Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 23. jula 2023. godine svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog Save na Vračaru.
Sasluživali su Preosvećeni Episkop remezijanski g. Stefan, protojerej-stavrofor Radivoj Panić, protojereji Dragan Šovljanski i Ivan Štrbački, kao i protođakon Radomir Vrućinić. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, odlomak iz Jevanđelja po Mateju koji smo danas čuli sam po sebi je dovoljno rečit kao što je uostalom i čitavo Jevanđenje Hristovo rečito i jednostavno. Svakome ko ima uši da čuje i oči da vidi Jevanđelje Hristovo je sasvim jednostvno i razumljivo. Zašto? Zato što je je reč Božja namenjena svakom čoveku, a svaki je sazdan po slici i prilici Božjoj i svaki je sazdan sa usmerenjem da traži Carstvo nebesko, tj. stvoren za spasenje, za Carstvo Božje.
Preduslov razumevanja svake reči Hristove jeste otvoreno oko i otvoreno uho, ali ne spoljašnje nego unutarnje. Preduslov razumevanja svake reči Božje, a mogla bi se napraviti i paralela sa našim ljudskim svetom, jeste vera i jeste poverenje. Ne postoje argumenti i dokazi ma koliko snažni bili i ma koliko logički dobro stajali ukoliko nemamo povrenje u odnosu na onoga koji nam se obraća. Tako je i u našem običnom ljudskom svetu, a tako je pre svega i iznad svega u našem odnosu sa Bogom. Naravno da mi kada dolazimo u crkvu neprestano imamo na umu reči: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju! – da, imamo vere, hoćemo da verujemo, hteli bismo da svoj život u potpunosti saobrazimo sa svojom verom, tj. sa rečju Božjom, sa Jevanđeljem Hristovim, ali smo kao ljudi neretko slabašni, često posrćemo i padamo. Međutim, i u padu i u posrtanju, noseći u sebi veru, čuvajući Hrista u sebi, mi dajemo blagodati Njegovoj prostora da nas podiže i vaskrsava iz svake tame, iz svakog ada, iz svake smrti.
U današnjem Jevanđelju videli smo dva čuda. Najpre, Gospod je iscelio dvojicu slepih, a onda i jednoga koji nije imao sluh, nije mogao da govori, a pri tom je bio još i demonizovan. I oni su kao i mnoštvo naroda išli za Gospodom tražeći pomoć, tražeći isceljenje. I Gospod je pokazao jedamput za svagda da isceljenje ili, ako hoćemo, čudo nikada ne može biti uvod u veru. Gospod je baš zato što je ljubav i apsolutna slobvoda ne postoji način i ne postoji mogućnost da On na temeljima svoje ljubavi i slobode nameće bilo kome sebe. Ljubavju svojom nama je spasenje u Njemu već dato, ali da bi to spasenje postalo i lična tekovina, da bi to spasenje postalo realnost i svakoga od nas lično, pojedinačno, slobodu i ljubav Božju slobodom i ljubavlju svojom može da prihvati svako od nas. To je jedini put! Isključivo slobodom i ljubavlju koje naravno jesu ispreplatane sa verom!
I zato kada se Gospodu obraćaju boleni za pomoć On pita: Veruješ li da to mogu učniti? U tom pitanju već je sadržana smernica, smernica koja se pokazala delotvornom u dvojici slepih i jednom gluvonemom. Onoga trenutka kada su oni ispovedili: Da, verujem, Gospode, da to možeš učiniti, desilo se čudo. Dakle, čudo je uvek posledica vere ili, bolje reći, saradnje blagodati Božje, ljubavi Božje i slobode Božje i ljubavi, slobode i vere naše. Naravno, znamo da bismo mi neretko želeli da stvari obrnuto funkcionišu i često smo suočeni u susretu sa ljudima koji nisu potpuno u Crkvi, koji neveruju ili nisu svesni svoje vere ili čak u susretu sa onima koji neveruju, koji traže čudo, traže opipljivi dokaz postojanja Božjeg tako što će On nekim mađioničarskim svojim prisustvom da obznani svoje postojanje. Stvari zapravo funkcionišu potpuno obrnuto, a ponavljam: stavri isto tako funkcionišu i u našim međusobnim ljudskim odnosima. Samo tamo gde ima poverenja, gde ima vere između dvoje, troje ili više ljudi, tu ima i rezultata. Tu je rezulat uvek plod saradnje i poverenja više ljudi.
Ovo čudo je zapravo isceljenje, a i propoved i čudotvorenja i čitavo Jevanđelje Hristovo ima za cilj isceljenje kao spasenje, ima za cilj spasenje, ima za cilj doživljaj Carstva Nebeskog. Isceljenje ili spasenje to i znali. U originalnom jeziku Novoga Zaveta za spasenje se upotrebljava reč isceljenje, tj. glagol isceljivati što znači biti celovit. Dakle, Gospod ne gleda čineći čuda i isceljuljući nas od spoljašnjih telesnih nedostataka, nedu i bolesti na to da projavi svoju silu i moć kao veliki čudotvorac, nego gleda na naše spasenje, na isceljenje našeg unutarnjeg bića i uspostavljanje harmonije izmešu spoljašnjeg i unutarnjeg, između telesnog i duhovnog. Zato je Gospod u toj rečenici, u pitanju: Verujete li da vam to mogu učiniti, da vam mogu otvoriti vid telesni? usmeren na unutarnje isceljenje, na otvaranje vida unutarnjeg, duhovnog. Tek kad vidimo iznutra, duhovno, kad sozercavamo fenomene, pojave, događaje i realnost iznutra, duhovno, tek tada možemo videti kako stvari stoje i spoljašnjim okom. Neretko se dešava da vidimo spaljašnjim okom i da čujemo telesnim uhom, a da smo zapravo potupno slepi i gluvi za suštinu i istinu Jevanđelja Hristovog.
Neka bi Bog dao da uvek imamo želju da verom otvaramo svoje duhovne oči, da verom otvarmo svoje duhovne uši, kako bi nam onda bilo sve jasno i spolja i iznutra, kako bismo znali šta da Hristos – koji je samo u Besedi na Gori izrekao sve ono što jeste sadržaj moderne civilizacije, kako je zapravi u Besedi na Gori postavio temelje jedne potpuno nove i drugačije civilizacije – nije došao da nam daje odgovore na socijalna, ekonomska, pshiološka, politička i demokratska pitanja i neodumice, koje su legitimne, nego je došao da nam otvori unutarnje oko za ono što nam je najpotrebnije, a to je život večni, koji je potreban svakome od nas, ali i svakome onome koga volimo. Hristos je došao da daruje život večni i Carstvo nebesko, a darujući to sve ovo ostalo i prethodno, pitanja i neodumice, se dodaje. Obrnuto nikako nije. Ištite najpre Carstvo nebesko i sve ostalo će vam se dodati! Dakle, duhovno oko i duhovno uho da nam bude uvek budno, da razumemo Gospoda kao samu tajnu Carstva nebeskog, za Njim da čeznemo, za Njim da tragamo, Njega da se držimo i sve ostalo će nam se dodati i ovde i sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Izvor: SPC
