Molitveni ispraćaj sluškinje Božije Ane Pavlice, majke visokoprepodobnog arhimandrita Haritona, igumana Svetoarhangelske obitelji manastira u Kovilju održan je 16. jula 2025. godine na Svetouspenskom groblju u Somboru. Činom opela načalstvovao je Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije.
– Često se dešava da zaboravimo na to da nam valja otići iz ovog sveta i da se valja sresti sa Onim koji je apsolutna ljubav, koji nas je iz nebića priveo u biće, koji nam je dao sve što nam je potrebno, pa i samog sebe. Često zaboravljamo na ono što su oci i podvižnici smatrali jednom od najvećih vrlina: zaboravimo na to da treba da se sećamo kraja, da se sećamo smrti, ali ne zbog toga da bismo je se plašili, iako i to postoji neretko kod svakog od nas, ne zbog toga da bismo bili frustrirani tom činjenicom, nego zbog toga, kao što su svedočili sveti Oci, treba da se sećamo smrti jer znamo da ćemo otići u susret Onom koji je apsolutna ljubav, a za njom čeznemo. Onda nam i svakodnevnica postaje odgovornija. Onda manje trošimo vremena na beznačajno i trudimo se da postavljamo prioritete u svom životu. Trudimo se da nam važnost naše brige bude usmerena na ono što je pretežnije, više od onoga što je manje pretežno, znajući da kada se brinemo o najvažnijem, a ono što je manje važno biva tom činjenicom regulisano. A postoje i oni koji iz raznih razloga, odlazak iz ovog sveta, a to je smrt, žele da sakriju, da potisnu, birajući da žive kao da taj moment ne postoji. Dešava se i to da mislimo da ima vremena, da možemo živeti opušteno, da možemo živeti neodgovorno, jer ima vremena do kraja života, ima vremena do momenta smrti, te ima i vremena da se promenimo. Jedno je sigurno: svako ko se rodio taj umire. I još je jedno sigurno: kada će biti taj trenutak niko od nas ne zna. Tu logika ljudska ne važi, da li će neko ko je zamislio da treba da živi, recimo, sto godina, doći do tog trenutka ili će otići iznenada. Po pravilu je to iz perspektive nas, ljudi, iznenada, a po pravilu je to u logici Božjoj baš onda kada treba. Gospod svakog od nas poziva u trenutku kada je taj trenutak najbolji za nas, tako verujemo. Dakle, nije uopšte pitanje da li ćemo otići iz ovog sveta, nego je pitanje da li postoji neko ko nam može odgovoriti na najdublju našu potrebu, na najdublju tajnu, tajnu života, tj. tajnu groba. Da li je to poslednji trenutak naše egzistencije posle kojeg nema ništa više ili je istina ono što je nama otkriveno u Crkvi Hristovoj, ono što nam je Gospod otkrio? – besedio je Svetejši.
Patrijarhu srpskom Porfiriju su sasluživali: Visokopreosvećeni Mitropolit bački g. Irinej i preosvećena gospoda episkopi valjevski g. Isihije, šabački g. Jerotej, mohački g. Damaskin, britansko-irski g. Nektarije i jenopoljski g. Nikon, mnogobrojno monaštvo i sveštenstvo Srpske Pravoslavne Crkve.
Izvor: TV Hram
