Статистика о броју развода бракова последњих година је поражавајућа. Чини се да се хришћански брак прилично неозбиљно схвата, а завјети пред Богом дати не разумију довољно добро.
На ову тему смо јутрос разговарали са протојерејем-ставрофором Милошем Весином.
– Очигледно је да не схватамо и то „док нас смрт не растави“ се сада преноси на један много другачији, приземнији ниво, јер заиста смрт њих веома рано растави али која смрт? Смрт душе најчешће и то из непознавања једно другог, што се увек корени у непознавању самога себе. Дођу после релативно кратког времена, већ после пола године, годину, две, три, све је то јако кратак период, дотле да кажу – не можемо више заједно. И сад оно што је и тужно и смешно у исто време је та реч „више“. Па ти да би за нешто рекао не могу више заједно, мораш иза себе да имаш неко време које си нешто трпео. И то је управо та кључна реч, што људи данас и неће али и не знају да трпе. Не умеју да трпе. Не могу сами себе да истрпе, а како ће онда неког другог да отрпе, онога за кога заправо треба да имају пре свега људску, а онда изнад тога и хришћанску одговорност, јер ми смо као брачници одговорни за спасење један другога, казао је отац Милош.
Он сматра да су различитости међу људима природне и да су оне као такве пројављују и у браку. Проблем је у томе, каже прота Весин, да ли ми умијемо да прихватимо различитости.
– Академик Владета Јеротић је често помињао да не само да је важно да прихватимо различитости, већ и да их заволимо.
Сви ми у браку мање више чинимо једну исту грешку. Непрестано покушавамо да оног другог преобликујемо по неким својим схватањима и по моделима како ми замишљамо да би брак требао да изгледа, и то је наравно прва и најкрупнија грешка у сваком браку.
