Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 2. aprila 2023. godine svetu arhijerejsku Liturgiju u paraklisu Svetog Jovana Bogoslova na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Sasluživali su Preosvećeni Episkop jegarski g. Nektarije, vikar Patrijarha srpskog; protojerej Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakluteta u Beogradu; jeromonasi Andronik i Ilija; protojerej-stavrofor Slobodan Jokić, arhijerejski namesnik nikšićki; jereji Dragan Popović i Boriša Šanjić, protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić.
Tom prilikom Patrijarh Porfirije je besedio:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, evo nas u petoj nedelji posta, tj. na kraju pete nedelje posta. Čuli smo priču iz Jevanđelja po Marku u kojoj Gospod obaveštava svoje učenike šta je ono što sledi, koji je cilj našeg putovanja kroz ovaj post, a koji je Gospod sa učenicima svojim obavio idući ka Jerusalimu. U ovoj priči nailazimo na jedan od najvećih duhovnih problema starozavetne zajednice, bolje reći jevrejske zajednice starih vremena, koja je veru u Boga doživljavala kao nacionalnu religiju, kao religiju koja pokriva sve aspekte čovekovog života i koja ne zna se da li je u intepretaciji starozavetnog naroda Hristovih vremena bila više izraz vere u Boga i izraz vere u Mesiju, koji je propovedan u Pismima, ili je bio jedan politički sistem koji je trebao da obezbedi članovima izabranog naroda prednost i preimućstvo u odnosu na druge narode ovde i sada u istoriji.
Iz ove priče koju smo čuli Gospod Hristos govori svojim učenicima o onome što sledi, govori o Sinu čovečijem, ali onako kako ga je najavio prorok Danilo. Gospod govori o onome što sledi, a sadržano je u tajni krsta koja podrazumeva odricanje od sebe, odricanje od logike ovoga sveta, od pameti, od lepote i sile ovoga sveta, ali u isto vreme i pogružavanje u logiku Hristovu, tj. u krst Hristov koji nosi u sebi pobedu i tajnu Vaskrsenja, tajnu budućeg veka, tajnu Carstva nebeskog, ono na šta Gospod podseća da treba da bude jedina tema i ono što jedino treba da ištemo i tražimo u svojim molitvama od Boga: Ištite najpre Carstvo nebeskog i sve ostalo će vam se dotati.
Međutim, Jevreji su očekivali Mesiju, kao uostalom i čitav ljudski rod, bez obzira da li je to jasno artikulisao i logički objasnio ili iznutra u sebi projavljuje i potvrđuje najdublju težnju za tajnom budućeg veka, za tajnom Carstva nebeskog. Jevreji su, međutim, očekivali cara, očekivali spasitelja od ovoga veka, jer njihovo neposredno istorijsko iskustvo, iskustvo porobljenog naroda, pogrešno ih je odvelo u interpretaciju da Mesija koji treba da dođe je onaj koji će ih osloboditi od ropstva drugim narodima, u konkretnom slučaju Rimske imperije, i da će nametnuti jevrejski narod kao narod koji vlada čitavim svetom. Zato su oni očekivali Mesiju ili kao zemljaskog cara ili vladara ili pak kao nekoga koji potiče iz svešteničkog roda, iz roda proroka Arona, koji bi bio vladar koji pokorova ne samo spoljašnje ostale narode i dovodi na tron vladara jevrejski narod, nego po toj interpretaciji budućeg Mesije on je trebao da bude onaj koji vlada i spoljašnje, materijalno, ali i duhovno svim narodima.
Međutim, Gospod objašnjava i otkriva sebe kao Mesiju ne kao onoga koji će vladati drugim narodima, ne kao onaj koji će projaviti silu i moć od ovoga sveta, onaj koji će se pokazati u lepoti, u slavi ovoga sveta, nego kao Onaj koji otkriva tajnu budućeg veka kao tajnu služenja, kao tajnu ljubavi, kao tajnu raspeća za bližnjeg, kao tajnu poistovećenja sa svakom nemoći, sa svakom slabošću, sa svakim padom, sa svakim promašajem svakog pojedinca, ali u tom poistovećenju sadrži se i preobražaj, preobražaj iz poraza u pobedu. Zato Gospod kaže da nije došao da postavi one koji su s Njim i oko Njega da vladaju drugima, nego da služe drugima. To jeste i Crkva Njegova, Crkva Njegova, Telo Hristovo. Mi kao Crkva jesmo svedoci budućeg veka, ali ne samo svedoci u smislu verbalnog svedočenja, priča o Carstvu nebeskom, nego svedoci koji imaju iskustvo, koji su čestice, koji su udovi, koji su delovi Tela Hristovog, koji učestvuju u svemu onome što je Hristovo, i u Krstu, i u Vaskrsenju. Crkva, dakle, počiva na Hristu i na našoj veri u Njega, pa zato Gospod i kaže: Ištite najpre Carstva nebeskog. Tu je potrebna vera.
Nije Crkva u ovom svetu da bi rešavala primarno i pre svega bilo koje pitanje koje nas često zaokuplja, pitanja koja nas bole, nego je Crkva tu da Njom i u Njoj predokusimo budući vek i da predokušajući budući vek ovde i sada kroz tu prizmu, kroz tajnu budućeg veka kao meru i kao kanon, mi merimo sve oko sebe i dejstvujemo u skladu sa tom merom. Nije, dakle, Crkva ni u jednom narodu, pa i u našem, samo jedna od važnijih institucija, makar to bila najvažnija institucija, koja treba da rešava sva pitanja i koja ima odgovore na sva pitanja iz svakodnevnice našeg života, nego da verom u Hrista i životom u skladu sa tom verom Hrista učinimo Crkvu dostupnom svima i svakom, da Crkvu učinimo dostupnom svima i svakom, da možemo da kažemo: Dođi i vidi. Onda kada od Crkve ljudi očekuju razrešenja svojih bioloških, svojih psiholoških, svojih socioloških, svojih svake vrste problema, Dođi i vidi znači: Dođi i vidi Hrista, a On se vidi u našoj zajednici. Vidi se u meri u kojoj mi jesmo kroz Hrista i u Hristu jedno, u meri u kojoj mi prokazujemo i projavljujemo da smo zajednica, da smo spremni da se u potpunosti raspnemo jedni za druge i da činimo jedni druge većima.
To je činila i Sveta Marija Egipćanka. Ona je sobom projavila Hrista, pokazala ko je Hristos i šta je Crkva. Pokazala je da bez posta i molitve nema žive vere i da bez posta i molitve i svega onoga što to podrazumeva ne možemo reći: Dođi i vidi. Možemo reći, ali neće se projaviti i prokazati Hristos u nama i neće On umesto nas progovoriti. Sveta Marija Egipćanka je pokazala da post i molitva, život u pustinji i u samoći nije otuđenje od Crkve i od drugih. Naime, ma koliko živela u podvigu i ma koliko bilo ko od nas živeo u podvigu ako ima utisak da zbog toga ima pravo da bude gromoglasniji u svojoj reči, ako ima utisak da zbog toga ima pravo da ucenjuje druge, da sudi drugima, da sebe projavi za meru i za kriterijum i da Jevanđelje Hristovo koristi kao kodeks po kojem on sudi drugima – onda je promašio. Sveta Marija Egipćanka je najbolji mogući primer koji pokazuje da post i molitva, autentični post i molitva, rađaju smirenje, ali izoštravaju osećanje za Crkvu kao zajednicu. Pre nego što se upokojila, iako je do te mere bila produhovljena da je letela iznad vode, da nije osećala telo bez obzira na pređašnji promašeni i izgubljeni život, ona nije otišla iz ovoga sveta, Gospod je nije primio, pre nego što se pričestila. Sveti Zosima je došao po promislu Božjem u pustinju Jordansku i pričestio Svetu Mariju Egipćanku diveći se slici, prizoru koji je video pred sobom, videvši nju kako lebdi i osećajući iznutra prisustvo blagodati Duha Svetoga u njoj. Ona se najpre pričestila, tj. pokazala da Crkvom i u Crkvi podvig, post i molitva imaju svoj puni smisao i potvrđuju se kao krajnje smirenje, kao prostor u kojem dejstvuje blagodat Božja. Ono što je pitala pred pričešća Svetog Zosimu, kako beleži njeno žitije, to je bilo pitanje opet vezano za Crkvu. Pitala je: Kako Crkva, kako narod koji veruje? Praktično pričešćem je potvrdila sebe kao deo Tela Hristovog, ali i mišlju i srcem i molitvom bila vezana za bližnje.
Neka bi Gospod dao da i ovo naše posno putešestvije bude putešestvije Hristovo ka gradu Jerusalimu, Koji ide na stradanje i najavljuje ga, ali i putešestvije od četiri decenije Svete Marije Egipćanke kroz Jordansku pustinu. I jedno i drugo putovanje jeste putovanje ka Carstvu Božjem, ka Vaskrsenju sveopštem, a to sveopšte Vaksrsenje svoj zalog ima u Vaskrsenju Hristovom, koje ćemo, ako Bog da, slaviti za dve nedelje i u radosti zajedno sa Njim slaviti Oca Njegovog i Duha Svetog.
Izvor: SPC
