„Ja sam samo jedan od svjedoka onoga što se dešavalo našem narodu na Kosovu i Metohiji, posebno u gradu Prištini, gde sam još sa trojicom sveštenika najpre dočekivao onaj stradalni narod iz Srpeske Krajine, a nažalost posle samo nekoliko godina dogodilo se da smo ispraćali kolone srpskoga naroda sa Kosova i Metohije“.
Ovim riječima započinje priču za Radio „Svetigoru“ protojerej Miroslav Popadić, sveštenik u penziji, koga je bombardovanje i NATO agresija na SR Jugoslaviju zateklo u Prištini, gdje je, kako kaže, 21 godinu bio parohijski sveštenik, a potom je svoje služenje Gospodu nastavio u Lešku.
Otac Miroslav je jedan od onih nekoliko dragocjenih izvještača za Radio „Svetigoru“ sa Kosova i Metohije u danima najstrašnijih patnji našeg naroda na Kosovu i Metohiji, kada je medijska kuća Mitropolije crnogorsko-primorske bila jedini izvor informacija sa terena.
„Pa eto, ja bih, zaista najpre hteo da napomenem da sam u Prištini bio od 1983. godine. Proveo sam u Prištini 21 godinu, gde me je tadašnji episkop, a kasnije srpski patrijarh, blaženopočivši gospodin Pavle postavio u prestonici Kralja Milutina, u gradu Prištini, u hramu Svetoga Nikole, hramu koji je zaista imao veliko bogatstvo.
Hram Svetog Nikole je imao onaj čuveni ikonostas u duborezu, rad Debarske škole, kakvi se samo nalaze dva u Makedoniji, jedan u Bugarskoj, a taj je četvrti, o kojem je srpski konzul Branislav Nušić koji je bio u Prištini, opisujući ga, govorio da ništa u životu lepše nije video nego taj ikonostas. Kaže, kao da ga nisu radili duboresci, nego kao da su ga žene vezle.
Nažalost i taj ikonostas je 2004. izgoreo u plamenu“.
Sjećajući se samog bombardovanja i tog zločinačkog demonstriranja sile NATO alijanse nad našom zemljom i narodom, kao jedan od posebno teških momenata navodi razaranje pravoslavnog srpskog groblja u Prištini, svjedočeći da su dvije bombe razorile kapelu i groblje do te mjere da su kosti pokojnika svuda unaokolo ležale razbacane.
Ipak, pored svih strahota, po riječima oca Miroslava, naš narod nije padao duhom i hrabro se nosio sa nedaćama.
Kao i uvijek kada je bilo teško, i ovoga puta je crkva bila uz svoj narod.
„Prvog dana bombadovanja, negde oko 7 časova uveče, začule su se te sirene i počele su da padaju bombe koje nisu prestajale padati 78 dana. Stradalo je mnogo naroda i u Prištini, i mi sveštenici smo nažalost skoro svakodnevno služili opela onima koji su stradali ili od NATO zlikovaca ili od šiptarskih zločinaca.
Mnogo je stradalo i naših branilaca otadžbine, vojnika i policajaca, ali ono što je meni lično najteže bilo, to je kada su jednoga dana pale dve ogromne bombe na pravoslavno srpsko groblje u Prištini, pa je srušena kapela, porušeni su mnogi spomenici, napravljena su velika dva kratera pa su tako kosti naših pokojnika letele na sve strane. Čak štaviše, desilo se da smo jednu baku sahranili samo jedan dan pre toga a kad je došla sutradan porodica nisu znali ni gde je grob, ni gde je sahranjena.
Tako, zaista su to bili strašni dani. Stradala je i pošta, kasarna najpre, pa onda rezervoari Jugopetrola i mnoge druge zgrade, pa smo ostajali i bez struje. Telefonske veze su bile u prekidu. Uspeli su kasnije meni samo za crkvu da nabave jedan broj telefona, koji je zaista kasnije, posle odlaska naše vojske i odlaska naroda mnogo koristio i nama i našem narodu. Mi sveštenici smo imali te radio stanice i onda su svi javljali tako meni, a ja sam onda dalje prenosio šta se dešava.
Posle tog našeg egzodusa srpskoga recimo ja sam se svaki dan tada javljao Radio „Svetogori“, ocu Radomiru Nikčeviću i ako on nije bio tamo bio je neko drugi, i onda sam izveštavao šta se sve toga dana dešavalo, koja ubistva, kidnapovanja, paljenja i uopšte šta se sve toga dana dešavalo. Inače, kažem, i za vreme toga bombardovanja naš narod iako su eto mnogi stradali je sve to nekako hrabro podnosio.
Mi u crkvi recimo, sećam se, jedna škola mi je dala sto za stoni tenis pa smo ga postavili u porti crkve, i onda svaki dan tu se skupljalo mnogo dece. Avioni neprijateljski lete, a deca se tu igraju, i kad počnu sirene onda bežimo u crkvu, pa me to tako podsetilo na one reči kada je Marko Kraljević morao da beži i onih reči: „Bjež’ u crkvu Kraljeviću Marko“.
Eto tako, u to vreme naš se narod sklanjao, a nažalost bilo je teško vreme i za prehraniti se, nije imalo namirnica u gradu, ali eto hvala Bogu i zahvaljujući braći Grcima stizalo je dosta pomoći ali morali smo mi da se organizujemo iz Prištine, pa sam tako ja ili neki drugi sveštenik išli do Vranja, preuzimali, pa smo to dovozili do Prištine, a onda odatle opet dolazili su drugi sveštenici iz drugih parohija, preuzimali i nosili narodu da dele. Tako da je i u tim najtežim vremenima crkva bila uz svoj narod“.
Olivera Balaban
