Patrijarh Porfirije Nikolajevska

Patrijarh Porfirije bogosluži u Nikolajevskoj Crkvi u Zemunu

Ime: 19. 12.2021-PATRIJARH PORFIRIJE- NIKOLJDAN; Opis: Patrijarh Porfirije bogosluži u Nikolajevskoj Crkvi u Zemunu Tip: audio/mpeg

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 19. decembra 2021. godine, na praznik Svetog Nikolaja Mirlikijskog, svetom arhijerejskom Liturgijom u znamenitom hramu posvećenom tom Božjem ugodiniku i čudotvorcu u Zemunu (fotogalerija).

Sasluživali su arhimandriti Serafim i Danilo, protojerej-stavrofor Božo Bakajlić, protojerej Draško Tepavac i đakoni Dragan Radić, Radomir Vrućinić i Tomislav Krčmar. Besedu Njegove Svetosti prenosimo u celini:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Braćo i sestre, neka je blagosloven današnji dan! Neka je blagosloven praznik koji praznujemo, dan koji je posvećen Svetom Nikolaju Čudotvorcu!

Čuli smo iz odlomka Jevanđelja po Luki jednu priču koja opisuje uspešnog čoveka koji gradi svoje imanje radeći toliko da neprestano imanje umnožava i da ono što je plod njegovog rada i truda ne može više da se smesti u prostorije u kojima se čuvaju zalihe. U dilemi šta da radi, dosetio se da poruši žitnice koje su bile nedovoljnih dimenzija da smeste u sebe plod. Ruši te žitnice i zida nove kako bih mogao sve da čuva kao zalihu. Naravno, imajući bogatstvo, imajući plodove svoga rada, on misli da može da uživa, da se raduje, a zaboravlja na činjenicu da niko ne zna kraj svoga ishoda iz ovoga sveta. Zapravo, zaboravlja da je važno da gradimo svoje unutarnje biće bez obzira na to kakve su spoljašnje okolnosti i da je to ono što nosimo sa sobom.

Ovo je jedna veoma realistična slika, slika koju možemo sresti u svakodnevnom životu, a ponekad i isto stanje u kojem se nalazio ovaj bezumni bogataš možemo prepoznati i u svojoj duši, u sebi. Naime, koliko često nailazimo na ljude koji istina svojim trudom i svojim radom – a to je pohvalno i za ovog čoveka iz Jevanđelja – svojim naporima, umećem i pameću stiču imanja i bogastva. Ovaj čovek je bio sposoban, bio je vešt, bio je vredan, ali i pak jevanđelist Luka ne propušta da navede još jedan važan faktor za dobre ishode naših napora kao i za dobar ishod ovoga čoveka opisanog u Jevanđelju, a to je da pored pameti i sposobnosti, apostol Luka navodi da su bile i dobre okolnosti; bila je dobra godina, bila je dovoljno kišna, a ne opet toliko da izazove poplave, bilo je dovoljno sunca, ali opet ne toliko da se sprže svi plodovi na njivi. Dakle pored toga što je pohvalno i važno da postoji trud, da postoji napor i da postoje sposobnosti, neophodno je i da postoji blagoslov Božji, da postoje pogodne okolnosti kako bi onda došlo zaista do istinskih i pravih plodonosnih rezultata baš onako kako je ova priča opisala. Avaj, ovaj čovek zaboravlja da zapravo sve što ima jeste dar od Boga, pa i sposobnost, pamet i veština. I to je dar od Boga, a naročito da godina bude rodna, da budu povoljne klimatske okolnosti. To je nešto na šta čovek ne može da utiče. U svakom slučaju, kakav će rezultata napora biti zavisi od promisli i volje Božje, a ovaj čovek je pomislio da je on vlasnik i svoje pameti i sposobnosti i vlasnik spoljašnjih okolnosti. Zapravo, on nije vlasnik ni samoga sebe. Ko od nas može reći da išta poseduje, da je vlasnik bilo čega?! Onda kada se najmanje nadamo, dolazi Ženik, tj. bivamo pozvani pred lice Božje. Odlazimo iz ovoga sveta. Mi, dakle, nismo vlasnici ni svoga života. Nismo odlučili da li ćemo doći u ovaj svet, a od nas ne zavisi ni kada ćemo iz njega otići, pa stoga da bi plodovi naših napora, rada i truda bili nama na korist, neophodno je da neprestano imamo na umu činjenicu da je Bog početak i kraj, da je On ljubav i da iz ljubavi sve stvara i sve nam daje kao i svim ostalim ljudima. Drugo što ne smemo da zaboravimo jesete da imamo vrlinu koju su negovali podvižnici i oci Crkve, a naročito askete, a koje se zove sećanje na smrt – memento mori. To sećanje na smrt nije atmosfera depresije, malodušnosti, očaja, frustracije, agonije i straha pred tajnom odlaska iz ovoga sveta. Sećanje na smrt jeste jedna od najvažnijih vrlina koja krasi mnoge podvižnike i askete. To je svest da u ljubavi Božjoj imamo svoj početak, ali i da smo stvoreni za večnost, da odlazimo iz ovoga sveta i da  smrt nije poslednje što o sebi možemo reći. Zato je sećanje na smrt jedan od najboljih pedagoga, vaspitača našega života. Kada se u smirenju, u ljubavi prema Bogu i u nadi na Njega sećamo svoga kraja, sećamo smrti i odlaska iz ovoga sveta, naši životi postaju odgovorni, mi postajemo odgovorni, postajemo svesni da nam je život dat da ga darujemo Bogu i da darujemo sebe drugima, da nam je život dat da sve primamo kao dar Božji sa sveštenim trepetom, ljubavlju i strahom Božjim, koji je opet snaga, a ne agonija i frustracija. Strah Božji je smirenje i ljubav u odnosu na Boga, smirenje kao svest o svojim kapacitetima, ali to znači i svest o svojoj ograničenosti i u isto vreme svest i spoznaja da baš kao slabi, ograničeni i nemoćni u zajednici sa Bogom postajemo moćni i svemoćni; toliko svemoćni da ne postoji ništa što može da naše živote i našu dušu da ugrozi onda kada smo u jedinstvu sa Bogom. To je spoznaja da smo onda sa Njim i u Njemu večno živi i da smo pobednici nad svakim grehom, zlom, strašću i nad smrću.

I evo, ovaj čovek iz današnje jevanđeljske priče sve to je zaboravio. On je zaboravio i na to da postoji drugi čovek, da postoji još neko osim njega, a i da je Bog blagoslovio njegov trud i dao mu bogate plodove, dao mu dar da kroz njega može da pokaže, da potvrdi, da projavi najveći dar zbog koji postojimo u svetu, a to je ljubav. Bog mu je dao dar da u ljubavi daruje sebe drugome. Ovaj nesretnik je to zaboravio i naravno, kao i svaki čovek, pozvan je pred lice Božje kada se najmanje nadao, baš onda kada je sve pripremio tako lepo i uredno da može da uživa. Onda kada nam ide od ruke, braćo i sestre, onda kada smo uspešni, onda kada Bog blagosilja sve što činimo i daje plodove i rezultate našeg truda i napora, onda treba da se sećamo Boga više nego kad smo u iskušenju, jer tada ćemo se svakako setiti da Bog postoji i da nam je potreban. Onda kada nam ide sve od ruke da se setimo bližnjih; da se setimo da su oni naša braća ma ko da su; da se setimo da onda kada imamo da smo dobili da bismo sa njima podelili, a to je sa Crkvom Božjom. Crkva jesmo mi ljudi. Crkva jeste zajednica Hristova.

Ukoliko su pravila našega života blaženstva koja smo čuli takođe iz odlomka po Jevanđelju po Luki, iz poznate Besede na Gori koju je izrekao Gospod naš, kada su to principi našega života onda neće biti problema ako ih na pravi način razumemo: Blaženi ste ako ste siromašni, jer je vaše Carstvo Božje; blago vama koji ste gladni, jer  ćete se nasititi; blago vama kada plačete, jer ćete se nasmejati; i mnoga druga blaženstva koja su nam poznata, a na drugom mestu, kod drugog Jevanđeliste još su brojnija i detaljnija. Blago nama kada sve to podnosimo Hrista radi, tj. kada znamo da je on krator ambijenta u kojem živimo i da je ambijent u koji smo postavljeni najbolji za nas i zadatke koji smo dobili, za teškoće i iskušenja koja trebamo da rešavamo radosno i blagodareći Bogu.

Takav je bio i Sveti Nikolaj koji je toliko omiljen u našoj Pravoslavnoj Crkvi i u našem narodu naročito, koji je zaštitnik mnogih porodica. Ne zna se koliki broj pravoslavnih Srba slave Svetog Nikolaja. Nije to čudno, zato što pored svih vrlina kojima je bio ukrašen – a vrline svetitelja treba da budu nama ne samo uteha nego i primer za ugled, zato i slavimo svetitelje; sa jedne strane da im se molimo da oni budu zaštitnici naši pred Bogom, a sa druge strane da i sebe podstičemo i podsećamo da treba da negujemo vrline kojima su živeli i bili ukrašeni svetitelji Božji –  Svetog Nikolaja je pre svega i iznad svega krasila duboka i čvrsta vera u Hrista. To je početak i kraj; to je osnov onoga u šta se nadamo; potvrda stvari nevidljivih, kako kaže apostol Pavle. Vera je izvor i smisao našega života; ona je put koji nas vodi ka Hristu, ali istovremeno  i put kojim Gospod svoju blagodat šalje u naše živote, u naše duše, u naša srca. Sveti Nikolaj nije bio veleučen, nije bio preterano obrazovan, ali je kao čovek vere bio Episkop Crkve i on je učestvovao na Prvom Saboru na kom su se sabrali svi episkopi Pravoslavne Crkve kada se pojavilo jedno pogrešno i lažno učenje koje je počelo da truje duše vernika, duše hrišćana, učenje Arija, koji je bio za razliku od Svetog Nikolaja veoma učen. On je čak bio i podvižnik, asketa i veliki isposnik, ali nije imao smirenja. On je tumačio otkrivenu istinu o Hristu na svoj način bez dubine vere, intelektualno. Tumačio je otkrivenu istinu o Bogu Spasitelju i o Svetoj Trojici logički, misleći da Bog može da se uhvati u formule i formulacije i da Boga možemo razumeti svojim svojim mozgom, svojim umom, da nije neophodna i potrebna vera. On je tvrdio da Sin Božji nije ravan Ocu. Tvrdio je da Hristos nije Bogočovek, nego da je samo najsavršenija tvorevina, da je najsavršenije stvorenje Božje. Da ne idemo u širinu, svi to dobro razumemo, takvim pogrešnim učenjem menja se i gubi apsolutno i perspektiva našeg postojanja. Ako Sin Božji, Logos Božji koji je došao u svet i čije ćemo Rođenje slaviti uskoro, nije ni potpuni čovek ni potpuni Bog onda nema spasenja, onda nema večnosti i onda sve ono što je naša nada i naša vera postaje besmisleno.

Za nas je važno danas, kada slavimo Svetog Nikolaja, da upravo budemo svesni da je vera organ spoznaje i saznanja koga mi poznajemo i u koga imamo poverenja. Prema onome koga upoznajemo imamo ljubav; poznajemo onoga u koga imamo poverenja i koga volimo, znamo njegovu dušu; i kako dani izmiču znamo ga, tj. poznajemo sve više i više. To poznanje tajne našega bližnjega nije racionalno. Ono se ne može smestiti u reči; mnogo je dublje i veće od onoga što možemo reći o onome u koga imamo poverenja i koga volimo. Ta tajna poznanja raste i nikada se ne može obuhvatiti. Zato je potrebna vera kakvu je imao Sveti Nikolaj. Na tom Saboru na kome se raspravljalo o pogrešnom učenju pomenutog Arija, Sveti Nikolaj – pošto nije bio obrazovan, nije bio rečit, nije mogao da se suprostavi verbalno i intelektualno Ariju i da ga pobije –  udario mu je šamar da bi pokazao da je pogrešno Arijevo učenje. Taj šamar nije bio šamar mržnje, nije bio šamar agresije. To je bio šamar ljubavi koji je trebao da otrezni Arija i da mu pokaže da je na krivom putu. Zato, braćo i sestre, danas slaveći Svetog Nikolaja Miriklijskog neka bi nam Gospod dao čiste vere, jer ćemo onda i mi čistom verom i životom koji iz te vere izvire, koji se temelji na Jevanđelju, koji za svoja pravila ima blaženstva koje je Gospod izgovorio, moći da budemo svedoci istine koju nam je Gospod otkrio, istine o Bogu i istine o čoveku, istine koju je otkrio u Hristu kroz Njegovo Ovaploćenje. Kada budemo čvrsti i trajni u veri i istrajni u podvigu, u ljubavi i u životu po Jevanđelju, onda neće biti najvažnije to da li smo učeni i da li smo rečiti kako bismo posvedočili Hrista, jer Bog se ne dokazuje. Onaj koji ima potrebu da mu se dokaže postojanje Boga ostaće zauvek bez odgovora i usamljen. Taj ima potrebu da savlada Boga, da Ga smesti i porobi svojim formulama i definicijama. Bog se pokazuje, a pokazuje se sobom, svojim životom i zato Sveti Nikolaj, kao i mnogi drugi svetitelji Božji, jeste svedok istine Hristove. I mi smo kao hrišćani pozvani da budemo svedoci te istine sobom, životom svojim, verom, nadom i ljubavlju, poverenjem u Boga, predavanjem sebe Bogu i našim odnosom prema drugim ljudima koji treba da bude opštenje u ljubavi. Neka bi nam Gospod dao zaista vere Svetog Nikolaja kako bismo očima vere videli živog Boga ovde među nama, u istoriji, a onda mogli i u večnosti, zajedno sa Svetim Nikolajem i svim svetima Božjim koji su u blizini njegovoj, da slavimo Jednoga u Trojici, Boga Oca i Sina i Svetog Duha sada i uvek i u vekove vekova. Amin!

Izvor: SPC