Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 23. aprila 2023. godine, u Tominu nedelju, svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetog Save na Vračaru. Sasluživao je Preosvećeni Episkop remezijanski g. Stefan. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– Znamo da naša vera nije tek obično uverenje o tome da se desilo nešto neobično, ali da osim uverenja o tome da se desilo nešto neobično mi nemamo nikakav odnos prema tome, kao kad, na primer, uzmemo neku naučnu činjenicu pa kažemo: Verujem apsolutno u zakone prirode jedne ili druge. Međutim, to što verujem još uvek ne znači kakav je moj odnos prema tim zakonima, da li me oni ispunjavaju ili sam radostan zbog njih ili pak imam drugačiji stav. Mi verujemo da je Gospod Hristos vaskrsao i naša vera nije neutralna. Ona je živa, ona je dinamična. Na toj veri u Njegovo Vaskrsenje zasniva se čitav naš život. Uostalom Simvol vere počinje rečju: Verujem... I ta prva reč verujem odnosi se na svaki sledeći stih koji dolazi: Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog. I verujem da je Hristos Sin Božji, da je postao čovek, da je postradao, da je raspet, da je vaskrsao. I u Duha Svetog i u Crkvu verujemo. Vera naša, dakle, jeste živa, jeste dinamična, jeste – bolje reći – poverenje u sve ono što Gospod promišlja i čini za nas, za naše živote, za smisao našeg postojanja, za ono što nazivamo spasenje. Da je to baš tako, da je naša vera iščekivanje, da je naša vera čežnja i stremljenje, da je naša vera odnos i opštenje, odjedamput, za razliku od svih prethodnih stihova u Simvolu vere, mi u poslednjem stihu imamo umesto reči verujem reč čekam. Tu još intenzivnije potvrđujemo i naglašavamo da je naša vera baš to opštenje, da je naša vera iščekivanje, da je naša vera stremljenje, da je naša vera nešto što znamo i nešto u šta smo sigurni, da ona obuhvata egzistencijalni, životni stav u odnosu na Boga i sve što je oko nas i u nama.
Naša vera nije neutralna, nego je ona čekanje, iščekivanje čitavim svojim bićem da dođe Onaj koji je vaskrsao, koji je pobedio smrt i da vaskrsne svakog čoveka pojedinačno, koji već u tajni Hristovog Vaskrsenja realno, opipljivo učestvuje kroz Crkvu Hristovu. Zato je najprirodnije nešto što pripada ljudskom biću da hoće Boga, da hoće iskustvo zajednice sa Bogom, da hoće živo opštenje i prožimanje sa Njim, da hoće da Ga zagrli, da hoće da bude Bogom zagrljen.
Današnje Jevanđelje koje smo čuli baš o tome govori. S jedne strane pokazuje potrebu za tim da opipamo Boga, da Ga vidimo licem k licu, da stojimo pred Njim, da Ga gledamo i da nas gleda, da se pogruzimo u Njega i da nas On čitave, sve ono što jesmo, obuhvati, da nas u potpunosti prožima Njegova ljubav i Njegova blagodat. Imamo danas u Jevanđelju sliku u kojoj Gospod posle svog Vaskrsenja dolazi i javlja se učenicima donoseći im ono što je osnovno, što je bazično, što je Njegova suštinska ne samo poruka, nego Njegov suštinski dar, a to je mir, podsećajući na to da On mir svoj nama daje, da je mir dar Božji i da ma na koji način sami sobom pokušavali da steknemo mir, da postignemo mir, ako nema mira Božjeg, mira kao dara od Boga, biće nam uzaludan trud, možda za pohvalu i vredan, ali biće uzaludan. Da bi taj mir Božji postao naša realnost, da bi postao naš mir i da bi se iz nas širio i uspostavljao oko nas neophodno je da imamo živu veru u reč Hristovu, u sve ono što On jeste i što čini za nas, baš onako kako su apostoli prihvatili reč Hristovu. Jedan od apostola je bio odsutan, a to je bio apostol Toma. Kada je čuo svedočenje svoje braće, svojih saapostola da je Gospod došao i da im je dao mir svoj, da je vaskrsao iz mrtvih, Toma se pokolebao i rekao: Dok ne vidim rane na rukama Njegovim i dok ne stavim ruku na rame Njegovo neću verovati. Naravno, svako od nas ima u sebi Tomu i jeste Toma. Gospod naravno kori Tomu, ne kori ga zbog toga što je imao potrebu da vidi Gospoda, da se uveri da je Gospod vaskrsao i da je Gospod Gospod, nego bolje reći savetuje ga da njegov pristup nije ispravan. Ako hoćemo logički umom, racionalno, materijalistički da vidimo Gospoda, da razumemo Njegovu reč, da primimo Njegov mir i da Njegov mir postane naš mir onda nam Gospod poručuje: Ostaćete lišeni prisustva Božjeg i bićete bez rezultata koji su vam inače namenjeni, bez plodova koji su vam inače namenjeni. Gospod hoće zajednicu sa nama i već nam je dao, ali su potrebne oči vere, potrebni su drugi argumenti, ne logički, racionalni, matematički, materijalistički, nego je potrebno da imamo veru, da imamo otvorene oči naše duše, da imamo poverenje u ljubav Božju, u Njegov promisao. Potrebno je da imamo živu i dinamičnu veru baš onako kako ispovedamo u Simvolu vere.
I Gospod se javlja i Tomi da bi pokazao da On jeste tu sa nama, ali u isto vreme da je vera kao poverenje i kao iščekivanje Hrista, čežnja za Njim, ono što je prostor i razlog i uslov dolaska Božjeg među nas. Kada je to tako onda važi i ova druga reč Hristova da kao što je Gospod poslao apostolu sve da budu svedoci Njegovog krsta i vaskrsenja i svako od nas dubinski znajući da je Hristos naš Spasitelj postaje svedok Njegov, postaje najbolja i najveća moguća potvrda istine Jevanđelja Hristovog.
Neka bi Gospod dao da nam vera bude uvek živa kao vera apostola i da očima svog srca i očima svoje duše uvek poveravamo sebe Hristu i budemo deo Njegovog krsta i Njegovog vaskrsenja. Hristos vaskrse!
Izvor: SPC
