Rodno mesto velikog srpskog naučnika i pronalazača Nikole Tesle, ličko selo Smiljan, danas je ponovo bilo ispunjeno srpskim pravoslavnim vernim narodom i radošću, jer je zajedno sa njihovim Episkopom gornjokarlovačkim g. Gerasimom u ovo mesto došao predstojatelj Srpske pravoslavne crkve, Njegova svetost Patrijarh g. Porfirije.
I na licu Svjatjejšeg se videla radost zato što je zajedno sa vladikom Gerasimom, vladikom osečko-poljskim i baranjskim g. Heruvimom, mnoštvom sveštenika i vernim narodom, koji je u rodni Smiljan došao sa raznih strana, osveštao obnovljeni Hram Svetih apostola Petra i Pavla, u kome je Tesla kršten, a potom u osveštanom hramu služio Svetu arhijerejsku liturgiju.
Izuzetno značajnoj duhovnoj svečanosti prisustvovali su saborski poslanik Dragana Jeckov, predsednik Srpskog narodnog veća prof. dr Milorad Pupovac, zamenik župana ličko-senjske županije Milan Uzelac i direktor Sekretarijata za vere Republike Srpske dr Dragan Davidović.
Obraćanje Njegove svetosti sabranom narodu:
-U ime oca i Sina i Svetog Duha. Blagodaću Duha Svetoga, Gospod nas je danas udostojio da dođemo u ovaj divni kraj, na ovo sveto mesto i da proslavimo Svetog proroka Iliju, čoveka koji je sav bio posvećen Bogu, i umom, i srcem, i telom. Ono što je osećao to je i govorio, a ono što je govorio to je i činio. Najvažnije od svega što možemo imati kao svoj primer za ugled jeste vera proroka Ilije, vera zbog koje ga je Gospod udostojio da se u njemu projavi sila Božja i da čini velika čuda, čuda koja su bila opomena, buđenje i podstrek ne samo na držanje istinske vere, nego na isto tako sprovođenje te vere u život.
Veoma je važno, a to na kazuje primer Svetog proroka Ilije, da znamo da ono što verujemo određuje naše ponašanje, određuje kako da gradimo svoj život, određuje naše međusobne odnose. Onaj koji ima Boga za Oca, onaj koji zna da je Bog Otac čitave tvari i kao krune tvari, da je Bog otac čovkov, taj zna da je jedan jedinstveni ljudski rod i taj zna da, baš zbog toga što je jedan jedinstven Otac, su svi ljudi međusobno braća. Samo iz perspektive večnosti kroz prizmu Hristovu, iz Hrista i iz Jevanđelja Njegovog možemo, verujući u Njegovu reč, truditi se čitavim svojim bićem da vidimo jedni druge kao braću, da vidimo da smo svi nezavisno od toga koliko smo različiti udovi jednog tela, članovi istog ljudskog roda, onog koji je stvorio Bog, da smo braća sa svim ljudima jer smo svi stvoreni po slici i prilici Božjoj. Ako nema perspektive večnosti, ako iz večnosti ne gledamo u istoriju, nego svoj početak i kraj imamo ovde i sada, onda naravno i da naš život i ovde i sada započinje i završava se, ali se i svodi na pravila koja kreira to ovde i sada. Zato kada govorimo, kada činimo, kada mislimo, bez obzira što smo slabi i što padamo, što znamo da smo grešni i da nismo savršeni, mislimo Hristom i delamo Hristom, Jevanđeljem. Za nas ne postoji odgovor na pitanje šta ti misliš o toj i toj temi. Ne, ja mislim ono što Hristos misli ili, bolje reći, trudim se čitavim svojim bićem i pored toga što mašim i pored toga što sam grešan, i što sam egoista, i sujetan, i samoljubiv.. I pored svega toga trudim se čitavim svojim bićem da mislim Hristom, da delam Hristom, jer kako verujemo tako i živimo. Ne može na isti način delati onaj koji kaže: Cilj opravdava sredstvo. To je njegova vera, ali u skladu sa tom verom on i dela, čini, živi, gradi život i međusobne odnose. Onaj koji kaže: Moj bližnji je moj brat, ili: Voli bližnjeg kao samog sebe – kada čujemo Reč Hristovu – taj drugačije ustrojava svoj život.
Mi smo se danas sabrali, braćo i sestre, na dan Svetog proroka Ilije da utvrdimo sebe u veri, da ta vera ne bude samo deklarativna, da ne bude samo nešto čime se razmećemo rečima, nego da koliko god možemo tu veru učinimo aktivnom u svom životu. Sabrali smo se, i radost je velika i događaj je veliki, i zbog toga da bismo osvetili ovu crkvu posvećenu Svetim apostolima Petru i Pavlu. Putopisac antički je zapisao: Obilazio sam mnoga mesta, mnoge krajeve, upoznao mnoge narode i video da svaki narod ima svoj pečat, ima neku svoju posebnost. I u tome je draž i lepota ljudskog roda, jer svako na osnovu tog svog dara obogaćuje čovečanstvo, obogaćuje druge i biva obogaćivan drugima. Video sam, dakle, da kao dar Božji svako ima svoju posebnost, svoj pečat, nešto po čemu se razlikuje od drugih naroda, ali postoji jedno što je identično, što postoji u svim narodima – gde god sam bio nisam naišao na mesto na kojem ne postoji mesto određeno za hram, za molitvu i to je u svakom narodu. Svaki narod ima, veli taj putopisac, jedno mesto koje zove hram, na koje dolazi da se pomoli Bogu, da osmisli svoj fizički, istorijski, prolazni život metafizičkim, večnim, neprolaznim, da osmisli svoj život ljudskim i božanskim vrednostima, da se susretne sa sobom, susrećući se sa večnošću i sa Bogom. Postoji, dakle, mesto u svakom narodu gde ljudi dolaze da se pojedinačnoobraćaju Bogu, ali i da se međusobno sabiraju, da grade zajednice oko duhovnih vrednosti. Evo, mi osvetismo hram posvećen apostolu Petru i Pavlu na mestu koje su pravoslavni Srbi još 1600 i neke godine, otkad su došli u ove ličke krajeve, odredili da bude mesto molitve, mesto mira, mesto ljubavi, da bude mesto sabiranja u sebi svakog pojedinačno i sabiranja sebe od različitih i raznih razbijenosti i rastakanja sa kojim je suočen svaki čovek u svom pojedinačnom životu. Znamo to dobro koliko retko smo u sebi i sa sobom. Ovo mesto su pravoslavni Srbi odredili u ovom kraju da bude mesto susretanja sa Bogom, mesto susretanja ljudi i da tu ne samo čuju, nego i da u njihovom srcu odjekne zapovest Hristova, tj. poziv Hristov da volimo Njega, Boga, čitavim svojim bićem i druge ljude kao samog sebe. Raspolućeni, razbijeni različitim svakodnevnim brigama ovde bi ljudi dolazili da nađu mir, mir u Hristu, a onda i mir u sebi i među sobom. Naravno da su sile istorijske koje se ne mire tek tako sa rečju Hristovom i ovo mesto, kao i mnoga slična mesta u mnogim narodima, htele da eliminišu, pa je onda 1941. godine ovaj hram bio porušen. Porušile su ga ustaše i mnogo je ljudi tada postradalo. Ovde na groblju je sahranjeno 568 ljudi! Pet stotina šesdeset i osam ljudi postradalih iz ovog kraja! Oni počivaju upravo pored hrama koji su dizali da bude mesto njihovog pokoja i mira. Hram je 1986. godine obnovljen, pa onda opet 1990-tih godina devastiran i, evo slava Bogu, obnovljen na mestu na kojem je bila podignuta prva crkva u 17. veku, hram u kojoj je kršten, malo je reći, svetski poznat naučnik Nikola Tesla, koji je i rođen u kući koja je ovde u blizini, a njegov otac je ovde bio sveštenik. Kršten i zapečaćen Hristom i ljubavlju Hristovom, ali nadahnut Duhom Svetim, svojim darom, ali uz ogroman trud, napor i rad, učinio je mnogo toga čemu je blagodarno i danas čitavo čovečanstvo i tek će biti. Međutim, gde god je bio i šta god da je činio, nije zaboravio ove krajeve koji su bili utisnuti u njega i njegovo biće, nije zaboravio ni svoju pravoslavnu veru, veru majke i oca, veru svog ujaka koji je bio pravoslavni Mitropolit sarajevski. Tu veru je svedočio! Bio je svestan da sve što čini i sve što ima jeste dar i samo stoga što je to znao, taj dar je mogao u smirenju, u skromnosti, bez trke za svetskom slavom i moći da proizvede ono što je proizveo i nama ostavi.
Ovaj hram nije slučajno posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu. I to je opet jedna poruka: dva prvovrhovna apostola, jedan veoma vrlo učen i obrazovan i u veri i u nauci ovog sveta, u filosofiji, a drugi prosti ribar. Tamo gde je istinska i prava vera, tu je i ljubav. Tu nije bolji onaj koji je obrazovaniji i učeniji od onog koji nije i obrnuto. Tu nije bolji siromašan od bogatog i obrnuto. Tu nije važniji onaj koji ima vlast od onog koji je nema i obrnuto. Tamo gde su vera i ljubav tamo je prostor i materijal koji mi prinosimo blagodati Božjoj da ona dejstvuje. Apostoli Petar i Pavle po svemu različiti, svako poseban, ali opet isti u jednom, u ljubavi prema Hristu i u veri u odnosu na Njega, u veri u Jevanđelje, da to nije tek prazna i puka reč, da si blažen onda kada praštaš, da si blažen onda kada se kaješ, kada se preobražavaš, da si blažen onda kada činiš dobro, da si blažen onda kada ne odgovoriš na uvredu istom merom, da si blažen onda kada se ne svetiš. To je Jevanđelje. To nije moguće učiniti samo iz sebe i svojim snagama. To je uvek, ponavljam, plod blagodati Božje. Onda kada me vređaju da odgovorim sa ljubavlju. Naravno da ne mogu iz sebe, projaviće se u meni ljudski gnev, osvetoljubivost, možda i mržnja. Međutim, onda kada imam veru u Hrista i Njemu se obratim pomolim i trudim se da imam ljubavi prema Njemu, otvaram prostor da On čisti moju dušu, da me preobražava, da umiri srce, da omekša misli, da učini od mene čoveka. Evo, apostoli Petar i Pavle iako po svemu različiti, štaviše Jevanđelje beleži da su bili u sporovima, svađali se, koristili oštre reči jedan u odnosu na drugog, ali budući opet da je okvir njihovog postojanja bio Hristos, vera u Njega i ljubav prema Njemu, oni su bez obzira na sporove, bez obzira na nesuglasice, na svađu, na oštre reči i na greh uvek nalazili načina da dolazeći Hristu dođu sebi i dođu jedan drugom. Ovaj hram, braćo i sestre, na to nas poziva. Poziva nas na veru u Hrista, na ljubav prema Njemu. Budući da nosi ime apostola Petra i Pavla poziva nas i na to da se ugledamo na njihove primere, da idemo njihovim stopama, moleći se njima da imamo i duboku veru.
Prizivam blagoslov Božji, mir i ljubav na sve nas ovde sabrane, na sve ljude koji žive u ovom kraju, na sve ljude koji žive u ovoj zemlji, ali i na čitav svet. Da svi slavimo Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog duha, sada i u uvek i u vekove vekova. Amin!
***
Smiljan i Hram Svetih apostola Petra i Pavla, podignut na kraju 17. stoleća, imaju izuzetan značaj za Srpsku pravoslavnu Crkvu i srpski pravoslavni narod. Smiljan je širom sveta proslavio jedan od najznačajnijih i najuticajnijih naučnika i pronalazača Nikola Tesla, koji se rodio 10. jula 1856. godine u parohijskom domu tik pored crkve Svetih apostola Petra i Pavla, u kojoj je služio njegov otac, veoma ugledni i obrazovani protojerej Milutin. U tom hramu je veliki srpski naučnik i kršten, već dan po rođenju.
Istorijska poseta Patrijarha Porfirija podudara se sa godišnjicom mučeničkog stradanja Srba u Smiljanu na Ilindan 1941. godine, koje je nastavljeno i narednih avgustovskih dana, kada je pobijeno više stotina Srba svih uzrasta, od novorođenčadi i dece do staraca. U masovnoj grobnici pored crkve sahranjeno je blizu 590 nevinih žrtava, među kojima i jedanaest bliskih Teslinih rođaka. Ustaše su, u nameri da zatru svaki trag naroda koji je iznedrio Nikolu Teslu, 1942. godine crkvu sravnili sa zemljom.
Obnova crkve je počela 1986. godine sredstvima Srba iz Čikaga, da bi tokom poslednjeg rata od 1991. do 1995 godine obnovljeni hram devastiran i opljačkan. Danas je, trudom vladike Gerasima, sveštenstva i prilozima vernog naroda hram, koji je u potpunosti obnovljen i živopisan, ponovo mesto u kome se upućuju molitve za mir, ljubav i spasenje čitavog sveta. Ikonostas krase ikone koje su rad sestrinstva Bogorodice Trojeručice iz Šibenika, dok je ikonopis delo sveštenika Milana Radusina iz Dalmacije.
Izvor: SPC
