Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 19. marta 2023. godine svetom Liturgijom u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice na Senjaku. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, mi smo zatvorili treću nedelju Velikog i Časnog posta. I kao što je svaka reč Jevanđelja reč Božja uvek i u sva vremena, tako je i današnja reč koju smo čuli iz Jevanđelja po Marku reč Božja upućena nekada apostolima i učenicima Hristovim, a u istoj meri i na isti način i nama je danas upućena. Ono što je reč Božja – to je večno, to je nepromenljivo, jer je to istina, kao što kaže i sam izraz: istina je nešto što je uvek isto, što je večno, što je apsolutno. Zato sa istom pažnjom kojom su Sveti apostoli, učenici Hristovi, slušali Njegovu reč, primali Njegovu reč kao blagoslov i kao zakon života, na isti način i mi danas i ovde sabrani u ovom svetom hramu, u ovoj svetoj obitelji, ali i svugde gde god da se nalazimo, treba da slušamo reč Božju. Zašto? Ne zato što je to apstraktna reč Božja i ne zbog toga što je ta reč nešto što nam se spolja nameće, nego baš zbog toga što je to reč istine, reč spasenja i reč smisla i koja kao takva treba da bude naš život, pravilo našeg života, pravilo po kojem živimo. Ta reč Božja, koja je naše pravilo, ne može nikada da se izmeni bez obzira na vreme i prostor. Ta reč Njegova je kao reč spasenja nadvremena. Ona je večna i ne zavisi od modernosti i konzervativizma.
Danas nam Crkva određuje da čujemo reč Hristovu o Njegovom krstu koji treba da bude naš krst. Crkva najbolje, čovekoljubivo i poznavajući čoveka iznutra, zna kada koju reč iz Jevanđelja treba da podvuče, da podcrta. Onda kada se nalazimo u podvigu, kada se trudimo, kada pomalo osećamo da gubimo snagu, da smo iscrpljeni, Crkva prepoznaje da je najvažnije da razumemo pre svega šta je to krst Hristov, a onda s radošću, slobodno i iz dubine duše taj krst Hristov učinimo svojim krstom i da ono što je naš krst poverimo Hristovom krstu. Gospod je najpre uzeo naš krst, uzeo je naše stradanje, našu trošnu prirodu, primio je na sebe sve što je naše osim greha, svaku našu muku, svako iskušenje, svaku nevolju. Uzeo je, jednom rečju, na sebe naš krst. Time što je, istovetivši se sa nama, istovetio se sa smrću, umro na krstu, učinio krst ne samo znakom svojim i znakom našim, znakom pobede, nego je učinio krst izvorom svakog smisla našeg postojanja. Krst je pretvorio u pobedu, u vaskrsenje, u pobedu nad satanom, nad grehom i nad smrću, a to je trojedini naš neprijatelj. To je ono što šiba svakog od nas pojedinačno, a i čitav ljudski rod. To je ono što svojim silama i moćima, čak i onda kada smo najvrlinskiji i najčestitiji, ne možemo da prevaziđemo, ne možemo da pobedimo, ne možemo da otklonimo tu prepreku koja nam stoji na putu usavršavanja i uzrastanja ka Carstvu Božjem.
Zato je Gospod naš krst uzeo na sebe, poneo ga na svojim plećima na Golgotu, a mi raspeti sa Njim sa Njegove leve i desne strane imamo punu slobodu i mogućnost da se opredelimo da li ćemo i mi svoj krst učiniti Njegovim krstom, da li će naš krst postati kamičak u mozaiku krsta Hristovog. To zavisi od toga da li ćemo se – kao ona dva razbojnika, jer u nama postoji i jedan i drugi – opredeliti da budemo onaj razbojnik koji će reći: Seti me se, Gospode, u Carstvu svome. Mi smo i jedan i drugi razbojnik u isto vreme, ali potencijalno možemo biti onaj koji je spasen, i to prvi od svih, jer je svoj krst učinio krstom Hristovim, učinio je svoj krst česticom krsta Hristovog. Kada je, braćo i sestre, naš krst čestica Hristovog krsta neka uzme svako svoj krst i pođe za mnom ako hoće Carstvo nebesko, ako hoće spasenje, ako hoće Carstvo nebesko sada i ovde. Gospod, kada kaže: Neka pođe za mnom, ne misli na geografsko kretanje, na promenu našeg položaja iz tačke A u tačku B, ne govori o mestu i o vremenu, nego govori o našoj unutarnjoj duhovnoj slobodi, govori o našoj veri, govori o našem odnosu prema njemu. Uzmi krst svoj i pođi za mnom – znači: napusti logiku ovoga sveta u kojoj leži pre svega gordost, koja prevedena na jednostavan jezik znači: ne samo da mi ne treba niko od ljudi nego ni Bog mi ne treba, sve mogu ja, ja sam centar sveta! U gordosti je bio taj kamen spoticanja na koji su se sapleli i praotac Adam i Eva. Oni su se sapleli na tom kamenu i uzeli su svoj život u svoje ruke, uzeli su svoj krst u svoje ruke. Krst nositi nama je suđeno, biti u iskušenjima, biti u stradanjima, biti u nevoljama, ali imati uzlete, imati uspeh, i jedno i drugo je sastavni deo našeg života, ali i jedno i drugo je naš krst.
Šta znači uzeti krst Hristov i poći za Njim? Znači opredeliti se za Njega jednom za svagda, uzeti Njegove zapovesti kao svoj način postojanja, znati da je On alfa i omega, da bez Njega ne biva ništa, da i kada stradamo to jeste izraz Njegove volje i Njegovog promisla i da je to stradanje u datom trenutku, ako ga podredimo Hristu, istovremeno i prostor naše radosti. Budući, pak, da je Gospod uvek sa nama svojim krstom, ako mi pomislimo da je bilo koja vrsta blagostanja, našeg uspeha, našeg imetka i naše spoljašnje lepote stanje u kojem nema mesta za Hrista, onda mi odričemo krst Hristov, onda mi uzimamo svoj krst u svoje ruke i imamo suštinsku unutarnju distancu u odnosu na Hrista. Udaljeni smo od krsta Hristovog onda kada ne živimo u svetlosti Njegovog prisustva, prisustva Božjeg, Njegovog krsta i Njegovog Vaskrsenja. Onda je naš um pomračen i naše srce zatvoreno, ispunjeno mržnjom, hladnoćom, onda to Njegovo prisustvo ne vidimo i onda je krst Njegov daleko od nas. Uzeti logiku krstovog Hrista znači u potponosti se iznutra poistovetiti se sa Njim, po rečima apostola Pavla do mere koja znači: Ne živim više ja nego Hristos u meni. U tom kontekstu i naše dobrodetelji, naša vrlina, ali i naši gresi, ako smo u potpunosti predani Hristu i ako je naš krst postao deo Njegovog krsta, samo su patuljci, beznačajne senke u našim životima, jer Njegovo prisustvo, Njegova ljubav, kida sve okove, kida sve granice i od svega čini Carstvo Božje, čini prisustvo blagodati Božje.
Zato neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da krst Hristov bude naš krst, da bude naše opredeljenje, da bude naš put, istina i život i da uvek logika Jevanđelja bude sadržaj našeg života, naša mera, parametar i kriterijum koji određuje u svakom trenutku šta mislimo, šta govorimo i šta činimo. To je onda siguran put u kojem će Carstvo nebesko biti ne samo nešto što nas čeka u večnosti nego i realnost dostupna nama sada i ovde. Onda ćemo bez ikakvih kompleksa, straha i prepreke slaviti Njega, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha sada uvek i u vekove vekova. Amin!
Izvor: SPC
