Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije priredio je 22. decembra 2021. godine, u Spomen hramu Svetog Save na Vračaru svečani prijem za direktore osnovnih i srednjih škola na teritoriji Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke (fotogalerija).
Svečanom prijemu pod svodovimma zavetnog hrama srpskog naroda prisustvovali su Episkop remezijanski g. Stefan, starešina hrama Svetog Save; Episkop toplički g. Jerotej, predsednik Odbora za versku nastavu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke; Episkop hvostanski g. Justin, koordinator dobrotvornih i misionarskih aktivnosti Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke; Episkop marčanski g. Sava, šef kabineta Patrijarha srpskog; g. Branko Ružić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja; dr Vladimir Roganović, direktor Uprave za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama; g. Dušan Stokanović, upravnik Informativno-izdavačke ustanove Srpske Pravoslavne Crkve; protojerej-stavrofor prof. dr Vladimir Vukašinović, prodekan za nauku Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; g. Radivoje Stojković, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta; g. Zlatko Grušanović, direktor Zavoda za unapređenje obrazovanja; g. Dragan Filipović, direktor Školske uprave Beograda; g. Slavko Gak, gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu; kapetan bojnog broda Miroslav Ćitić, načelnik Vojne gimnazije; pukovnik dr Stevan Mušicki, načelnik Srednje stručne vojne škole 1300 kaplara.
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije uručio je zahvalnice direktoru Pete beogradske gimnazije gđi Borki Popović za nesebičnu ljubav i podršku koju je pružila verskoj nastavi, veroučiteljima i učenicima u toj školi; direktoru Zemunske gimnazije g. Milošu Bjelanović za pokazanu ljuba prema Pravoslavnoj Crkvi i doprinosu realizaciji verske nastave; direktoru Osnovne škole Nikola Tesla u Rakovici g. Stanislavu Stavuljeviću, koji je svojim učešćem u životu Crkve pružio primer i ohrabrenje za sve đake i roditelje što je rezultiralo najvećim odzivom đaka za versku nastavu na teritoriji Beograda.
Zahvalnice iz ruke Njegove Svetosti primili su i veroučitelj g. Vuk Jovanović za doprinos u unapređenju verske nastave; diplomirani teolog, master arheolog, doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu, veroučitelj g. Velibor Martinović za izuzetan doprinos u verskoj nastavi; veroučitelj u Osnovnoj školi Drinka Pavlović g. Nemanja Protić za pokazan trud u verskoj nastavi.
Zahvalnicu za doprinos u izveštavanju o položaju i ulozi verske nastave u srpskom društvu i obrazovnom sistemu dobila je novinar Informativne agencije Sputnjik gđa Senka Miloš.
Besedu Njegove Svetosti Patrijarha prenosimo u celini:
Vaša Preosveštenstva, uvaženi ministre, gospodine direktore Uprave za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama, dragi direktori osnovnih i srednjih škola,
Osećam danas izuzetnu radost što smo se našli pod svodovima hrama koji je posvećen najvećem i najvažnijem prosvetitelju srpskog naroda, mogli bismo reći direktoru svih prosvetnih ustanova u srpskom narodu kroz istoriju, ako pod direktorom podrazumevamo onoga koji nadzire, rukovodi, podstiče i vodi između Scile i Haribde brod obrazovanja i vaspitavanja mladih naraštaja u našem narodu.
Mi, kao što smo već čuli, imamo izuzetnu radost zbog povoda kojim smo se danas sabrali, a to je dvaedestogodišnjica od povratka veronauke u osnovne i srednje škole Republike Srbije. Naravno, i ovaj jubilej kao i svaki jubilej ima i više pravaca, ali i zadataka i mogućnosti. Sa jedne strane dužni smo na prvom mestu da se zahvalimo svima onima koji su učestvovali u povratku veronauke u škole, a sigurni smo da oni to nisu učinili iz bilo kakvih ideoloških ili politikantskih razloga, nego da su u datom trenutku tj. u sticaju datih okolnosti razumeli smisao i značaj verske nauke za mlade naraštaje. Sve ono što se u Zakonu o obrazovanju navodi da su ciljevi obrazovanja moglo bi se u najvećem delu naći upravo u verskoj nastavi. Tamo se navodi da su ciljevi sticanje znanja iz raznih nauka – i da ne nabrajam sve po redu – ali i istovremeno i čuvanje i razvijanje identiteta i, naravno kao okvir svih tih zadataka, razvijanje etosa, etike, moralnog kvaliteta među mladim ljudima, u mlađim naraštajima u školama. Dakle, gotovo svi ciljevi koji predviđa Zakon o obrazovanju, a ispunjavaju se na razne načine kroz razne predmete, kao da se sažimaju, rekapituliraju u verskoj nastavi. Tu činjenicu oni koji su vraćali veronauku u srpske škole su razumeli. Razumeli su koliko je verska nastava važna za moralno zdravlje i moralne perspektive, mogućnosti da neko ko se ukorenjuje ne samo u sticanju informacija iz oblasti vere, nego i ko hoće principima, vrednostima tih znanja da živi, on ima perspektivu da se razvija u zdravu, moralnu, etički zdravu ličnost, ali u isto vreme samim tim i u jednu izbalansiranu – psihološki govoreći – ličnost. Dakle, hvala svima onima koji su učestvovali u vraćanju veronauke u srpske škole. Naravno, moramo se setiti i pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je zapravo prvi razumeo ovo o čemu govorim i imao snage i odlučnosti da bez mnogo kalkulisanja i manipulisanja tom temom jednim potezom – videvši da između Crkava i verskih zajednica ne samo da ne postoji razlika po tom pitanju nego da postoji jednodušnost, jednoglasnost i konsenzus – omogućio da se otvore perspektive rezultata prisustva verske nastave u školama.
O ciframa ne bih govorio. Rekao bih samo to da ono što ima nešto brži početak nosi u sebi određene manjkavosti. Jedna od tih manjkavosti je status veroučitelja u školama. Mi smo započeli razgovore sa ministrom i ministarstvom na tu temu. Mnogo je ovo ministarstvo do sada učinilo uopšte na planu crkvenog obrazovanja, ali razgovarali smo i o statusu veroučitelja. To je otvorena tema. Siguran sam da vi, koji ste direktori škola, to razumete i da osećate i sami potrebu da status veroučitelja – u najmanju ruku logično je – treba da bude isti kao i status svih drugih nastavnika i učitelja, tj. da oni budu ravnopravni zaposlenici institucija u kojima rade. Na neki način, nemojte zameriti što ću upotrebiti tu reč, ali to je od samog početka do danas tako, veroučitelji su diskriminisani. Možda ne postoji nijedna druga profesija u našem društvu koja trpi tu vrstu diskriminacije. To vidim i kao svoju ličnu moralnu obavezu u odnosu na veroučitelje. Mnogi su bili i moji studenti. Verujem da ćemo uskoro naći odgovarajući model da ovu našu – možemo reći – ambiciju, ali i istinsku potrebu realizujemo što pre, a da time ni na koji način ugrozimo bilo koga i bilo šta. Moram da istaknem da Crkve i verske zajednice u Srbiji, kao i na mnogim drugim poljima, imaju međusobno razumevanje i podršku i sarađuju i na ovom planu.
Želeo bih ovom prilikom da se zahvalim svima vama koji ste ovde prisutni, posebno direktorima škola, pre svega što ste odvojili vreme da dođete danas u okrilje direktora svih naših škola, to je Sveti Sava, ali isto tako jer znam da nije nimalo jednostavno biti na čelu bilo kog kolektiva i da je verovatno mnogo jednostavnije i lakše baviti se nekim praktičnim poslovima nego međuljudskim odnosima. Molim se zajedno sa vama da vam Bog da snage da na tom polju imate rezultate, a podsećam i sebe i vas da je to najvažnije polje. Tu treba da uložite najveću energiju koliko god je moguće. Različiti ljudi iz različitih porodica, a zapravo u svojoj svakodevnici opterećeni ličnim iskušenjima i problemima, dolaze na posao i nisu uvek onakvi kakvi zapravo jesu. Ponekad nekome nije ni do čega, ni do šale, ni do osmeha, ni do ozbiljnih razgovora; može biti da smo distorzirani i izmešteni iz svojih ležišta; nismo onakvi kakvi jesmo kad smo stabilni. Neka vam Bog da snage da pre svega radite na izgrađivanju što je moguće boljeg kolektiva zato što će onda i rezultati svakoga od vas na planu rada sa decom biti mnogo, mnogo bolji.
Pravim malu digresiju: to je kao u braku; mi znamo da su deca najveći blagoslov za roditelje, ali kad god govorim šta bi trebalo da bude najvažnije u braku – a to je poruka Hristova, iskustvo Crkve – šta je najveća investicija i najveći dar koji roditelji mogu da poklone svojoj deci, to je njihova međusobna ljubav. Zato u Svetom pismu Starog zaveta Bog i kaže, govoreći o braku: Ostaviće čovek oca i majku svoju i prilepiće se svojoj ženi i dvoje će biti jedno. Nije rekao: Ostaviće čovek oca i majku i oženiće se i dobiće decu. To je stvar ljubavi i plana Božjeg. Dakle, prvi i osnovni zadatak i cilj jeste ljubav, a prva tačka ljubavi mora biti između muža i žene kako bi ta ljubav mogla da se daruje onima kojima Bog obraduje roditelje. I vi ste na čelu porodica, na čelu kolektiva koji treba ljubavlju da prenosi određena znanja i zato je najvažnije, a siguran sam i najkomplikovanije, da se u kolektivima grade istinski i pravi kolegijalni odnosi, međusobno razumevanje i podrška, a to su sve epiteti i odrazi ljubavi. Ako je tako onda će ono što treba da bude preneto kao formalno znanje deci uroditi mnogo mnogo većim plodovima. Onda će to biti Bogom blagosloveno.
Mi dobro znamo da znanje samo po sebi još uvek ništa ne znači. Kada znanje treba da ocenimo i stavimo u neki aksiološki kontekst ono može biti kao materijal, kao oruđe upotrebljeno i na dobro – da služi vrlini, da služi zajednici – a može biti upotrebljeno i na kao izvr destrukcije. Toliko primera imamo, a naravno najradikalniji primer jeste – da pomenemo nešto o čemu se i danas govori u vreme energetske krize – atomska ili nuklearna energija. Dakle, ta energija, koja po sebi može biti iskorištena na dobro, na korist pojedninca, zajednice i ljudskog roda, a videli smo kako može biti i zloupotrebljena. Zato kao još jedan dodatni zadatak za vas, a čini mi se da je to krajnji cilj škole – zato se ona i naziva vaspitnom ustanovom – jeste da se trudimo da paralelno i jednako (a možda i preko toga i više od toga) sa predstavljanjem informacija iz pojedinih naučnih oblasti razvijamo vrlinu kod dece kao bi ta znanja zaista mogla da budu kreativna za njih, da ih izgrađuju, da budu dobra po njih, a onda samim tim i za zajednicu u kojoj žive. Naravno, sve biva mnogo jednostavnije i lakše kada se trudimo da sami budemo primer i znanja i vrline – i vraćam se na početak – a to ne može ako jedni druge gledamo mrkim pogledom, ako jedni druge doživljavamo kao smetnju u svom životu.
Draga gospodo direktori i dame direktori ili direktorke – kako god volite, nije nam problem da budemo korektni u svakom smislu te reči, a mislim da to nije suština; korektni smo kad istinski poštujemo jedni druge, a naravno i kad znamo za red, jer ta korektnost na koju nas često pozivaju znači rušenje svih mogućih principa i poretka, a bez poretka nema sveta, bez poretka nema škole, bez poretka nema društva – dakle, neka vam Bog da, braćo i sestre, snagu i ljubav za posao kojim se bavite kako biste onda iz napora koje ulažete ubirali samo radost i osećanje punoće.
Hvala još jedamput dragom ministru prosvete, direktoru Uprave, svima vama što ste došli ovde. Molim vas da koliko god je do vas – i bez propagande naravno i bez ideje da bilo kome bilo šta namećemo ili da vi namećete – da otvorite vrata za decu koja dolaze da pohađaju versku nastavu i, nemojte da zamerite što ću možda biti direktan, da se ne trudite i da, oprostite još jedamput što to kažem, svesno ili nesvesno sprečavate bilo koga ukoliko roditelji dece i sama deca imaju potrebu za verskom nastavom, a bilo je i takvih slučajeva. Hvala Bogu, to su izuzeci koji u ovom slučaju nisu pravilo. Neka vas sve Gospod blagoslovi. Neka su srećni Božićni praznici i nova 2022. godina vama lično, vašim bližnjima i vašim porodicama. Blagoslov Gospodnji neka bude nad svima nama.
Izvor: SPC
