OTAC MILOŠ M. VESIN: O BLAGOSLOVENOJ PRIVLAČNOSTI
Razmišljah danas, 8. septembra 2023., u svetlu čudesno lepog žitija Svetih mučenika Adrijana i Natalije – čiji spomen slavimo, i o sledećem:
Bože, koliko li je mladih ljudi širom sveta, ali hajde da uzmemo samo one koji su po imenu pravoslavni hrišćani, ili da se samo ograničimo na mlade pravoslavne Srbe i Srpkinje, koji znaju bezbrojna imena iz čitavog osinjaka sveta savremene „zabave“. Bez obzira da li je reč o onima iz sveta pop, rok, turbo-folk i ine muzike, sveta filma, ili „zvezdama“ samozvanih „rijaliti programa“ i sličnih idejno malignih virusa i teških oboljenja koja danas preplaviše obale na kojima mladi, i ne samo mladi, danas traže i nalaze „zabavu“. Tako je širom Amerike, tako je u Srbiji, jer je tako, pa naravno, i u Americi.
A ako bi se, sa druge strane, neko usudio da na ulicama bilo kog grada istoka ili zapada, severa ili juga, upita te mlade ljude ( one pred brakom, ili u braku, ili u ma kojoj drugoj vezi, ali svakako u vezi sa muško-ženskom privlačnošću) ko su, na primer, Sveti mučenici Adrijan i Natalija, daj Bože da bi i pola od jednog procenta znalo za njih.
A taj divan par već vekovima blista čistotom one jedine blagoslovene privlačnosti koja se iz bogočežnjive duše iz sveta u nama, širi ka svetu oko nas. Ta i takva privlačnost ne podleže onim tako lelujavim i nestalnim, i uvek promenama podložnim „estetskim standardima“. A baš se danas slavi njihov spomen, danas 8. septembra po novom, ili 26. avgusta po starom kalendaru. Adrijan i Natalija su kao supružnici živeli svega trinaest meseci zajedno. U Nikomidiji. Ali ono što je suština njihovog zajedništva otkriva nam uistinu nepatvoreni i radosni kvalitet privlačnosti!
Evo kako Crkva, na današnji dan, slavoslovi o njima:
Revnost muža blagočestivog privukla je ženu bogoljubivu ka poukama svetim.
Dok druga jedna poetska struna pravoslavne himnografije o njima kaže i ovo:
Nekada je supružnica, po zlom savetu zmije, izagnala Adama iz raja, a sada Natalija sveštenim besedama Adriana u raj premudro uvede.
Zapitajmo se: ko su danas uzori mladima, a osobito mladim parovima, i kako i zašto, tako neosetno, gnjilost ispraznosti i odsustvo smisla, uz svu, za uzvrat, stečenu punoću trivijalnosti, zauzima ne tek „počasno“, već često i jedino mesto na listi životnih prioriteta?
A ovde je ispred nas jedan tih, a svojom lepotom nenametljivo glasan, primer istinoljubive, bogoljubive i čovekoljubive privlačnosti! Primer, ali i dokaz šta se dešava kada dvoje ne gledaju bez prestanka jedno u drugo nego, kako je to mudro i nadahnuto rekao Nikita Mihalkov, kada dvoje gledaju u istom pravcu! Tek onda to može iz sebe da iznedri kvalitet nesebične ljubavi i oplemenjenog erosa, koji je uvek izlaženje iz sebe i svoje samodovoljnosti i samozaljubljenosti. Sve ostalo su opsene i čarolije, varke i zamke čulnosti, nepredvidiva igra hormona, molekularni tango pumpe za krv i amigdala u mozgu, nesazrela pubertetska opčinjenost i tome slično. Naravno da i sve navedeno može da ima svoje čari, ali to ne može da bude ni okosnica, a nekmoli temelj nečeg postojanog!
Te i slične misli me prate kroz ceo ovaj Božiji dan. Kako je divna, sveobuhvatna i čedoljubiva Crkva Hristova, jer Ona ne veliča i ne slavi samo isposnike, pustinjake i devstvenike, nego i one, ili – posebno one, koji su neuhvatljivu draž prepoznatosti, a onda i iskustvenu lepotu bliskosti doživeli vođeni snagom privlačnosti onog „magnetizma“ koji ne zavisi od ovoga što je samo ovde i samo sada. Pa ako je cena te privlačnosti i na njoj, bogomirisnim blagoslovom, izvajane ljubavi – mučeništvo, onda neka je slava Boguna tom velikom i svetom daru – daru mučeništva! A mučenik, mučenik je uvek i samo- svedok! Svedok Ljubavi! Svedok Onoga Koji je ljubavlju, i iz ljubavi, ali i zarad ljubavi, sazdao svet Rečju koja beše u početku.
Ima li blagorodnijeg životnog poziva od mučeništva? Naravno, mučeništvo se ne traži, ono se ne izaziva, ali ako do nas dođe kroz zahtev ili prinudu ovoga sveta da biramo između Hrista i sveta, onda oni koji zaista imaju snagu istinske privlačnosti u sebi, oni, Hristom u sebi, uvek postaju svedoci. Da, čak i onda, ili – posebno onda, ako to svedočenje privodi ka poslednjem treptaju ovozemne malovremenosti i uliva se u ničim sputanu i bezobalnu radost i svetlošću lica Božijeg obasjanu večnost.
otac Miloš M. Vesin
