Svetom liturgijom u manastiru Svetog arhangela Mihaila na Miholjskoj Prevlaci, na praznik Svetog mučenika Sozonta i pretprazništvo Rođenja Presvete Bogorodice, načalstvovao je otac Siluan, sabrat manastira Grigorijata na Svetoj Gori. Sasluživali su arhimandrit Rafailo, iguman manastira Podmaine, jeromonah Joakim, iguman manastira Vranjina, protosinđel Vasilije, nastojatelj manastira Miholjska Prevlaka, i đakon Lazar Marković iz Eparhije istočnoameričke.
Pred Sveto pričešće sabranom narodu obratio se otac Siluan, koji je u pastirskoj besjedi govorio o značaju liturgijskog sabranja, čovjekovom dostojanstvu, podvigu prožetom ljubavlju i pozivu da čovjek svoj život neprestano usmjerava ka Hristu.
Podsjećajući na jevanđelske riječi da je Bog toliko zavolio svijet da je dao Sina Svoga Jedinorodnoga, otac Siluan je naglasio da je čovjek stvoren po liku Hristovom i pozvan da se neprestano duhovno usavršava.
„Danas, kao i svake nedelje, što rekoh, okupljamo se, i svake Liturgije. I svaka Liturgija ima značaj, ne samo značaj nego sveti značaj, zato što Sam Gospod dolazi ne samo da nas milostivo gleda, ni da nas milostivo blagosilja i da nam oprosti po našem moljenju i pokajanju, nego i hoće i neprestano želi da se sjedini sa nama, upravo zato što je rečeno u Jevanđelju da je zavoleo toliko svet Svoj, a svet — to smo mi ljudi. I sve što je stvoreno, stvoreno je za čoveka, po Svetim Ocima, odnosno za Bogočoveka, za Hrista. A mi smo stvoreni po liku Hristovom, pa je zato i centar ovoga sveta — mi ljudi.“
Govoreći o podvigu, istakao je da on ne treba da bude shvaćen samo kao težina i odricanje, već kao kretanje ka Bogu koje, kada je prožeto ljubavlju, postaje duhovna radost.
„Podvig je reč koja se kod nas poštuje i u našem umu možda ponekad zvuči i kao poteškoća, teškim putem da se dođe. Međutim, negde, a to jest podvig kao askeza, kao asketizam — međutim, dvig pomešan sa ljubavlju, taj podvig pomešan sa ljubavlju i pun ljubavi, to je ta sila koja više nije ono što je poteškoća, nego to bude duhovno zadovoljstvo. I zbog toga, draga braćo i sestre, treba neprestano i mi u manastirima, monasi, i vi koji ste udostojeni da budete pravoslavni hrišćani, članovi Pravoslavne Crkve, da neprestano svoj dvig, podvig, imamo pomešan sa ljubavlju, jevanđelskom, Hristovom, onom duhovnom.“
Otac Siluan je naglasio i da je čovjek pozvan da voli Hrista, a kroz Njega sve ljude i svu tvorevinu, kao i da bude pažljiv prema sopstvenoj duši, njegujući u sebi vrline.
„I čovek, kao centar sveta, i svi mi ljudi, koji imamo toliko veliko dostojanstvo, dužni smo da volimo jedni druge, da ljubimo Hrista, a kroz Hrista sve ljude i svu tvar, i da budemo milostivi prema svima, a najviše milostivi prema samome sebi, u smislu da volimo sebe u Hristu, da milujemo našu dušu, a nikako da je tiranišemo. A duša se naša miluje time što imamo te vrline Hristove, što volimo Hrista i dobrodetelj.“
Posebno je ukazao na značaj Isusove molitve, koja se na Svetoj Gori neprestano ponavlja, kao i molitvenog obraćanja Presvetoj Bogorodici, čije je Rođenje Crkva proslavljala narednog dana.
„Da budemo milostivi, da ličimo što više na milostivog Hrista, Koga neprestano treba da molimo molitvom: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“, zato što se na Svetoj Gori ta molitva neprestano ponavlja i na poslovima, na poslušanjima, i u crkvi, i kad šetamo. To su Sveti Oci tako ostavili — koliko možemo da se trudimo, naravno. Ili: „Presveta Bogorodice, spasi nas“, takođe. Majka Božija je ta koja daje snagu i silu i moli Sina Svoga velikom slobodom svojom.“
U nastavku besjede poručio je da čovjek nije pozvan samo da se pokajanjem čisti od grijeha, već i da svoje biće ispunjava vrlinama, koje rađaju duhovnu radost, nadu i ljubav.
„I zbog toga ta ljubav, pomešana sa tim vrlinama, daće nam snage da osetimo, i Gospod će nam dati i daje nam da osetimo radost. Pa onda ta radost daje nadu i, zajedno sa verom, ide ka ljubavi, i sve tako. Zbog toga smo mi pozvani da budemo zajedno sa Hristom, da ličimo na Hrista, a sve to s pomoću sile koju nam je Gospod dao Svojim Vaskrsenjem i Svojom ljubavlju.“
Na kraju je prizvao blagoslov Presvete Bogorodice na Miholjsku Prevlaku i njeno monaštvo, molitvama Svetih arhangela i Prevlačkih mučenika.
Otac Vasilije je posebno govorio i o Svetoj Kasijani, pjesnikinji i monahinji, čija se znamenita pokajnička stihira pjeva na Veliku srijedu.
„Do današnjega dana, na Svetoj Gori, mnogi pojci, nadahnuti Duhom Svetim, sa velikom pažnjom pevaju stihiru koju je napisala monahinja Kasijana, koja se peva na Veliku sredu. To je posebna stihira, koju se mnogi pojci trude da što bolje ispevaju i prenesu taj autentični molitveni i pokajnički duh koji se u njenim rečima sadrži — da svojom molitvenom nastrojenošću, melodijom i glasom prenesu taj duh Božje blagodati i pobude pokajanje u vernom narodu u te dane pred Hristovo stradanje.“
Tokom trpeze otac Siluan je dopunio kazivanje o Svetoj Kasijani, govoreći o stihiri posvećenoj ženi grešnici koja je prišla Hristu, pomazala Njegove noge skupocjenim mirom i sa suzama tražila oproštaj. Istakao je da je u središtu tog crkvenog teksta pokajanje čovjeka i bezgranična Hristova milost.
„I akcenat je na tome da ona kaže: ’Primi mene, bludnicu, i primi moje suze, Ti Koji si stvorio mora i okeane. Primi ove male moje suze i miro i očisti me od grehova.‘ Eto, malo smo samo dali pažnje, pošto je ovo Velika sreda. Velika sreda je priprema za Vaskrs. Onda je Crkva sveta stavila baš tu, posvećenu… Velika sreda je posvećena Ženi Bludnici, da bismo se mi spremali kroz pokajanje, očistivši se od svojih grehova i setivši se te Žene Bludnice.“
Na kraju obraćanja otac Siluan pozvao je vjerne na iskrenu ispovijest i pokajanje:
„Ali dobro bi bilo da se svi ispovedamo čisto, iskreno, svojim duhovnicima, da budemo svom dušom, kad pripadamo duhovniku, kao da pripadamo Hristu, sa suzama, u pokajanju. Neka bi Gospod svima nama dao pokajanje. Amin”, zaključio je otac Siluan.
Izvor: Miholjska Prevlaka
