Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije i Njegovo preosveštenstvo Episkop bački g. Irinej prisustvovali su, u utorak, 25. oktobra 2022. godine, u svečanoj dvorani Matice srpske u Novom Sadu, konferenciji Srbija i Srbi u regionu. Tema konferencije bila je „Očuvanje jezičkog i kulturnog identiteta srpskog naroda u zemljama regionaˮ.
Na samom kraju konferencije Patrijarh srpski g. Porfirije se obratio učesnicima:
„Preosvećeni Vladiko, dragi u Hristu brate i saslužitelju, dragi brate u Hristu, predsedniče Matice srpske, dragi svi koji ste došli sa raznih strana! Među vama ima lica koja su mi i bliska i draga i poznata sa kojima sam se sretao i viđao ne samo jedamput i ne samo sretao nego sa kojima sam, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji, sarađivao na dobro, nadam se, i na korist našeg srpskog naroda, ali i na dobro ljudi koji žive zajedno sa našim narodom i u pomenutim zemljama, ali i na drugim mestima, u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori. Ja se radujem da smo se sabrali ovde danas i posebno zbog činjenice da je ovaj sabor organizovan u Matici srpskoj, što samo po sebi, bez ikakvih objašnjenja i analiza, već mnogo govori, a to je činjenica je da, iako se naš narod nalazi u raznim državama, u različitim društvenim i političkim uređenjima, ipak sadržaj svog identiteta crpe u onome što je matica, crpe iz korena, i logično je da je to – u političko-administrativnom smislu te reči – Srbija. Ali i Matica srpska u Srbiji je zaista, u pravom smislu te reči, matica – u košnici u kojoj smo svi, svako po svome daru, ali i po Promislu Božjem, raspoređeni da ne samo negujemo i čuvamo isti i jedinstveni identitet nego da živimo tim svojim identitetom, bez obzira gde se nalazimo. Kroz istoriju Matica srpska je služila tom cilju i, hvala Bogu, ona i danas višestruko služi istom cilju i siguran sam da će tako biti i ubuduće. Čestitam organizatorima i radujem se zbog toga što je ovaj skup organizovan u Matici srpskoj u Novom Sadu, u Srpskoj Atini.
Dve su reči za koje mislim da su važne, a pretpostavljam da ste ih i vi pominjali, za ljude koji žive izvan matice. To je, sa jedne strane, identitet, život u okviru onoga što jesmo kao ljudi, kao pripadnici jedne duhovnosti, jedne kulture, istog predanja, a to je nešto što se može opisati rečju identitet. Gde god da se nalazimo, a i onda kada smo izvan matice, mi imamo svoj srpski identitet. Naravno, to je tema o kojoj bi se moglo mnogo govoriti šta se sve podrazumeva pod identitetom. Ja bih samo rekao da je to, pre svega i iznad svega, duhovna kategorija koja ima i svoje druge grane.
Druga reč je integracija. Mi živimo u zemljama koje imaju različita politička uređenja, u zemljama u kojima nismo zastupljeni u istom procentu, ali u zemljama koje pravno-formalno daju mogućnost da možemo budemo ono što jesmo, a mi znamo da i treba da budemo ono što jesmo i hoćemo da budemo ono što jesmo. Dakle, sa jedne strane, mi imamo normalnu i prirodnu potrebu da budemo integrisani u društva u kojima živimo. To znači da imamo iste mogućnosti, ista prava, ali i iste obaveze. To dalje znači da možemo da budemo i treba da budemo u potpunosti ravnopravni građani društava zemalja u kojim živimo. Međutim, da bismo bili zdravi, neophodno je da jesmo i ono što jesmo, da živimo svojim identitetom.
Znamo da je naš narod kroz istoriju živeo u državama koje su menjale svoje oblike, menjale svoje granice, pa čak i u državama gde nije imao ista prava, gde nije bio ravnopravan sa onima koji su bili većina. Ali, nezavisno od svega toga, naš narod je uspeo ne samo da se očuva kroz te razne istorijske etape nego je i u takvim okolnostima bivao plodan, bio je stvaralac, a kroz to stvaralaštvo, i duhovno i kulturno, obogaćivao je i prostore u kojima je živeo i narode sa kojima je živeo. U isto vreme, uspeo je očuvan da dođe i do modernih vremena. Neću ulaziti u opširnije analize te činjenice, ali ću reći ono što je svima poznato, a to je: da naš narod nije duhovno bio osvešćen, da nije duhovno bio vitalan i zdrav, mi se danas zasigurno ne bismo sreli ovde u Matici srpskoj sa razmišljanjima, idejama i planovima kojima smo se bavili i za koje smo sigurni, da će, ako ne u potpunosti onda najvećim delom, biti realizovani.
Duhovni identitet je u našem narodu neraskidivo vezan za Pravoslavnu Crkvu. Zato neću reći ništa novo kada kažem da je naš narod uvek bio u svojoj Crkvi, da je Crkva uvek uz svoj narod, da je, jednom rečju, naš narod Crkva. Kada kažem da je Crkva uvek bila i jeste uz svoj narod, pre svega mislim na ono što, u užem smislu te reči, nazivamo klirom. Dakle, poglavari naše Crkve, episkopi naše Crkve, sveštenici, monasi i monahinje su delili sudbinu svoga naroda, ali neretko su preuzimali na sebe i najodgovornije zadatke kako bi narod opstao i u najtežim okolnostima, kako bi se očuvao i kako bi, kako sam već rekao, u isto vreme mogao da bude kreativan i da bude stvaralački. To je i danas tako. Mogli bismo reći jednom rečju da gde ima Crkve, gde ima sveštenikâ, tojest gde se služi sveta Liturgija tu ima i našega naroda. I bez obzira da li su okolnosti nekada i nepovoljne i da ne može da živi i diše punim plućima, skupljajući se oko svoje Crkve, živeći svojom Crkvom, uvek je naš narod kroz Crkvu i u Crkvi sakupljao dovoljno snage i dovoljno energije da teškoće kroz koje prolazi budu jednostavnije i lakše ili pak da ih ne doživljava kao teškoće nego kao samo jedan ispit kroz koji se mora proći, a kada se prođe onda smo snažniji i jači.
Prema tome, da zaključim, potrebna je nama i narodu u celini, gde god da živimo, i jaka ekonomija, i da imamo valjane odbrambene sisteme, i da imamo sve druge kvalitete koji su neophodni za jedan uređen socijalni, ekonomski i politički život. Ali, ako imamo sve to, a nismo ukorenjeni u svom identitetu i – da budem precizniji, konkretniji – ako nismo ukorenjeni u svojoj pravoslavnoj veri, nismo okupljeni oko svoje Pravoslavne Crkve, sve ovo prethodno, makoliko bilo značajno i imalo svoju snagu i pokazivalo nekakve rezultate u nekom datom trenutku, ipak je zasigurno kratkoga daha. A tamo gde ima žive vere, tamo gde je prisutna Crkva, i kada nema ovog prvog, mi jesmo, postojimo i sigurno ćemo imati trajanje dokle god budemo to što jesmo i dokle Gospod bude hteo.
Radujem se da smo se ovde sabrali. Ja vam čestitam na radu, koji je sada već iza vas, i molim se Bogu da plodovi vaših razgovora ili, jednom rečju, rada, budu zaista vidljivi, da budu na korist našeg naroda, gde god da se nalazi, i molim se Bogu da, kako smo već čuli, ovaj prvi sastanak ne bude i poslednji nego, naprotiv, da u godinama koje su pred nama nalazimo se sve češće i češće, da se okuplja još više ljudi i da se onda poslovi po raznim sekcijama raspodele onima koji mogu te poslove da iznesu, a sve i isključivo zbog toga da bismo očuvali svoj identitet. Neka Gospod sve blagoslovi, neka bude sa svima vama, vašim porodicama i sa svom našom braćom i sestrama gde god da žive, gde god da se nalaze. Kada se vratite vašim kućama pozdravite vaše bližnje i, naravno, sve naše ljude, a naročito one koji zajedno sa vama rade u različitim srpskim institucijama. Živeli! Neka Gospod sve blagoslovi!ˮ
U ime organizatorâ i učesnikâ konferencije, Svetejšem Patrijarhu srpskom g. Porfiriju zablagodario je g. Duško Ćutilo, direktor Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu.
Na konferenciji u Matici srpskoj učestvovalo je preko trideset predstavnika srpskih organizacija i ustanova iz Severne Makedonije, Rumunije, Mađarske, Albanije, Crne Gore, Republike Srpske, Hrvatske, Slovenije i Srbije, a, pored ostalih, prisustvovali su profesor dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, i g. Selimir Radulović, upravnik Biblioteke Matice srpske.
Izvor: Eparhija bačka
