Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 7. maja 2023. godine svetom arhijerejskom Liturgijom u hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Zemunu i tom prilikom osveštao antiminse za hramove Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.
Sasluživali su Preosvećeni Episkop marčanski g. Sava, protojereji-stavrofori Božo Bakajlić, Branko Zelen i Đorđe Knežević, protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić, đakoni Bojan Božić i Budimir Kokotović, uz molitveno učešće mnogobrojnog vernog naroda Zemuna i okoline. Tom prilikom patrijarh Porfirije je besedio:
-Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse, braćo i sestre, Gospod! Hvala Bogu, Njegovo Vaskrsenje smo u duhovnoj radosti i punoći proslavili nedavno. Ovo je treća nedelja po Vaskrsenju. Imali smo najpre Tominu nedelju, zatim Nedelju mironosica i, evo sada, nedelju koja je posvećena oduzetome, po Jevanđelju po Jovanu.
Crkva je čovekoljubivo i bogomudro ustrojila svaku svoju poruku onako kako je to najprirodnije za naš duhovni život otkrivajući šta je to sve potrebno za istinski i suštinski naš susret sa Gospodom. Najpre, na Tominu nedelju Crkva nas je podsetila da je ispravno da dodirnemo Hrista sobom, svojim bićem, svojom ličnošću, ali da taj dodir nije nešto što se zasniva i započinje na materijalnom, vidljivom, opipljivom argumentu. Taj dodir i susret sa Hristom mora biti unutrašnji. On je moguć jedino tamo gde počiva vera. Zato je Gospod kritikujući Tomu istovremeno i otkrio rekavši: Dobro je što hoćeš da me dodirneš, da staviš ruku svoju na moje rane, da se uveriš da sam to ja. Međutim, ta potreba mora da potekne iznutra. Treba da vidimo, osetimo i dodirnemo Hrista, Njegove rane, ali i Njegovu pobedu svojom verom. Sve u našem životu počinje na veri. I što je vera čistija, što je dublja, što je ispravnija, utoliko su i plodovi našeg duhovnog života uzvišeniji, ali utoliko je mir unutrašnji i radost u nama sigurnija.
A onda na Nedelju mironosica Crkva nam poručuje da je, na temeljima vere, važno i potrebno da imamo dubinsku težnju za Hristom baš onako kako su imale mironosice. Možete mislite kako je bilo u rimsko doba kada je žena ne samo bila marginalizovana, nego zapravo nije ni ubrajana u istinske i prave građane koji su jednakih prava kao muškarci. Štaviše, neretko su žene bile vlasništvo muškaraca. A evo, Gospod je sebi uzeo za najneposrednije saradnike upravo žene, žene mironosice. Najpre se njima javio, jer su one bez sumnje i bez rezerve čeznule za Njim. Čeznule za susretom sa Njim. Gospod se najpre njima otkrio da one budu apostoli apostolima. Žene mironosice su one koje su objavile vest da je Gospod vaskrsao učenicima Njegovim. Dakle, vera koja mora da se zagreva molitvom i podvigom i u kojoj neprestano bukti naša suštinska potreba, žeđ i glad za Bogom jeste prostor i mesto gde se Bog otkriva. Tamo gde nema čežnje, potrebe i traganja za Bogom, tu Bog ni nema mesta, na tom mestu On ostaje nevidljiv za onoga koji je zatvoren, koji nema vere i ne oseća dubinsku glad, žeđ i potrebu za Hristom.
I evo danas imamo dramu, dramu u banji Vitezdi. Trideset osam godina je jedan čovek bolestan, nepokretan. Dolazi na mesto gde ponekad siđe anđeo Božji i ustalasa vodu, a onaj koji prvi uđe u vodu biva isceljen. Ovaj je toliko bolestan da nikako ne može sam da dođe do vode, a kamoli da bude taj srećnik koji je prvi zamočio svoju nogu, ušao u vodu i bio isceljen. I naravno, Gospod se pojavljuje tamo. Isus šeta u toj stravičnoj slici gde ima bezbroj bolesnih i prilazi ovome koji je trideset osam godina bolestan i pita ga nešto što je u najmanju ruku nelogično. Postavlja mu jedno nelogično, a mogli bismo reći i nepristojno pitanje. Pita ga: Da li ti hoćeš zdrav da budeš? I ovaj uzdržavajući se da se ne posvađa, ali ipak na neki način polemišući, kaže: Pa trideset osam godina dolazim, kakvo je to pitanje? Ali nemam nikoga da mi pomogne. Nemam čoveka da mi pomogne da dođem do vode, a sam ne mogu. Nije slučajno Gospod pitao: Hoćeš li zdrav da budeš? Naravno da je nezamislivo da je hteo da bude nepristojan, ali On je hteo i tom čoveku i nama da poruči da baš kao i kada je bilo reči o Tomi, i baš kao u slučaju mironosica, potrebno je da taj čovek projavi i pokaže svoju veru u to, da on hoće, da u tome da li hoćeš on projavi svoju slobodu, da se slobodno opredeljuje za Hrista. Gospod, koji naravno da može sve, do te mere poštuje našu slobodu, tvoju slobodu, moju slobodu, da neće da nam nameće ni ono što je za nas najbolje, nego je potrebno da mi sami iz sebe to poželimo i da iako znamo da ne možemo, ako imamo želju i veru u Boga, zasigurno iscelenje dolazi.
Svaka bolest obuhvata čitavu ljudsku ličnost. Ne postoje samo telesne bolesti. U svakoj telesnoj bolesti postoji i psihološki momenat. Kad god je bolesno telo bolesna je i duša, i obrstno. Međutim, Gospod hoće celovito, potpuno iscelenje. Hoće da nam se isceli duša, da projavimo slobodnu veru, a onda se isceljuje i telo. Naravno da je pogreška da je greh uzrok svake bolesti i naravno da je u suočavanju sa svakom bolešću potrebno i preumljenje, pokajanje, tj. molitva. Nema samo duševnih bolesti i nema samo telesnih bolesti. To se vidi po rečima poslednjim koje je Gospod uputio ovom čoveku rekavši mu: Idi i ne greši više, hoteći da kaže da zato što si grešio ti si došao u bolesno stanje. Vera ti se pomutila, izgubio si veru ili je nemaš uopšte, a onda ti se pomutilo i telo i zajedno čitava tvoja ličnost dušom i telom pala je u bolest. Isceljujemo se uvek i duhovno i telesno.
Naravno, ovaj čovek žaleći se da nema čoveka da mu pomogne u bolesti hteo je da kaže da smo jedni drugima potrebni, da je potrebna podrška bližnjega ne samo kada nam nešto ne ide najbolje, kada smo bolesni bilo duhovno bilo telesno, kada se projavljuje naša bolest, nego u svakom trenutku. Bližnji nam je potreban da učestvuje u našoj radosti, u našem uspehu, jer nijedan uspon, nijedan uspeh i nijedna radost nema svoj sadržaj, nema lepotu, nema bogastvo ako je ne delimo sa drugima. Međutim, to da nemamo čoveka nije uvek pokazatelj da se drugi o nama ne brinu, nego može biti da smo imali čoveka, ali može biti da smo i mi sobom, svojim postupcima, svojim rečima, svojim odnosom prema Bogu i prema bližnjima proizveli takav rezultat da smo uticali da je ljudima dosadilo da nam pomažu i da budu uz nas, da svedoče istinski i pravi put, da su digli ruke od nas, da smo doprineli da nema čoveka koji će podeliti sa nama bol, tugu i muku, koji će nam se naći u nevolji, jer ih nismo pozvali da učestvuju sa nama u našoj radosti, u našem uspehu. Nismo onda kada smo imali razumeli da je to što imamo dar Božji i da nam je dato da budemo ekonom i da podelimo sa drugima, sa bližnjima.
Dakle, braćo i sestre, vera, čežnja i sloboda da hoćemo jeste početak našeg života, početak duhovnog života. Ali kada hoćemo i kada imamo vere zasigurno ćemo imati strpljenja i smirenja da se projavi Gospod u našim životima na način na koji On hoće, u vreme kada On hoće, a sve to onda kada je to za nas najbolje i najspasonosnije. Neka bi Gospod dao da imamo vere u Hrista, da kada god neko nema čoveka mi budemo taj čovek za kojeg će neko reći: Evo čoveka!, da čujemo reč Božju kako bi onda Gospod neprestano bio sa nama i kada smo na krstu, ali i vaskrsavajući nas iz svake tuge i svake nevolje u svaku radost i pobedu, da bismo Ga slavili i sada i uvek i u vekove vekova. Amin! Hristos vaskrse!
Izvor: SPC
