Patrijarh Sremcica

Patrijarh Porfirije: Da Gospod umudri nemudre

Ime: 20.6.21. Beseda Patrijarha Porfirija na Duhove; Opis: Patrijarh Porfirije Tip: audio/mpeg

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 20. juna 2021. godine, na praznik Silaska Duha Svetog na Apostole, svetom arhijerejskom Liturgijom u crkvi Svete Trojice u Sremčici, uz sasluženje izabranog Episkopa marčanskog g. Save i sveštenstva Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.

Besedu Njegove Svetosti Patrijarha izgovorenu tom prilikom donosimo u celosti:

-Braćo i sestre, radujem se zaista u Duhu Svetome što sam danas u ovom predivnom kraju nadomak Beograda. U ovaj kraj  je, pored onih koji su ranije živeli, došlo mnoštvo ljudi sa svih strana: sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine, iz Dalmacije i ostalih delova Hrvatske. Došlo je silom prilika, jer verovatno bi svako najradije voleo da ostane u svom domu. Ali došli smo ovde kao što su nekada došli apostoli u Jerusalim. A onda je, na današnji dan, došlo u Jerusalim mnoštvo ljudi sa svih strana sveta da čuje apostole. Danas je dan kada se sećamo toga  događaja, a koji  Crkvi zovemo Duhovi, a to je praznik Crkve. To je pedeseti dan od slavnog Vaskrsenja Hristovog.

Vaskrsenje  mi zovemo i Pashom, što znači prelazak, prelazak iz prolaznosti u neprolaznost, prelazak iz smrti u život. Kao što su nekad oni, koji su pripadali izabranom narodu, izbegavši iz ropstva misirskog, došli na goru Sinaj i u pedeseti dan dobili tablice na kojima je pisala volja Božija, na kojima je Mojsije dobio od Boga i u tim tablicama definisan je ispravan način života u dva smera. Jedan smer u horizontali, odnosno, na tim tablicama piše kako treba da se u svakodnevnom životu mi ljudi odnosimo jedni prema drugima. Isto tako na tim tablicama je bio i vertikalan, uspravni smer, a to znači kakav naš odnos treba da bude prema Bogu da bismo mogli da imamo onda darove Duha Svetoga – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, veru, kako kaže apostol Pavle: sve ono što jeste vrlina, da bismo kroz to mogli da ostvarimo smisao svoga postojanja. I kao što je u pedeseti dan Bog rekao ljudima kakav treba da bude njihov život da bi bio ispravan, tako i u pedeseti dan po Vaskrsenju Hristovom mnoštvo ljudi se okupilo u Jerusalimu. To su bili ljudi koji su govorili različitim jezicima. Stoga, nisu mogli da razumeju jedni druge, jer različiti jezici, smućenja među ljudima, nemogućnost da se razumeju, jeste posledica greha. Onda kad je čovek, što je opisno u Starom zavetu, ushteo da sazida Vavilonsku kulu, da dosegne nebo, sam zidajući stepenice ka nebu, ne računajući na blagodat Božju, ne računajući na ljubav Božju, kada je jednom rečju pomislio čovek da postane Bog, onda je Bog pomutio razumevanje među ljudima, stvorio je mnoštvo jezika tako da je svako govorio drugim jezikom i niko nikoga nije mogao da razume.

Uostalom, braćo i sestre, i mi živimo u vremenu nerazumevanja, u vremenu pomućenih jezika, u vremenu borbe da se vlada jezikom, da se stvara jezik, da se u jezik smeštaju značenja koja najčešće ne razumemo a koja treba da ugroze ljudsko dostojanstvo; značenja koja treba da pomute i ukinu ono što se zove ikona Božja u nama; značenja koja treba da stvore veštački život, koja zamagljuju ono što zapravo jeste Bogom dano i što je prirodno. Naravnom, moćnici ovoga sveta hoće da vladaju jezikom, stvaraju jezik kao oruđe i oružje i onda vladaju njim. Jedan pisac, prorok, po imenu Orvel, rekao je da ko hoće da vlada svetom, ko hoće da vada ljudima mora da vlada jezikom.

I u naše dane braćo i sestre, mi smo svedoci upotrebe jezika ne da bi jezik bio spona među ljudima, ne da bi premošćavao razlike među ljudima, ne da bi lečio ljude, ne da bi kroz jezik mi jedni drugima bili lek, nego jezikom u naše dane hoće da nas polarizuju, da nas dele. Ovih dana smo se suočili sa takvim događajem koji hoće da ljude polarizuje, koji hoće da udaljuje, koji hoće da deli pomoću jezika, pomoću reči. Radi se o onome što se desilo u Crnoj Gori. Oni koji su na krilima i kroz snagu mitropolita Amfilohija došli na mesta na kome treba da grade mostove, da otupe oštrice, da zbliže ljude nezavisno od toga ko kom narodu pripada i na koji način se moli Bogu, oni su izneverili poverenje dobijeno od mitropolita. Izneverili su samim tim, usuđujem se da kažem, i blagodat Božju i stavili su se u službu sila ovoga sveta koje postoje isključivo i samo na polarizacijama. Kako neko može nama upravaljati? Tako što će nas polarizovati, što će nas podeliti, pa jedne proglasiti za bele a druge za crne, jedne za dobre, druge za zle. I onda, davno je latinska poslovica rekla: zavadi pa vladaj. Svi mi koji živimo na ovim prostorima imamo svoje posebnosti, imamo svoje specifičnosti. Ali nije nam te razlike Bog dao da bismo bili udaljeni jedni od drugih, da se ne bismo međusobno razumevali kao što je to slučaj kad je pomutio jezike kod ljudi koji su hteli da vladaju svetom zidajući Vavilonsku kulu.

Mi podržavamo da svaki narod ima svoju državu. U tome vidimo blagoslov, u tome vidimo izraz slobode, u tome vidimo mogućnost da svako svoj poseban, specifičan dar razvija, da ga umnožava, da kroz taj dar bude prepoznatljiv drugome, i da kroz taj dar daruje sebe drugome, i da kroz taj dar prima drugoga sebi u svoje naručje. Ali onda su oni koji su isplivali na jedrima molitve, na snazi mitropolita Amfilohija, u atmosferi Crkve, da bi to što je Crkva, da bi to što mi danas slavimo, i promovisali i svedočili i borili se za to, a ne izmišljali definicije i pojmove. Imam pravo, braćo i sestre, to sa vama da podelim, jer silom prilika ste došli ovde iz raznih krajev, ne svojom voljom i opet u hramu se okupljate, u hramu koji je posvećen Svetoj Trojici, na dan Pedesetnice, na dan Duhova dolazite ovde da posvedočite da u Hristu, i u Crkvi, Duhovi o tome svedoče i događaji, propovedi svetih apostola u Jerusalimu; da jezici postoje kao dar Božji, da pojmovi postoje, da definicije postoje da bismo jedne druge prepoznali, da bismo se jedni drugima približili. Imam pravo da to kažem vama, jer i sam sam bezbroj puta bio na raznim stratištima, na mestima gde su na najužasnije načine stradali ljudi, ogroman broj ljudi. Nikada se nisam bavio brojkama, nikada nisam licitirao žrtvama. Ne malo puta bio sam zajedno sa mitropolitom Amfilohijem na takvim mestima. I nikada nismo se bavili matematikom i brojevima i nikada se nismo bavili ko je prvi počeo, ko je više kriv, ko je više kome naneo zla, jer sam bio svestan da se nalazim na mestu manifestacije zla. Bez obzira ko su žrtve, da li pripadaju ovome ili onome narodu, ovoj ili onoj veri, dostojne su najdubljeg poštovanja i najsnažnije molitve. Te žrtve gde god da su, mesta na kojima sam bio od Jasenovca, Jadovna do Paga, u meni su budila samo snagu i spremnost da učinim sve da svedočim Jevanđelje Hristovo. To i vi danas radite! A ljudi koji su činili zlodela, ispisali su se iz ljudi, ispisali su se iz svakog naroda. Oni ne pripadaju ljudskome rodu. Neka Bog bude milostiv i njima. Nije naše da sudimo jer nismo sudije. Ali ovde u istoriji to možemo reći. Ja nikada nisam ni pomislio da dam definiciju, zajedno sa mitropolitom Amfilohijem, kako se zove to što su zločinci učinili nedužnim žrtvama. Znajući da upravo to što pošto-poto hoćemo definicije, koje ne govore o suštini onoga što se tu desilo, o strašnoj manifestaciji zla i o užasnoj potrebi svakoga čoveka da se kaje, da traži oproštaj i da prašta. Nikada, dakle, ni na jednom mestu zajedno sa mitropolitom Amfilohijem, zajedno sa mnogim sveštenicima i monasima, vernim narodom iz Crne Gore, to nisam činio. Mi to nismo činili zato što znamo da je jezik dat da prodremo do srca jedni drugih. Na Duhove apostoli govore jedni jezikom, a svi ih razumeju na svom jeziku, jer oni govore jezikom ljubavi, jezikom Duha Svetoga, jezikom praštanja a ne jezikom koji diže kineske, berlinske i svake druge zidove među braćom.

Neka Gospod molitvama mitropolita Amfilohija i molitvama našeg patrijarha Irineja, i molitvama svih svetih iz Crne Gore, Srbije i čitave vaseljene, umudri nemudre da znaju da su zamalena tu gde su, i svi smo zamalena tu gde smo, i da nam valja dati odgovor na poverenje koje smo dobili. Bog je ljubav, Bog prihvata svakog čoveka, svakome prašta. Ali, Bog je i pedagog, i ako izneveravamo poverenje može nas poučiti tamo gde se najmanje nadamo. Braćo i sestre, na dan Duhova praštajte mi što sam možda izneo i poneku gorku reč. Ali na dan Duhova moramo se setiti da smo mi hrišćani, da smo braća i rekao sam da svi na ovim prostorima, gde god da smo i ko god da smo, moramo u najmanju ruku biti svesni da je svako svakom potreban i da niko ne može reći onome drugome nisi mi potreban. Apostoli su na Duhove pokazali da su svi narodi narod Božji, da su svi ljudi deca Božja, ali potrebno je da razumemo i prihvatimo dar Božji, da sve ono što nam je Bog dao prepoznamo i kao odgovornost i kao zadatak. Neka je srećan i blagosloven praznik.

Ja sam zaista danas ispunjen izobilnom radošću što sam ovde sa vama u Sremčici i siguran sam da ćemo se još mnogo puta viđati i ovde i na drugim mestima. Hvala sveštenicima koji su priredili ove okolnosti da možemo da služimo divnu Liturgiju, hvala pojcima, deci koja su se sabrala, Vama koji ste došli ovde. Dolazite u svoj hram. Tu ćete biti ojačani i osnaženi ali i vaspitani, vaspitani Jevanđeljem Hristovim. Dovodite ovde svoju decu, da dobiju dobre temelje, jer sigurno ih čekaju ne mala iskušenja. Ali, ako imaju čvrstu kotvu, čvrst temelj, ma koliko otišli daleko uvek će znati ko su i šta su imaće gde da se vrate i da iznova opet i opet budu obnovljeni.

Neka sve Gospod blagoslovi! Neka je srećan praznik nama ovde, ali i svoj našoj braći i sestrama u gradu Beogradu, u Srbiji, izvan Srbije i u čitavom svetu. Živeli na mnogo godina!

Izvor: SPC