Za zadušnice se ovde okupljaju pravoslavni Srbi. Ispravljaju, koliko mogu, ono što je porušeno i svaki put zatiču nova skrnavljenja
Spomen-ploče su pomešane: srpska je sklonjena sa strane; francuska je ostala – dopisan je tekst na albanskom; dodato je „Francuskim vojnicima palim na Kosovu” na tri jezika, na srpskom – latinicom: prednji deo groblja (Foto Ž. Rakočević)
„Ovde leži p. narednik Velizar P. Cvejić maturant iz Požarevca umro 16/II 1915. god. u Prištini”, piše na belom krstu, na kojem su te nesrećne ratne godine urezani i zraci sunca.
Iskrivljen je iza malog starog zida, okužen krstovima koji su gotovo potonuli u zemlju. Do njega je vojnik Lazarević, pa neko kome spomen „podiže brat Bogdan”. Zatrpavaju ih lišće i zemlja, pokriva trava. Na metar ili dva od njih, sada se, istaknut u centru spomen-obeležja, nalazi beli spomenik austrougarskom (nemačkom) vojniku i na njemu, između ostalog, jasno piše „Anton Doser baterija brdskih topova”, kao i da je ovaj svet napustio kad i njegovi ondašnji neprijatelji, u novembru 1915. godine. Ovog kišnog novembra izgleda kao da su ratni protivnici Velizar i Anton zamenili mesta. Anton, dobrovoljac, u centru je velikog memorijala, a naspram njega je beli venac s nemačkom i francuskom zastavom. Zlosrećni srpski maturant Velizar ne može se videti, a da bi se do njegovog obeležja stiglo mora se proći kroz devastirano srpsko groblje.
Međutim, jedna druga zamena teško je pogodila emocije, porodice i sećanje ovog prostora. Čije je to groblje, ko je na njemu sahranjen, šta je još zamenjeno i zašto je došlo do poslednje zamene koja je uzbunila javnost? Spomenici Velizaru, Lazareviću i ostalim Srbima bili su naslonjeni na zid – zapravo na veliku zajedničku grobnicu. Bili su iza bele table na kojoj je pisalo: „Ovde leže posmrtni ostaci srpskih vojnika palih u ratovima 1912–18”, a pored nje je stajala druga, s tekstom na srpskom i francuskom jeziku: „Večna zahvalnost francuskim ratnicima palim 1918”. Ovog tmurnog novembra spomen-ploče su pomešane: srpska je sklonjena sa stane i više nije u centru – tamo je dobrovoljac Doser; francuska je ostala – dopisan je tekst na albanskom; dodata je nova „Francuskim vojnicima palim na Kosovu”, na tri jezika, na srpskom – latinicom.
Tako je i na groblju nastala nova realnost. Nedavno, za Dan primirja, 11. novembra, francuski i nemački ambasadori u Prištini, Olivije Gero i Jern Rode, položili su venac. Rekli su da je to tradicija i poručili: „Naučili smo da je pomirenje uvek moguće!”. U svet je otišla nova promenjena slika i odmah se postavilo pitanje: Čije je ovo groblje?
Srpsko pravoslavno groblje u Prištini nastalo je odmah nakon oslobođenja ovog grada 1912. godine, jer na starom gradskom groblju kod Crkve Svetog Nikole više nije bilo mesta. Staro groblje održalo se do pogroma 17. marta 2004. godine, kad je u najvećoj mogućoj meri porušeno i gotovo zatrto. Novo gradsko groblje tada se nalazilo dalje od grada i od 1912. do 1915. godine, u ratnim godinama, na njemu se uz civile sahranjuju i vojnici.
Kad je 1915. godine u Prištini bio Deseti kadrovski puk sastavljen od mladih ljudi, zahvatila ga je epidemija pegavog tifusa, pa se procenjuje da je pomrlo više stotina vojnika. Epidemija je harala i na okolnim frontovima, pa su mnogi ranjeni i bolesni doneseni sa fronta i umirali u prištinskoj bolnici, koja je imala oko 3.500 kreveta. Istoričar Marko Marković, direktor Arhiva Kosova i Metohije, piše da su u bolnici umrla i dva mlada lekara, Prištevca, koji su Medicinski fakultet završili u Carigradu i vratili se u svoj oslobođeni grad. Doktori Živko Kostić i Petar Jovanović preminuli su u roku od tri meseca. List „Srpski jug” javio je o smrti Petra Jovanovića da je „Priština izgubila jednog od najboljih lekara, koji je bez razlike na stalež rado i neumorno pritrčao u pomoć svakom”. Nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije nastavljaju se loše prilike i sahranjivanje velikog broja ranjenih i zaraženih. U Jugoslaviji je do NATO bombardovanja ovo groblje postalo jedno od najvećih na Kosovu i Metohiji.
Gradsko stanovništvo nikada nije zaboravilo žrtve Velikog rata, od kojih je veliki broj bio sa ovog područja, ali i iz Čačka i okoline.
„Prema podacima koje smo prikupili povodom ovog slučaja, vidi se da su iz čačanskog kraja u Prištini ili oko nje umrla i stradala 145 vojnika. Za mnoge znamo koliko su imali godina, ko su im roditelji”, kaže za „Politiku” Lela Pavlović, direktorka Međuopštinskog istorijskog arhiva Čačka.
Na srpskom pravoslavnom groblju sahranjuju se istaknuti sveštenici, dobrotvori, profesori, lekari, politički funkcioneri, muzičari i ono postaje slika velikog urbanog centra i njegovog razvoja. Iznad zajedničke grobnice žrtvama Prvog svetskog rata Trajko Dimitrijević je 1984. godine podigao spomen-obeležje. Iza njega su se na kosini velike travnate humke nalazili krstovi stradalnika.
Vest o radovima i promenama na memorijalu žrtvama Velikog rata skoro je i u etapama dolazila do naše javnosti. U NATO bombardovanju 1999. godine srpsko groblje je pogođeno sa dve bombe velike razorne moći, od čijih su eksplozija nestale desetine spomenika. Ostala su dva ogromna kratera, u koje su dve decenije tokom akcija čišćenja bacani šiblje i drveće. I ove jeseni u rupu je ubačeno granje.
Deceniju posle rata groblje u Prištini je jedno od tri mesta gde se za zadušnice okupljaju pravoslavni Srbi. Ispravljaju, koliko mogu, ono što je porušeno i svaki put zatiču nova skrnavljenja i razaranja. Na jednom delu, ispod spomen-obeležja Velikom ratu, sahranjuju se najčešće bezimeni i pod nejasnim okolnostima preminuli Srbi. U jednom periodu 2012. godine teške građevinske mašine i ogromne količine zemlje zatrpale su ogradu u delu groblja gde su sahranjivani Jevreji, pa su, na intervenciju ambasade Izraela iz Beograda, radovi prestali. Jevrejska parcela čisti se od drveća i korova uz nevešte popravke i pokušaje zaštite lepih spomenika na kojima se razaznaju imena prištinskih Jevreja, recimo – Avram Kalderon.
Svaki izveštaj za zadušnice s ovog groblja sadrži informaciju o novim rušenjima i devastiranjima. Prof. dr Mitra Reljić decenijama pokušava da popiše, prouči, sistematizuje i sagleda razmere uništavanja. Uvek bi počinjala od stare kapele, teško oštećene NATO projektilom. Pored nje, izbačen iz kratera bombe, stajao je spomenik prosvetnom dobrotvoru Živku Trajkoviću. Spomen-obeležje žrtvama Velikog rata niko nije dirao. Pesnikinja Darinka Jevrić uvek je donosila dve jabuke i stavljala ih na dve ploče, a onda se 2015. ili 2016. godine na memorijalu pojavila mala ploča s upisanim jednakokrakim krstom i imenom Anton Doser. Niko ne zna ko ga je postavio, niko nije ni pitan ni konsultovan. Naredne, 2017. godine ispred spomen-obeležja pojavili su se nemački i francuski amabasadori Kristijan Held i Didije Šaber. Održali su emotivne govore o žrtvama i pomirenju Nemaca i Francuza, o solidarnosti i činjenici da Francuska i Nemačka nikad više neće ući u sukob. „Ovo je primer koji dve nedavno odvojene države, Srbija i Kosovo, moraju preuzeti i moraju uložiti napore da postignu puno pomirenje kao dve susedne države, potpuno suverene, spremne za zajednički rad u izgradnji zajedničke budućnosti”, izjavio je Šaber. Srbe niko nije pomenuo. Jedino je podeljeno saopštenje na albanizovanom srpskom jeziku. Istorijske paralele bile su potpuno besmislene, jer velike evropske sile Francuska i Nemačka nisu se odvajale jedna od druge. Albanci, oni koji su učestvovali u svetskim ratovima, bili su na poraženoj strani, a groblje srpskih žrtava ostalo je pozornica apsurda za novo čitanje istorije ovog prostora.
Od tog dana na humci srpskih žrtava u različitim etapama izvode se radovi: prvo mala ograda, jarbol, kameni obelisk s pločom francuskim vojnicima, veliki zid u obliku kvadrata od bele fasadne cigle napunjen peskom i nova crna ploča postradalim Francuzima u misiji Kfora i, na kraju, spomen-obeležje srpskim žrtvama pomereno je nekoliko metara sa strane. Osam grobova francuskih vojnika stradalih 1918. u oslobađanju ovog prostora nalazilo se na starom srpskom groblju u Đakovici. Srušili su ih i odneli albanski ekstremisti 1999. godine, u doba kada je šef Unmika bio Francuz Bernard Kušner. Niko nije pitao zašto je to urađeno, kao što niko nikada za ove radove u Prištini nije pitao Srbe, Srpsku pravoslavnu crkvu, nije našao za shodno da pita rodbinu petnaestak preostalih Prištevaca da li je saglasna da se tu nešto radi. Izgleda kao da se sve dešava na nekropoli jednog davno nestalog naroda. Međutim, reč je o potpuno drugačijoj slici: žrtve Velikog rata imaju svoje potomke, postoje udruženja za zaštitu tekovina i čuvanja sećanja na njih, postoje ljudi koji su spremni da pokrenu tužbu protiv diplomata koje godinama, bez dozvole, bez ikakve saglasnosti, skrnave memorijal, falsifikuju činjenice i unižavaju tekovine Velikog rata, kao što su uniženi krstovi srpskih vojnika i civila s one strane zida na memorijalu. Nova realnost nije poštedela čak ni groblje u Prištini, jer je ono jedan od poslednjih svedoka grada iz kojeg je isterano 50.000 Srba, Roma, Goranaca, Jevreja, Turaka i Albanaca. Na ovom groblju još se mogu videti njihove rane.
Živojin Rakočević
Izvor: Politika
