– Molim vas da uputimo jednu molitvu za sve postradale u Vukovaru, za nevine žrtve, da upalimo sveću za njih i da molimo Boga da u svetu među ljudima vlada mir, razumevanje, poštovanje, jer zemlja je toliko lepa, bogata, velika, šarolika, da ima mesta za sve. Svako, koristeći svoje potencijale, zemlju i svet može da ukrašava, ulepšava i obogaćuje sobom, poručio je patrijarh Porfirije.
Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 14. novembra godine svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu. Sasluživalo je zagrebačko sveštenstvo, dok je pojao hor pod rukovodstvom Ivane Srbljan.
Patrijarh je blagoslovio slavske darove u spomen Svetog Georgija i praznika Obnovljenja njegovog hrama, Đurđica. Slavske darove su pripremili članovi hora zagrebačke Saborne crkve povodom horske slave koja se proslavlja 16. novembra.
– Ugledajući se na svog zaštitnika Svetog Georgija, imajte Hrista uvek na prvom mjestu. Ne dozvolete da se u vašim njihovim životima pojavi bilo šta što bi pokolebalo vaš odnos sa Hristom i onda će vaša pesma i molitva dopreti veoma visoko, do ušiju Božjih, za vas, dobro vaših porodica, bližnjih i celog sveta, rekao je Patrijarh srpski.
U besedi posle čitanja Jevanđelja, Patrijarh je kazao da pročitana jevanđeljska priča govori o veri i smislu kao prostoru autentičnog i pravog života:
– Onaj koji temelji svoj život na veri u Hrista, on naprosto gradi svoj poseban pogled na svet, na život, na tvorevinu, na čoveka, na sve ono što se vidi i ne vidi. Iz vere u Hristovu reč – koja nije prosto ideologija, nego je poziv na život u Hristu – gradi se i specifičan, poseban sistem vrednosti, različitit i drugačiji od mnogih drugih sistema vrednosti koji su antropocentrični. Vera u Hrista stvara teocentričan, bogočovečanski sistem vrednosti.
– Hrišćanski sistem vrednosti podrazumeva spoznaju da je čovek biće koje je stvoreno ni iz čega, ali i svest da čovek nije stvoren da bi svakom sekundom i korakom života bio bliži svom potpunom nestanku, itsakao je Njegova Svetost Patrijarh koji je pozvao verne i da se molitveno sete nevino stradalih žrtava u Vukovaru:
– Molim vas da uputimo jednu molitvu za sve postradale u Vukovaru, za nevine žrtve, da upalimo sveću za njih i da molimo Boga da u svetu među ljudima vlada mir, razumevanje, poštovanje, jer zemlja je toliko lepa, bogata, velika, šarolika, da ima mesta za sve. Svako, koristeći svoje potencijale, zemlju i svet može da ukrašava, ulepšava i obogaćuje sobom.
Besedu Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija donosimo u celini:
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Braćo i sestre, radujem se što smo se danas sabrali u ovom Svetopreobraženskom hramu u Zagrebu da služimo svetu Liturgiju. Sveta Liturgija jeste temelj, izvor i okvir našeg ljudskog života ovde na zemlji zato što se na svetoj Liturgiji pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim, zapravo, postajemo sutelesnici i sukrvnici samog Gospoda Našeg. Uzimajući Njegovo Telo i Njegovu Krv na svetoj Liturgiji mi svi smo povezani Hristovim krvotokom, međusobno smo jedno, ali svi mi zajedno sa Gospodom. Zato sveta Liturgija nije ništa drugo nego projava Carstva Božjeg na zemlji i istovremeno mogućnost predukusa onoga što nas čeka u večnosti, u punoći za nas hrišćane.
Naravno da je osnov, da je put i veza koji nas vode ka svetoj Liturgiji i vezuju za Hrista pre svega istinska, prava vera, vera u Hrista, pa stoga odlomak iz Jevanđelja koji smo danas čuli, iz Jevanđelja po Luki, govori upravo o veri kao temelju, kao smislu, kao prostoru autentičnog i pravog života. Onaj koji temelji svoj život na veri u Hrista, on naprosto gradi svoj sopstveni, poseban pogled na svet, na život, na tvorevinu, na čoveka, na sve ono što se vidi i ne vidi. Jednom rečju, iz vere u Hristovu reč koja nije prosto ideologija, nego je poziv na život u Hristu, iz te vere i takve vere gradi se specifičan, poseban sistem vrednosti, sistem vrednosti koji je najblaže rečeno različit i drugačiji od mnogih drugih sistema vrednosti koji su antropocentrični. Vera u Hrista stvara teocentričan sistem vrednosti, bogočovečanski sistem vrednosti, sistem vrednosti koji podrazumeva spoznaju da je čovek biće koje je stvoreno ni iz čega, pozvan iz nebića u biće, ali stvoren ne da poslednja njegova reč ovde u istoriji bude smrt, stvoren ne da mu svaki sekund života, svaki korak života bude bliži ka njegovom potpunom nestanku. Sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja podrazumeva da je čovek biće koje je stvoreno za večnost, da je čovek biće koje je stvoreno ne samo za bezličnu, puku večnost kao egzistenciju u kojoj nema dinamike, nego za večnost u kojoj je smisao, sadržaj, punoća i lepota, ljubav i zajednica ljubavi čoveka sa Bogom i svih ljudi međusobno. Dakle, taj i takav sistem vrednosti, koji podrazumeva da je Bog kao ljubav tvorac svega, da je On naš otac i da je svaki čovek naš brat, drugačiji je od sistema vrednosti koji, na primer, kaže da cilj opravdava sredstva. Drugačiji je, na primer, od sistema vrednosti koji tvrdi da zlom treba uzvratiti na zlo. Drugačiji je od sistema vrednosti koji preporučuje da činiš drugima samo ono što oni tebi čine. I ne samo drugačiji, često je u dijametralnoj suprotnosti sa nekim drugim sistemima vrednosti. Sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja sažet je u dve zapovesti, dve vrhunske zapovesti koje bi se opet mogle svesti na jednu jedinu, a to je zapovest o ljubavi. S jedne strane, ljubav prema Bogu čitavim svojim bićem, umom, srcem, ali i ljubav prema bližnjem, to jest prema drugom čoveku, koja se upravo temelji, izvire iz te ljubavi u odnosu na Boga, jer kad volim Boga koji je po svojoj suštini, kako kaže jevanđelist Jovan, ljubav, onda volim i sve ono što je on stvorio, što je proisteklo iz Njegove ljubavi, što je proisteklo iz Njegove ruke.
Taj, dakle, sistem vrednosti često nas dovodi u situaciju da nas ljudi ne razumeju, da nas odbacuju, da misle da smo tvrdoglavi, da ne prihvatamo tobož ono šta nudi moderni svet, kao da se čovekova suštinska potreba i njegovo biće kroz vekove menja. Uvek je čovek čeznuo za večnošću, zatim da ga neko razume i pomazi. Uvek bez obzira na epohu u kojoj živi ima potrebu da voli i da bude voljen, a da li se vozio u automobilu ili na magarcu, to su samo spoljašnje okolnosti. Da se vratimo i deset vekova unazad, mi današnji ljudi verovatno bi nam sve bilo čudno i neobično, ali zasigurno da kao bića koja se lako adaptiraju, kroz mesec, dva dana navikli bi se na ondašnji kontekst. I obratno, i da neko nekim čudom dođe u naše vreme iz desetog veka, naravno da bi se čudio svemu što je oko njega, ali bi brzo, malo po malo, itekako se navikao i naučio i prihvatio to što nudi moderno doba. Spoljašnje okolnosti se ne menjaju, ali ono što mu je bila potreba u petom, u desetom veku, ista je potreba i danas. Ono što je suštinska, neizostavna potreba današnjeg čoveka bila je suštinska potreba svakoga čoveka iz svake epohe, da voli i da bude voljen i da mu smrt nije poslednje što može da kaže o sebi.
Iz vere u reč Hristovu, dakle, izvire, braćo i sestre, taj i takav sistem vrednosti koji čoveka vidi kao večno biće pozvano na večnost i svaki čovek vidi svog saputnika kao večnog saputnika. Na taj i takav način veruje i živi hrišćanin i kad veruje i živi tom svojom verom onda se sve u njemu preobražava, onda se moli za svakog čoveka, a molitva je nešto što, bez obzira za koga se molimo, pre svega preobražava nas. Molimo se za nekoga ko nam čini nepravdu i uporno se molimo za njega. U početku to što nam čini nepravdu nas boli, ali kroz molitvu blagodaću Božjom bivamo osnaženi i mi polako kroz molitvu drugačije gledamo i sebe na ono što je oko nas. Ojačani, izmenivši sebe, snažniji i spremni da ne zameramo, da ne pomišljamo na osvetoljubivost i zlopamćenje, polako postajemo sposobni da se i onaj oko nas menja, on da biva drugačiji, nije nam više smetnja.
Dakle, braćo i sestre, vera u Hrista ima svoj jezik. Taj jezik je jezik ljubavi. Vera u Hrista vodi spoznaji, suštini, esenciji stvorenog sveta i onoga što se vidi i što se ne vidi, vodi drugačijem poimanju principa i zakona po kojima tvorevina i svet funkcionišu, ali vera je izraz naše slobode. U današnjem Jevanđelju Gospod opisuje da je svaki čovek dobio seme vere, da je svako pozvan na zajednicu sa Bogom, da je svako stvoren za ljubav i pozvan na ljubav. Bog je pre svega Bog slobode i ono po čemu mi ljudi pored ostalog imamo sličnost sa Bogom jeste to da smo slobodna bića. Čak i na dobro i na vrlinu Bog nas neće prisiliti, jer ako je vrlina nasilna onda je je samo spoljašnja i vrlo brzo će se pretvoriti u svoju kontradiktornost, u svoju suprotnost. Bog, dakle, poštuje slobodu svakoga od nas.
Iz ove današnje jevanđeljske priče vidimo da ljudi drugačije reaguju na seme vere. Neki ljudi apsolutno ne haju na to što prepoznaju u sebi potrebu za večnošću, za istinom, za pravdom, a to je sve Bog i u Bogu se nalazi. Oni jednostavno odbacuju svaku pomisao na Boga. Lako je to objašnjivo i iz Jevanđelja o isceljenju demonizovanih Gadarinaca, sećamo se koliko je njih, kad ih je Gospod iscelio, kazalo: Idi od nas, ne trebaš nam. Vidimo da oni znaju da je Hristos Bog, ali im smeta. Smeta im jer ne mogu da žive egoistički po svojim pravilima. Smeta im jer zapovest Hristova poziva na žrtvu, na milosrđe, na praštanje, na pokajanje. Smeta im jer jednostavno Hristova reč, Jevanđelje Njegovo, poziva na odricanje sebeljublja, ostrašćene svoje volje, na odricanja pravila koje glasi: čini što ti srcu milo i drago, a da pritom to srce prethodno nije ispitano i preispitano da li je opterećeno sebičnošću, samoljubljem, egoizmom, gordošću. Iz srca proističu različite želje, ali preobražene Hristovim Jevanđeljem one su smirene, one imaju za cilj da služe bližnjem, da služe Bogu, a ne da podređuju sve sebi i sebe postavljaju u centar. Dakle, često imamo slučaj, kao u pomenutom Jevanđelju gde Hristos isceljuje Gadarince, da zle sile i demonske sile znaju da postoji Bog, ali neće da žive u skladu sa Jevanđeljem Hristovim i zato im smeta, a i mi ljudi često znamo da ne može biti da svetom vlada besmisao, da sve što je ugledalo svet i čezne za smislom pretvara se na kraju u potpuni besmisao, u potpuno isčeznuće. Postoje dakle različiti odnosi i odgovori na priziv Božji. Tamo gde postoji slobodan i čvrst odgovor na priziv Hristov stostruko, hiljadu puta više Bog uzvraća. I makar da smo slabi i nemoćni i grešni i padamo svakodnevno, ako imamo čvrstu odluku vere da idemo za Hristom i trudimo se da se ta vera koliko god možemo pretvara u dela, naše srce biva ispunjeno smislom, punoćom, radošću, mirom i tada sve oko sebe vidimo kao dar Božji, a naročito čoveka kao ikonu Božju.
Ovih dana, braćo i sestre, vrši se pomen i sećanje na one koji su postradali u Vukovaru. Upravo u ovom jevanđeljskom kontekstu, u ovom pozivu Božjem da upodobimo svoj život Hristovoj volji, a to znači modelu savršenog čoveka, čoveka slobode, ljubavi, vere, nade, u tom modelu, u tom kontekstu gde nas Gospod poziva da služimo svetu i da njegov sistem vrednosti bude sistem vrednosti na kojem se razvija naš život, i mi se sećamo svih postradalih nevinih žrtava u Vukovaru. Znamo da je čovekov život svetinja i znamo da oduzeti nekome život jeste udar na svetinju i uzimanje svetinje. Vukovar je bio grad simvol saživota različitosti, zajednice u kojoj sapostoje oni koji su različiti po raznim parametrima. a evo danas se gotovo prepolovio. I mi hrišćani znajući da je čovekov život svetinja, dar Božji, naročito se sećamo kao hrišćani u molitvi svih postradalih u Vukovaru i molim, braćo i sestre, i vas kao i svake godine da i ove godine upalimo jednu molitvenu sveću za sve koji su tamo postradali, kao i da uputimo molitvu za sve one koji su nestali i kojima se ne zna grob. Neka naše molitve budu izraz naše vere i ljubavi prema čoveku kao takvom, da budu molitve kojima se obraćamo Bogu kao izraz čežnje i potrebe za tim da kao autentični ljudi i stvorenja Božja budemo ljudi mira, da znamo da drugi postoji, i to drugi kao različit pre svega, zbog toga da bismo mi mogli da afirmišemo sebe kroz odnos i zajednicu u slobodi i ljubavi sa drugim, da afirmišemo sebe tako što ćemo ono što je naše i naš pečat i posebnost moći tom drugom da darujemo. Znamo da se ono što delimo umnožava. To znači da na taj način postajemo bogatiji, i naravno, u istoj meri da budemo otvoreni da tog drugog i drugačijeg u njegovoj specifičnosti, u njegovim darovima, primimo u svoje srce i smestimo ga tamo.
Molim vas da uputimo danas, dakle, jednu molitvu za sve postradale u Vukovaru, da upalimo sveću za nevine žrtve i da molimo Boga da u svetu među ljudima vlada mir, razumevanje, poštovanje, jer zemlja je toliko lepa, bogata, velika, šarolika, da ima mesta za sve i svako koristeći svoje potencijale, talente, snagu, pamet, tu zemlju i svet može da ukrašava, ulepšava i obogaćuje sobom. Vera, dakle, naša nas obavezuje na to da uvek i svagda ispunjavamo Jevanđelje Božje kao zakon svoga života. Obavezujući nas na taj i takav život mi znamo da ćemo osećati samo slobodu i mir i znamo isto tako da ćemo često zbog takvog načina života naići na nesporazume, možda i suprostavljanja, sa ljudima koji biraju drugi model života za svoj model. Neka bi nam Gospod dao veru onoga koji je primio seme vere, ali koji se pokazao kao dobra i plodna zemlja, jer je to seme koje je dobio umnožio svojim naporima, a blagodat Božja oplodila je tu veru da se ona razrasta i donese silne, mnogobrojne i divne plodove, plodove koji zapravo nisu ništa drugo nego slavljenje Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
Izvor: Mitropolija zagrebačko-ljubljanska
