispred hrama, Episkop je služio Svetu Arhijerejsku Liturgiju uz sasluživanje Arhijerejskog namesnika orašačkog, protojereja-stavrofora Miće Ćirkovića, Arhijerejskog namesnika oplenačkog, protojereja-stavrofora Miladina Mihailovića, protojereja Ljubiše Đuraša i Slobodana Rakovića, protonamesnika Aleksandra Milovanovića i Ivana Teodosića, protođakona Ivana Gašića i đakona Stevana Ilića i Aleksandra Babića.
Na veliko oduševljenje svih danas su se sa nama u molitvama pridružili i potomci Svetog Joanikija, mitropolita crnogorsko-primorskog, Gospodin Jovan Lipovac sa porodicom, koji su posebno za ovu prliku došli, da sa nama zajedno proslave ovaj veliki dan i budu svedoci osvećenja još jednoga hrama posvećenom ovom divnom svetitelju u eparhiji šumadijskoj. Sveto sabranje je posebno bilo uveličano pojanjem hora „Sveta Anastasija Srpska“ iz Aranđelovca i pevačkim društvom „Srbski Pravoslavni pojci“ iz Beograda.
Episkop Jovan je nakon čitanja Svetoga Jevanđelja proizneo svoju besedu u kojoj je rekao:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha,
Pomaže vam Bog braćo i sestre. Evo Bogu hvala dosanjasmo san da ovde u ovom bolničkom krugu podignemo ovaj Hram, ovu Crkvu i da je posvetimo Svetom velikomučeniku Joanikiju mitropolitu crnogorsko-primorskom. Ja se radujem braćo i sestre što je ovo drugi Hram, druga Crkva u šumadijskoj eparhiji u koju smo posvetili Svetom Joanikiju. Moram da vam kažem da kad god dolazim u ove krajeve ovde, obuzima me veliko uzbuđenje i razmišljanja, a to je da je svaka stopa ovog mesta ovde natopljena Svetom krvlju mučenika Joanikija. Razmišljajući o tome u isto vreme razmišljam i ne mogu nikako sebi da objasnim zar je trebalo tako da se dogodi sa ovim Svetim čovekom. Zar je trebalo braćo i sestre da se dogodi da Srbin ustane na Srbina, njega nije ubio ni Turčin ni Nemac, na žalost ubio ga je Srbin i to bi trebalo da nam bude nauk i pouka svima nama da znamo braćo i sestre kad zaboravimo Boga da se zaboravimo i mi ko smo i šta smo. A čovek kad se zaboravi pogotovo kad zaboravi na Boga, kad veru izbaci iz sebe onda se čovek zaista pretvara u onu izreku da je čovek čoveku vuk. I zato treba da se držimo Boga braćo i sestre da se držimo vere naše, da se držimo Crkve svoje da ne bi duhovno ne samo oboleli, nego da ne bi duhovno i poludeli. Možda je ovo prejaka reč što kažem, ali zar nije ludilo bilo u onim nesrećnim vremenima kada je kao što rekoh brat ustajao na brata. Mi smo danas ovde osvetilo ovaj Hram i molili se Bogu da Bog nam otkrije gde je grob Svetog Jonanikija. Ja čvrsto verujem da će služenje ove Božanske Liturgije u ovome Svetome Hramu daće Bog kad tad otkriti, ali treba i mi braćo i sestre da se udostojimo toga otkrovenja, da se udostojimo da imamo među nama bar deo njegovog tela. Daće Bog, sve ono što je se dotaklo Hrista i čega se Hristos dotakao to je osvećeno, a Sveti Joanikije ne samo da se dotakao Hrista, on je Hristom živeo. On je živeo sav u ljubavi prema Bogu i svome narodu. Iz te ljubavi prema Bogu i svom narodu žrtvovao je sebe da ne bi izdao Boga, da ne bi izdao veru, da ne bi izdao Crkvu. Pošao je sa svojim sveštenicima na mučenje. Njega su posebno kao što vi znate mučili i produžili mnogo duže da ga muče nego njegove sveštenike da su ga iz Slovenije ovamo sve usput mučili i ovde negde u ovim predelima dotukli i ubili. Ali nisu ono ubili Joanikija, oni su ubili same sebe, oni su navikli prokletstvo na sebe time što su digli ruku na Sveca Božijega. I zato i mi treba da pazimo braćo i sestre da očuvamo razum. Da razumno živimo, da se razumno Bogu molimo, da razumno verujemo, a da ne bude ono kako kaže apostol Pavle: „Oni imaju veru, ali ne po razumu“. Vera naša, vera Pravoslavna ona podjednako voli svakog čoveka, bez obzira bio on Srbin ili Grk, Slovenac ne znam ko drugi. Ne. Ljubav Božija sve podjednako voli i ako je naša ljubav braćo i sestre spojena sa ljubavlju Božijom onda mi nećemo videti ispred sebe neprijatelje, jer ćemo ih sve voleti. Što oni nas ne vole to oni neka odgovaraju pred Bogom i pred svojom savešću, a mi da odgovaramo da svakoga čoveka volimo, ali ljubavlju Božijom, ne ono ljudskom ljubavlju, ne onom sentimentalnom ljubavlju, nego ljubavlju braćo i sestre koja je spremna da se žrtvuje za drugoga. Hristos se žrtvovao za nas, On je iz ljubavi to učinio, a kako su mu ljudi uzvratili na Njegovu ljubav, raspeli ga na krstu braćo i sestre. Nisu mogli da dokuče ljubav Božiju pa da se smire nego ih je ljubav Božija još više razdraživala i tako je i kada čovek braćo i sestre izgubi pamet on ne zna šta radi. On dolazi i u ono vreme za koje Hristos u Jevanđelju kaže doći će vreme kada će vas ubijati i misliti da Bogu službu čine. Verovatno i ti nesretni komunisti mislili su da ubijajući Hrišćane, braću svoju da čine Bogu službu. Nisu Bogu činili, a nažalost verujte nisu ni sebi. Izgubili su oni dušu jer su izgubili veru, izgubili su osećanje da rana drugoga boli isto kao što boli svako ga od nas svoja rana. Ali oni su zato ranjavali, prolivali su krv svoje braće, kao Bože oprosti vodu da prolivaju. Ali „Krv mučenika“ kako je to još rečeno u drugom veku „je seme za nove hrišćane“. Ja verujem da će i prolivena krv Svetog Joanikija još više u srpskom narodu bez obzira gde on živeo, da li ovde u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, bilo gde u svetu , a ima nas svuda u svetu rasute, da će upravo njegova krv biti seme i da mi izrastamo i urastamo iz Hrista i da urastamo u Hrista.
I eto danas je veliki ovaj dan i verujem da se i Bog i Svetitelji zajedno sa Svetim Joanikijem raduju što smo danas ovaj Hram posvetili Svetom Joanikiju. Braćo i sestre Hram je uvek potreban u svakom mestu, u svakom selu, u svakom gradu, zašto, pa zato što je Hram Dom Božiji. On je takođe potreban bio bar po mome mišljenju i ovde posebno u mestu pokraj ove bolnice ovde gde se ljudi leče od telesnih bolesti. E sad smo ovde pridodali tom Hramu bolnice i ovaj Sveti Hram gde ćemo se moliti Bogu za duhovno zdravlje braćo i sestre. Neko je rekao da u „zdravom telu je i zdrav duh“. Iskreno ne mirim se sa takvom činjenicom. Rekao bih „U zdravom duhu je zdravo telo“. Kad je zdrav duh u nama, kad je u nama Duh Božiji on i nosi naše oslabljeno telo braćo i sestre, ali zato treba da živimo u Duhu Božijem, da Duha Božijega useljavamo u sebe, da uvek imamo na umu reči apostola Pavla koji kaže: „Duha Božijega ne gasite u sebi“. Kad čovek ugasi Duha Božijega u sebi a svi smo ga zadobili u samom krštenju braćo i sestre, kad čovek izgubi Duha Svetoga on izgubi sebe kao ličnost. On bitiše, ali nije potpun čovek. Nije potpun čovek braćo i sestre, i zato kažem ovde je sada se spojilo i to telesno lečenje, a i duhovno lečenje. Neko će kazati pa ja nisam bolestan, nema toga koji nije bolestan, nema braćo i sestre, zašto nema, zato što smo svi grešni, a svaki greh unosi bolest u nama i ne samo bolest nego unosi i smrt, i zato je rečeno da je „Plata za greh smrt“. I mi zato treba da se molimo braćo i sestre za to duhovno ozdravljenje. Da duhovno ozdravimo, a kad duhovno ozdravimo onda ćemo shvatiti kako je to divno , dostojanstveno biti čovek, ali koji čovek, Božiji čovek, braćo i sestre. Samo je Božiji čovek pravi i ispravan čovek braćo i sestre. Veliki je blagoslov danas na svima nama i velika je radost ove bolnice ovde i ljudi koji leče i ljudi koji se leče jer ovo mesto, ova bolnica danas je dobila svoju dušu. Dušu je dobila, a telo nam živi dok je duša živa u nama. Kad duša izađe telo je nepokretno, telo je nepomično, e upravo zato i kaže ovo mesto je dobilo svoju dušu. Ono što je braćo i sestre duša za čoveka kao ličnost kao pojedinca to je Hram Božiji u jednom mestu. Jer kad služimo Liturgiju u bilo kom Hramu, u taj Hram braćo i sestre silazi i Bog, silaze Svetitelji, silaze anđeli i mi sa s njima zajedno svi služimo Božanstvenu Liturgiju. Eto da samo o tome razmišljamo šta znači Svetinja Hrama, da o tome razmišljamo kako i treba da budemo pribrani, da tako kažem kad ulazimo na Službu Božiju, pogotovo na Svetu Liturgiju.
Braćo i sestre zato se mi svi zajedno danas radujemo ovom osvećenju Hrama, radujemo se upravo i velikom događaju. Svaki Hram je veliki događaj i on bi trebao da budi veru u Hram, i zato je rečeno kad se izgrađuje Hram ako se izgrađuje iz ljubavi prema Bogu i rodu svome onda Hram izgrađuje i taj narod koji Hram zidaju ili taj Hram obnavljaju, svejedno braćo i sestre. Dakle danas su se ispunili svi trudovi, svi napori, svi podvizi ljudi koji su od početka ugrađivali sebe u ovaj Sveti Hram. Zar nije lepo braćo i sestre što mi danas ovde prisutni, kako treba da se osećao da smo se ugradili u ovaj Sveti Hram. Opet po rečima Svetog apostola Pavla koji kaže: „Ugrađujete se u Hram Božiji kao živo kamenje“. Zato je svako od vas koji je i najmanje doprineo, a ja neću ovde nikoga pojedinačno spominjati, Bog sve zna, svako od vas koji je bilo kako pomogao ovome Hramu stostruko će mu Bog uzvratiti. Da braćo i sestre ovaj Hram danas je krunisan, danas je osvećen, danas je kršten, danas je ovaj Hram pomazan Svetim mirom kao što se pomazujemo kada se krštavamo braćo i sestre i danas je ovaj Hram obučen da tako kažem u Božansku Svetlost i milost Božiju. Zato i mi kada budemo dolazili i kad odlazimo u naše hramove treba i toga da se setimo da treba da se obučemo u Svetlost Božiju. A Hram je Svetlost Božija braćo i sestre koja će upravo od danas pa do kraja Sveta svetleti svima pa i onima koji su u tami svoga bezumlja kao što su bili i oni, a nažalost ih ima verovatno i danas.
Dakle, braćo i sestre od danas ovde će se izlivati milost Božija na sve one koji dolaze u ovaj hram da se Bogu mole. Zato ja danas u ime Crkve Božije u Šumadiji, u ime eparhije Šumadijske blagodarim svima koji su i najmanje kao što rekoh doprineli da se ovaj Hram završi. Velika će radost biti i ovim ljudima koji se ovde leče i onim koji leče ljude. Nikad ne mogu zaboraviti kad smo prvi hram u krugu jedne bolnice sagradili, to je u Smederevskoj Palanci i onda je bilo neki su se bunili, protivili, ali kad smo ga osvetili pa sam posle došao da obiđem, nije prošlo ni mesec dana taj hram , izašli su i lekari i bolesnici koji su mogli da kažu i kazali mi Vladiko, do neba vam hvala što je ovaj hram ovde sagradili. Kažem kako, zašto, pa kaže kod nas je sada u bolnici sve drugačije, drugačiji su kaže odnosi među nama radnicima, lekarima, drugačiji su kaže odnosi i prema bolesnicima, bolesnici kaže sad manje kukaju od svojih bolova. Kažem kako? Pa kaže pogledaju kroz prozor i prvo što ugledaju vide Crkvu, pa zar to nije velika radost.
Neka Gospod i Sveti Joanikije i Sveti velikomučenik Pantelejmon čije smo mošti kao što sam rekao ugradili u ovaj Hram, a on je bio lekar braćo i sestre neka pomogne i lekarima i svom medicinskom osoblju nek pomogne i bolesnicima da ne klonu duhom u svojoj bolesti, nego da ojačaju u veri, da ojačaju time što će se pričešćivati i sjedinjavati sa Bogom braćo i sestre. To je i smisao Liturgije da se pričešćujemo braćo i sestre, da se sjedinjujemo sa Bogom. Neka je srećno i blagosloveno osvećenje ovoga hrama, neka je srećan i blagosloven vaš dolazak ovde danas i radujem se što danas ovde kako mi rekoše mogu da pozdravimo potomke, rođake Svetoga Joanikija. Radujte se, prenesite radost srpskome narodu u Crnoj Gori, da mi Srbi ovde mislimo na vas, a i vi da mislite na nas, da se molimo za vas, a i vi se molite za nas i daće Bog ponavljam ono što sam na početku rekao, daće Bog da jednog dana oradostimo se radošću Božijom, što će Bog projaviti telo Svetoga Joanikija.
Bog vas blagoslovio.“
Nakon Svete Liturgije, Episkop Jovan je dodelio Arhijerejske gramate zahvalnosti „Zdravstveno-bolničkom centru Aranđelovac“, „Skupštini Opštine Aranđelovac“, G-dinu Neđeljku Petojeviću iz Aranđelovca, „Kancelariji za vere Republike Srbije“, preduzeću „Šumadija Granit“ iz Aranđelovca i preduzeću „Peštan“ iz Bukovika, veliki broj Arhijerejskih zahvalnica zaslužnim građanima i preduzećima iz Aranđelovca i okoline koji su pomogli u izgradnji hrama, a potom je Episkop Jovan dodelio orden Vožda Karađorđa u znak priznanja za veliku ljubav prema svojoj Svetoj Crkvi G-đi Tatjani Jovanović iz Aranđelovca.
Po Svetoj Liturgiji Episkop je osveštao prostorije obnovljenog „Zdravstveno-bolničkog centra – Aranđelovac“ gde je nakon čina osvećenja poželeo svim zaposlenim i svim korisnicima usluga ove ustanove dobro zdravlje i od Gospoda svaki blagoslov.
Izvor: Eparhija šumadijska
