Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je načalstvovao 28. januara 2024. godine svetom Liturgijom u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu. Vest u izradi!
Sasluživali su protojereji Jovan Gardović i Branislav Jelić, jereji Stevo Vukić, Oliver Subotić, Branislav Kedžić i Milorad Sredojević, protođakon Dragan Radić i đakon Đorđe Petrović.
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 28. januara 2024. godine na svetoj Liturgiji u crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu
U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Braćo i sestre, reč Jevanđelja je reč Božja, a reč Božja jeste pravilo života, jeste način autentičnosti i ispravnog postojanja svakog od nas. Zato kada čitamo Jevanđelje mi mu ne pristupamo kao nekoj običnoj knjizi, kao literaturi u kojoj se opisuju određene biografije određenih ličnosti koje nam mogu biti više ili manje simpatične, koje nam se mogu više ili manje dopadati. Reč Jevanđelja je napisana u knjizi Jevanđelja kao reč Božja i zato je priča koju smo danas čuli nije tek jedna poučna, interesantna i romantična priča, nego otkriva svakom od nas šta je to istina, put i život.
Podrazumeva se da nema nijednog čoveka koji ne želi mir, radost, lepotu i ljubav. Niko od nas ne može reći da to ne želi, niko od nas ne može reći da nema potrebe za mirom, za ljubavlju, za lepotom, za radošću. I ovaj čovek koji je prišao Hristu, on Ga pita šta treba da čini da bi stekao sve to, jer mir, lepota, radost i ljubav jesu činjenice i odlike Carstva Božjeg, koje nije nešto što se tiče samo budućnosti, tj. koje nije nešto što postoji za nas kao iskustvo, kao što nam predstoji samo posle našeg odlaska iz ovog sveta. Carstvo Božje, večnost, iako smo mi bića koja žive u istoriji – dakle, ograničeni vremenom i prostorom – jeste nešto što je prisutno u istoriji i ne samo to nego jeste nešto što je iskustvo onih koji čeznu za Hristom i za Carstvom Božjim već i ovde i sada. Naravno, ne u punoći. Mi određujemo način svog postojanja, status večnosti već ovde i sada. Opredeljujemo se slobodno svojom voljom da li hoćemo Carstvo Božje, da li hoćemo zapravo Cara Carstva Božjeg, da li hoćemo Boga, tj. Hrista ili nećemo. Naravno, svi znamo da, pored toga što se opredeljujemo da idemo za Hristom, naša svakodnevnica nije uvek u skladu sa tim uverenjem, pa paralelno sa tim postoje naši padovi, naša odstupanja i udaljavanja od našeg opredeljenja. Međutim, nezavisno od toga, uvek postoji kao crvena nit, kao stožer koji nas drži u životu, upravo naše opredeljenje i želja da se vratimo tom opredeljenju, a ono što nama nije moguće, Bogu je moguće. Kad postoji u nama ta potreba i želja Bog nas uvek vraća na liniju našeg opredeljenja, tj. na put koji nas vodi u Carstvo nebesko.
Dakle, nema onog koji ne želi lepotu, radost, ljubav, mir, ispunjen život. Njemu sam Gospod u ovoj priči otkriva kako se to postiže. Najpre, opredelivši se za Hrista mi imamo kriterijum. Važno je imati kriterijum, merilo, ogledalo, jer ne možemo znati da li smo na istinskom, autentičnom, pravom putu, putu spasenja i punoće ako ne znamo meru, ako nemamo meru, merilo, a nama je merilo Hristos i Njegova reč zapisana u Jevanđelju. Dakle, kako se može steći ono za šta svi čeznemo? Gospod jasno i glasno kaže držanjem zapovesti koje nam je dao. Zašto? Zato što zapovesti nisu strane našem biću. Zapovesti nisu suprotne našoj zdravoj prirodi, našem zdravom autentičnom postojanju. Naprotiv, zapovesti Božje nam otkrivaju šta je to prirodno nama ljudima, šta je ono što je u skladu sa našim normalnim, ispravnim, prirodnim životom, jer kada živimo prirodno onda su i posledice takvog načina života. Rezultati takvog načina života su normalni i prirodni, a nama je normalno da budemo radosni. Nama je normalno, ispravno i zdravo da živimo u lepoti, da imamo mir, da imamo ljubav, da imamo veru, da imamo nadu. To je sve prirodno nama ljudima i zato imamo potrebu za takvim stanjem, za takvom realnošću. Da nam nije prirodno ne bismo se bunili kada je nemir u nama i oko nas, ne bismo se bunili kada imamo strah, ne bismo se bunili kada ne osećamo lepotu. Dakle, sve su to pokazatelji da ono što nam reč Božja u Jevanđelju otkriva nije nama nametnuto nego je u skladu sa onim što impulsivno i nagonski izražavamo kao svoju potrebu. Naravno, i racionalno, i logički, i duhovno osećamo da nam to pripada. Otuda iako imamo slobodu, kako kaže apostol Pavle, iako nam je sve dozvoljeno, moramo da znamo da nam nije sve na korist, a nije nam na korist onda kada postupamo suprotno ovim principima, načelima, merilu kojima Hristos otkriva svoju reč a zapisano je u Jevanđelju.
Sve nam je dozvoljeno, ali ne možemo i ne smemo dozvoliti da išta ovlada nama, da nas išta porobi. Čim smo porobljeni bilo čim drugim osim Hristom, da tako kažem, osećaćemo da smo na neki način zakinuti, a koja će mera zakinutosti biti zavisi od toga koliko ćemo se porobiti bilo čemu drugom izvan Hrista. Zato Gospod, kad mu je došao ovaj čovek i pita Ga šta da radi da dobije život večni, kaže: Čitaj Jevanđelje, čitaj reč Božju. Ispunjavaj šta ti reč Božja otkriva da je jedino dobro, ispravno i spasonosno za tebe. Spasonosno u smislu da ti nudi istinsku i pravu slobodu, a onda ovaj čovek, koga jevanđelist Marko opisujući istu priču u svom Jevanđelju prepoznaje kao mladića, kaže: Šta da radim da dobijem život, da budem savršen? A Gospod odgovara: Prodaj sve i podeli siromasima. Uzmi krst svoj i pođi za mnom. I priča se završava tako što vidimo da se ovaj mladić rastužio i otišao, jer je bio bogat i bilo mu je teško da se odrekne svog bogatstva.
Naravno, svako će pomisliti, ili će mnogi pomisliti, da ako si bogat nema ti spasenja i da treba biti siromašan da bi bio ugodan i da bi bio bogat. Naravno, da Jevanđelje, tj. reč Božja, neće to da nam kaže, nego hoće da nam kaže upravo ono što je rekao apostol Pavle: Sve je dozvoljeno pa i imati i biti bogat, ali ne smeš dozvoliti da to ovlada tobom. Šta to znači? To znači da ti bude važnije tvoje bogatstvo, i tvoja lepota, i tvoja slava ili, ako hoćeš, i tvoja duhovnost, i tvoj post, i tvoja molitva. Dakle, vrlina je od Hrista. Sve što imamo od Njega je. Važno je da sve što imaš, bilo materijalno ili duhovno, razumeš kao dar Božji i da ti to ne bude razlog za preuznošenje, za pomisao da si važniji i bolji od drugih, jer smirenje – koje upravo podrazumeva svest o tome da nam je Bog sve dao – jeste kriterijum i merilo svega onoga što mislimo, govorimo i činimo. Smirenje je merilo kroz koje prepoznajemo da li smo spremni da nam Hristos bude nam prvom mestu u našem životu kako bi sve ostalo bilo na svom mestu, pa i bogatstvo, i lepota, i slava, i vrlina, i post, i znanje.
Dakle, braćo i sestre, zato je važno da čitamo sveto Jevanđelje, da ga razumemo hristopodobno i da nam Gospod bude prvi uvek i na svakom mestu kako bi onda, baš onako kako je Sveti otac Sava – prvi Arhiepiskop srpski, koga smo juče proslavili – ostavio sve znajući da je najvažniji Hristos, a kada je ostavio sve onda je postao istinski bogat u svakom smislu te reči. Sve što je Božje postalo je njegovo i zato je mogao obnovljen, preobražen i preosvećen blagodaću Duha Svetog da se vrati u svet i da opet u sebi, u najdubljim damarima svog bića, bude do kraja smiren, do kraja skroman, a spolja da čini tolika dela da su ona jedamput za svagda odredila putanju našeg naroda. Neka bi Gospod dao mira i radosti molitvama Svetog Save i svih svetih iz našeg roda i svih svetitelja i ugodnika Božjih.
Izvor: SPC
