Statistika o broju razvoda brakova poslednjih godina je poražavajuća. Čini se da se hrišćanski brak prilično neozbiljno shvata, a zavjeti pred Bogom dati ne razumiju dovoljno dobro.
Na ovu temu smo jutros razgovarali sa protojerejem-stavroforom Milošem Vesinom.
– Očigledno je da ne shvatamo i to „dok nas smrt ne rastavi“ se sada prenosi na jedan mnogo drugačiji, prizemniji nivo, jer zaista smrt njih veoma rano rastavi ali koja smrt? Smrt duše najčešće i to iz nepoznavanja jedno drugog, što se uvek koreni u nepoznavanju samoga sebe. Dođu posle relativno kratkog vremena, već posle pola godine, godinu, dve, tri, sve je to jako kratak period, dotle da kažu – ne možemo više zajedno. I sad ono što je i tužno i smešno u isto vreme je ta reč „više“. Pa ti da bi za nešto rekao ne mogu više zajedno, moraš iza sebe da imaš neko vreme koje si nešto trpeo. I to je upravo ta ključna reč, što ljudi danas i neće ali i ne znaju da trpe. Ne umeju da trpe. Ne mogu sami sebe da istrpe, a kako će onda nekog drugog da otrpe, onoga za koga zapravo treba da imaju pre svega ljudsku, a onda iznad toga i hrišćansku odgovornost, jer mi smo kao bračnici odgovorni za spasenje jedan drugoga, kazao je otac Miloš.
On smatra da su različitosti među ljudima prirodne i da su one kao takve projavljuju i u braku. Problem je u tome, kaže prota Vesin, da li mi umijemo da prihvatimo različitosti.
– Akademik Vladeta Jerotić je često pominjao da ne samo da je važno da prihvatimo različitosti, već i da ih zavolimo.
Svi mi u braku manje više činimo jednu istu grešku. Neprestano pokušavamo da onog drugog preoblikujemo po nekim svojim shvatanjima i po modelima kako mi zamišljamo da bi brak trebao da izgleda, i to je naravno prva i najkrupnija greška u svakom braku.
