U maju prošle godine, a prethodno na jednom od čudesnih putovanja po Crnoj Gori – tom divnom ustoličenju Mitropolita Joanikija, upoznali smo svi iz Srema – oca Vlada, protođakona Vladimira Jaramaza. Bio je to čovek koji nije dao da se između njega i ljudi, posebno onih koje je voleo ili sa kojima je želeo da bude, ispreči vreme.
Ne, tražio je da vreme ispuni večnošću kako bi drugome kada mu daruje pažnju, sa njom ujedno dao i deo sebe, kako bi darujući pažnju predao i radost Carstva. Nije mnogo gubio vreme, čuo je odakle sam i šta bi bio moj zadatak u Crkvi i rešio je da me spoji sa svetiteljem Ristom koji je u ovim ubavim Karlovcima sricao slova bogoslova, pisao pesme i radovao se lepotama Fruške gore i Božije tvorevine.
Kako je kod oca Vlada sve bilo empirijsko, bez mnogo okolišanja reče da će da vidi pa da Vladika Metodije donese na blagoslov deo moštiju Svetog Sveštenomučenika Rista u Karlovce. Bio sam onako pomalo nepoverljiv, k`o velim – da li to baš tako može – a nisam znao koga imam pred sobom. Čuli smo se uoči početka Sabora u Sremskim Karlovcima, početkom maja, pa mi reče da se spremio da dođe na taj veliki događaj i da će vladika doneti deo moštiju. Stigao je on, stigao je otac Arsenije iz Kosijereva još otaca i braće iz Crne Gore.
U špaliru, uoči početka Svete Liturgije, kao ono što se predaje blago, Vladika Metodije mi je predao deo moštiju Svetoga Rista, a onda je otac Arsenije i pred sveštenonačalijem Crkve naše rekao par reči o tom čudesnom svetitelju.
I šta smo čuli? Krenuo je Sveti Risto da služi Svetu Liturgiju, dočekali su ga njegovi – tj. naši i ubili ga mučki. Nije on stigao da prinese Žrtvu, već je sam postao žrtva miomirisna na oltaru Boga živoga. Bilo je to na Jovanjdan 20. januara 1942. godine.
Jovanjdan – 20. januar 2023. godine, sedimo na slavi i primamo vest da je Vlade podlegao posledicama saobraćajnog udesa. On je odslužio Svetu Liturgiju to jutro i sam otišao da nastavi da služi Nebesku Liturgiju sa divnim Sveštenomučenikom Ristom, sa još jednim Ristom koji je ime anđelima podario, a koga je toliko voleo, i sa Svetim Jovanom Krstiteljem i Prorokom.
Neverica… Ode čovek! No, ode kako je i živeo, a opet ode kako bi nastavio da živi bez muke, bola i patnje, bez žalosti tuge i uzdisaja u divnom kolu Carstva Nebeskog. Otide čovek i vratiće se čovek! Veliki je Bog naš što nam je dao takvog brata i saslužitelja, što je na strunama večnosti učinio da se i naši končići spoje.
Neka njega Gospod primi u Carstvo svoje, a svima koji su znali tu iskru od čoveka, posebno supruzi i deci, neka daruje utehu, mir a onda i radost!
Radosno ti Carstvo Božije, brate Vlade!
Hristos Vaskrse!
Protojerej-stavrofor Jovan Milanović, rektora Bogoslovije Svetog Arsenija
