Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 25. oktobra 2025. godine prilikom osvećenja Crkve Svetog Save u Deževi
U ime Oca i Sina i Svetog Duha! Braćo i sestre, evo blagoslovenog dana, evo radosti, evo lepote i evo punoće, po promislu Božjem, ovde, u našem rodnom mestu, ovde gde je zasađen koren i gde je zasejano seme iz kojeg je isklijalo bogato stablo, velika krošnja i mnogi plodovi!
Evo blagoslova za sve nas, jer smo u svom rodnom mestu! Ovde je rođen onaj koji je nas rodio, koji nas je rodio Duhom Svetim, u Hristu i za život večni, ali i koji nas je uobličio kao slovesni narod, narod koji nosi na sebi pečat Hristov i reč Jevanđelja Njegovog, reč koja rađa duhovnu kulturu koja jeste život u Hristu, kulturu koja je sva umivena Jevanđeljem, kulturu Pravoslavlja.
Da, braćo i sestre, ovo je mesto rođenja Svetog Save, a to znači i mesto rođenja našeg. I kao što je sve gde god je naš narod Svetim Savom obeleženo – i izvor, i njiva, i voda, i brdo – tako smo i mi, od tada do naših dana i sada i u vekove vekova, obeleženi Svetim Savom. A biti obeležen, zapečaćen i uobličen Svetim Savom, biti sin, duhovni porod i duhovno nasleđe Svetog Save, ne znači ništa drugo nego biti zapečaćen, uobličen i rođen Hristom, jer je Sveti Sava sav bio Hristov. Zato ga mi imamo ne samo kao svog roditelja, nego slušamo i svaku njegovu misao i svaku njegovu reč. Živimo rečju njegovom, jer to znači da živimo Hristom, a to, braćo i sestre, jednostavno znači da živimo zapovestima Božjim, zapovestima koje se mogu sve svesti na dvojedinu zapovest o ljubavi, na zapovest o zajednici.
Zapovest o ljubavi čitavim svojim bićem prema Bogu i prema bližnjem kao prema samom sebi jeste zapovest o zajednici. To je istovremeno i poziv da ispunimo svoje naznačenje kao bića koja su stvorena po slici i prilici Božjoj, a to znači kao bića zajednice. Nismo stvoreni da budemo samci i usamljenici, da budemo sebični i samodovoljni, nego smo stvoreni, dobivši sve darove koje ima svaki od nas od Boga, da bi svako kroz svoj dar potvrdio jedan i jedinstveni dar, dar nad darovima. To je dar ljubavi. To je dar kroz koji se izgrađuje zajednica najpre sa Bogom, a onda i među sobom. Crkva je zajednica, a to je ustanovio blagodaću Božjom u našem narodu Sveti Sava. Time su živeli i nama preneli svi svetitelji Božji iz našeg roda. Tu istinu su nam preneli, u nju nas uveli i mi njom živimo. Živimo istinom da je Crkva telo Hristovo, a to znači zajednica vernih sa Hristom, koji je glava, ali i zajednica među sobom.
Upravo Jevanđelje koje smo pročitali malopre govori o tome šta znači zajednica, kakva je snaga i sila zajednice. Jevanđelje nam govori o tome da niko ne može sam, ali da zajednica koja je u Hristu utemeljena, zajednica vernih, zajednica koja iz vere izvire i živi, zajednica čije je disanje vera, misao, reč i delo, ima snagu da i gore premešta.
U današnjem Jevanđelju imamo sliku gde četvorica koji veruju Hristu prinose jednog koji je bolestan, paralisan, koji nema vere. On je najpre paralisan odsustvom vere, a onda ta paraliza prelazi i na njegovo čitavo telo do mere da ništa ne može sam. Štaviše, iz Jevanđelja se naslućuje da je on i veliki grešnik, da je čovek koji živi u bezakonju, telesnom i duhovnom, daleko od Boga, daleko i od drugih ljudi, usamljen. Oslonivši se samo na sebe, izgubio je svaku silu života i postao paralisan. Međutim, četvorica onih koji veruju Hristu uzeli su u svoje ruke tog bolesnog otpadnika od Boga i protivnika svim ljudima. Ta četvorica, imajući ljubav prema Bogu koja je izvirala iz njihovog poverenja u Boga, imali su ljubav čak i prema takvom čoveku. Iako gotovo nije bilo moguće prići Hristu, oni su se probili kroz masu, kroz mnoštvo ljudi i stavili bolesnog pred noge Hristove. I veli priča: A Gospod, videvši veru ove četvorice, videvši veru zajednice, videvši slogu zajednice, videvši snagu zajednice, videvši Crkvu verom i molitvom i trudom zajednice, tj. Crkve, videvši sve to, Gospod je iscelio ovog bolesnog.
I to je ono što je, braćo i sestre, Sveti Sava učinio za nas, učinio nama i učinio nas da budemo to što jesmo. Sveti Sava nam je postavio temelj zajednice, jer je postavio temelj Jevanđelja, jer je postavio veru u temelje našeg postojanja. On je odredio da zajednica – zajednica sa Bogom, a onda i zajednica među sobom – bude priroda našeg postojanja. I kad god je postojala ta i takva zajednica: zajednica vere, ljubavi i razumevanja; kad god smo bili istinski jedna Crkva, jedno telo i jedan narod, činili smo neviđena čuda blagodaću Božjom, jer smo ispunjavali Njegov zakon. I ne samo to, nego smo bili sposobni da u punoći razumemo i druge ljude, druge narode i druge vere; da gradimo s njima prijateljstva, da živimo zajedno sa njima u razumevanju. Razumevanje je bilo način našeg postojanja. Mi smo razumevali reč Božju, razumevali smo jedni druge, razumevali da svako svakom jeste potreban i onda nije bilo problema ni u izgrađivanju razumevanja, zajednice i mostova zajedničkog života sa drugima i drugačijima. Drugi i drugačiji su postajali naši, jer smo mi, pre svega, bili svoji.
Danas je, braćo i sestre, veliki dan i radujemo se, jer smo ovde, u mestu rođenja Svetog Save, a to znači u mestu našeg rođenja. Sabrali smo se ovde i osvetili hram posvećen Svetom ocu Savi i čuli zvona posle ko zna koliko vremena da podsećaju i nebo i zemlju da je ovo mesto našeg sabiranja i našeg okupljanja, da će ovo uvek biti, kao što je i bilo, mesto našeg duhovnog obnavljanja. Čestitam svima današnji dan i današnji praznik i molim se Bogu, zajedno sa svima vama, da molitve Svetog Save učine da razumemo da je čovek stvoren kao biće zajednice, da je Srbin stvoren kao biće zajednice, a to znači ne biće mržnje, ne biće isključivosti, ne biće zla, ne biće sebičnosti, ne biće samodovoljnosti, nego biće ljubavi, biće svetosavsko, biće pravoslavno, biće Hristovo. Neka bi Gospod dao da tako bude, da uvek jedno budemo sa Hristom i da svi jedno međusobno budemo sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Izvor: SPC
