На празник уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, на Цвијети, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Никола Пејовић, старјешина Храма. Проти Николи саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Бранко Вујачић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након прочитаног заччала из Светог Јеванђеља свима сабранима празничним и надахнутим словом обратио се началствујући протојереј Никола Пејовић који је у уводном дијелу подсјетио зашто се догађај васкрсења Лзаревог издвајао од осталих догађаја и чуда које је Господ учинио:
,,Прочитали смо да је Господ васкрсавао и раније неке људе, али су то били догађаји којима су свједочили можда родитељи тих људи или неколико Његових ученика, а ово је први пут да се догоди да тако јавно пред лицем цијеле Јерусалимске јавности васкрсне једног угледног човјека кога су ти исти јерусалимљани спремали као мртваца за сахрањивање и сахранили га својим рукама по тамошњим обичајима и очима видјели и рукама опипали да је заиста Лазар умро, зато је ово васкрсење различито од осталих чуда које је Христос учинио”.
,,Није Господ Лазара васкрснуо да би Себи учинио славу, него је Господ припремао своје ученике за оно што ће се догододити, а то је Његово страдање. Све што је чинио – три године проповједи на Земљи и чуда која је чинио и савјете које је давао својим ученицима и науку коју им је предао, све је то била припрема за ове дане велике који су пред нама. Врхунац те припреме јесте Васкрсење Лазарево, да би ученици у ономе часу кад Учитељ буде на крсту, немоћан, да би се тога сјетили и да не би одустали од Њега”. – рекао је он.
У даљем обраћању прота Никола је реконструисао догађаје васкрсења Лазаревог и свега онога што је слиједило након тога у свијетлу догађаја уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим у историјском, временском, друштвеном и духовном контексту:
,,Шта се дешава? Господ долази у град Јерусалим да страда. Првосвештеници и књижевници и фарисеји онога времена припремали су већ одавно начин како да ухвате тог лажног учитеља који говори да је цар и да ће се зацарити и који ће по њиховом мишљењу узети њихову политичку моћ и њихово царство. Сад су се нашли у проблему, како да то објасне народу који сада слави са врбовим и палминим гранчицама и пјева: ,,Осана на висини!” Ономе кога треба да ухвате, осуде пред лицем цијелог народа, али да не претрпе никакву политичку штету. Онда су почели да праве друге планове, а који је то био други план? У Јеванђељу стоји да су намјеравали да убију Лазара! Погледајте колико далеко демонска логика иде! Исуса не могу, али хајде да убијемо Лазара јер је он свједок васкрсења Христовога, његово Васкрсење је потврда истинистости ријечи Христових: ,,Ја сам васкрсење и живот”.
Он је у наставку повукао парелелу између контекста времена у вријеме Лазаревог Васкрсења и данашњег времена у којем како отац Никола подсјећа нема много различитости у погледу пресјека и суштине у етичком, моралном и духовном смислу:
,,Не раде ли ово управо противници Цркве до дана данашњег? Не говоре ли: Не можемо убити и окривити Христа, али Његове свједоке и Цркву Његову можемо гонити, прогањати, оптуживати за све и свашта? А Господ улази у Јерусалим као цар, али не као политички цар, него да се испуни оно што је пророк вјековима прије тог догађаја говорио: ,,Чуј и реците кћери Сионовој, долази јој Цар, кротак и смирен на магарици и на магарету”. Изабира Господ бесловесну животињу, облаче је ученици Његови на коју он сједа и успиње се ка Јерусалиму, а то значи да се успиње ка крсту и ка страдању. Дакле, овај цар не иде на престо да му тамо аплаудирају и да му се тамо клањају, него иде да живот свој да за ближње своје, за свакога од нас и све нас заједно”.
У другом дијелу пастирском слова, прота Никола је нагласио да најљепша хвала и похвала и дочек Господу јесте управо сачињен из најчистијих, најплеменитијих и најблагословенијих срдаца и душа, а то су дјечије срце и душа:
,,Његова хвала, хвала Господу је заиста најљепша, јер долази из уста дјеце и одојчади. Зато је синоћна служба на Лазареву Суботу – Врбицу у свим нашим храмовима била најљепша служба у току године, иако има жамора дјечијег, иако има њиховог несташлука, али та дјеца подгоричка и свих осталих градова су дјеца Јерусалимска, они су пјевала Господа и дочекала Господа, као што и ми данас дочекујемо Господа и позива нас Црква да не будемо као Његови уплашени ученици који још увијек нису били примили Духа Светога, него као они који су наоружани светим тајнама, вјером, духом и свједочењем”.
,,Колико је Лазарâ од тога времена до дана данашњега као свједока Христовога васкрсења и Њега као побједитеља смрти? Није ли Свети Василије Острошки наш Лазар, није ли Свети Петар Цетињски, Свети Симеон Дајбабски, Свети Стефан Пиперски? Зато нас овај празник припрема да смирено и кротко и ми обучени, прекривени и очишћени у овом четрдесетодневном посту, пратимо Господа до крста, да заједно са Њим разапињући се, заједно са Њим и саваскрсавамо”. – поручио је на крају протојереј Никола Пејовић.
Борис Мусић
