Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 30. oktobra 2022. godine svetom arhijerejskom Liturgijom u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu
Njegovoj Svetosti su sasluživali arhimandrit Nektarije (Samardžić), Episkop izabrani jegarski i starešina Sabornog hrama; protojereji-stavrofori Branko Topalović i Dragan Lazić iz Eparhije britansko-skandinavske; jeromonah Vasilije iz Eparhije zapadnoameričke; protojerej Slaviša Popović; jerej Arsen Milovanović; protođakoni Radomir Perčević, Damjan Božić, Dragan Radić i Radomir Vrućinić; đakon Nikolaj Vuković.
Posle čitanja svetog Jevanđelja, Patrijarh srpski g. Porfirije tom prilikom je besedio:
-Braćo i sestre, čuli smo odlomak iz Jevanđelja po Luki u kome se opisuje kako je Gospod podigao iz mrtvih sina jedne udovice. Samo nekoliko stihova pre ove priče imamo priču o isceljenju kapetanovog sluge. Ove priče zapisuje jevanđelist Luka, a ova druga nalazi se samo u njegovom Jevanđelju.
Znamo svi dobro da je jevanđelist i apostol Luka bio lekar. Štaviše, bio je lični lekar apostola Pavla, a njegova nauka, tj. medicinska nauka, zasnivala se i zasniva na vidljivim i logičnim parametrima. Zato najpre može biti čudno da neko ko je racionalan, ko postupa u skladu sa logikom zdravog razuma, kada je u pitanju ljudska bolest i ko posle svog delovanja ima vidljive i opipljive rezultate, jer je upotrebio ono što je prirodno i normalno da bi do tih rezultata došao. Međutim, jevanđelist Luka iako lekar, iako neko za koga bi se očekivalo da ne može prihvatiti reč koja nije utemeljena na racionalnim principima, ne samo da ide za Hristom, nego opisuje čuda u svom Jevanđelju koja po pravilu nadilaze svaku vrstu logike i, u krajnjoj liniji, ne mogu da se objasne osim ako iza logike i razuma postoji ono što je sveobuhvatnije, što je mnogo šire i što obuhvata čitavo čovekovo biće i nadilazi ga, a to je vera. Zato Gospod u prethodnoj priči kada je iscelio kapetanovog slugu, opisujući veru kapetana koji nije pripadao izabranom narodu i u tom smislu nije imao istinsku i pravu veru, ipak kaže da takvu veru, kakva je bila vera ovog kapetana, nije video ni u izabranom narodu, iscrtavajući i podvlačeći istinu da je vera ono na čemu se zasniva u suštini čovekov život, ali ne samo život u okvirima istorije, nego život koji jeste večan, tj. život u carstvu Božjem.
Imamo pred sobom jednu dramatičnu sliku u gradu Nainu. Nain se nalazi u podnožju gore Tavor, baš tamo gde se Gospod preobrazio. Sama reč naim znači radost i život. I evo, u tom mestu radosti i života imamo jednu dramatičnu, tužnu povorku koja prati jednog mladića, dete, iz ovog sveta. Možemo samo zamisliti kakva je to tuga i čemer, kakav je bol bio ispisan na licima svih koji su bili u toj povorci, a naročito na licu i još više u srcu i u duši majke mladića. Štaviše, jevanđelist nas izveštava da je ona bila udovica; dakle, ostala je i bez svog muža. I evo, bez obzira što simbolično žive u gradu radosti i života, ono što je realnost sa kojom se ljudi suočavaju u tom gradu jeste prolaznost, jeste tuga, jeste bol i jeste, zapravo, smrt. Sa druge strane Gospod Hristos je nosilac života, nosilac radosti, nosilac lepote, nosilac smisla postojanja u svim okolnostima i Onaj koji u sebi i sobom nosi večnost. U susretu te dve realnosti vidimo Hrista koji daruje život i onome koji ima svoj početak i prolazan je. Daruje život čoveku i zato upućuje reči mladiću: Ustani. I ovaj poslušno, iako bespomičan, iako več u carstvu smrti, čuje reč Hristovu i ustaje. To zapravo i jeste glavna tema života svakog čoveka. Kako ustati u smrti? Kako od ovog prolaznog života koji volimo, koji dišemo punim plućima, učiniti da on bude mesto prisustva Hristovog i mesto radosti, mesto života? Kako on da bude samo jedna etapa, jedan korak i jedna faza u večnom trajanju koje nije tek puko preživljavanje i samo svojevrsno anestetično postojanje, nego život u punoći, život koji raste i stvara u slavu, iz radosti u radost, iz lepote u lepotu? To je jedino moguće u zajednici sa Hristom!
Šta je u ovoj priči važnoda razumemo? Važno je da razumemo sebe, da razumemo šta je to što je naša najdublja potreba za koju često nemamo rešenje i zato što nemamo rešenje bežimo od suočavanja sa tom potrebom; često bežimo od traganja za odgonetkom, za odgovorom na tu svoju potrebu, a to je potreba za životom, potreba za večnošću. To je prirodna i logična stvar vere za koju imamo odgovor već na prvim stranicama Svetog pisma. To je, prirodno, da smo stvoreni po slici i prilici Božjoj. Stvoreni smo sa darovima koji su nam dati ne da osvajamo svet, ne da osvajamo druge, nego su nam dati da kroz njih otkrivamo tajnu Boga i tajnu čoveka. Dati su nam da budu oruđa kojima krčimo puteve ljubavi u odnosu na Boga, a kada taj put počnemo da krčimo onda se sam otkriva put ljubavi prema bližnjima. Zato nas ova priča podseća na to da ne samo od Hrista, nego i od Crkve, od Tela Hristovog, a ni od sebe ne možemo očekivati da rešavamo sve moguće probleme ovog sveta a da prethodno nismo odgovorili na svoju najdublju potrebu, da smo od nje pobegli, da smo je potisnuli, da se osećamo nemoćno pred tom potrebom. Zato što rešavanje te potrebe zahteva podvig, podvig vere, podvig vere u Hrista, vere koja podrazumeva radikalni preobražaj našeg odnosa prema svemu što je oko nas i što je u nama. Naravno, apostol Jakov će reči da vera nije samo izjašnjavanje o tome da prihvatamo Hrista. Vera nije samo verbalno određivanje u odnosu na Hrista, u odnosu na Crkvu Njegovu. Vera bez tela je mrtva. Zato i iako je i sama vera već najveći podvig, to je svojevrsni skok, možda u ogroman rizik. To je svojevrsni skok u svojevrsnu prazninu, ali skok sa dubokom nadom, uverenjem i poverenjem u Hrista da je tu Njegova ruka i da nas tu On čeka. Taj skok znači i ono što je temelj svakog našeg podviga: odricanje od svoje ostrašćene ljudske volje. To odricanje nije ništa drugo nego vraćanje svojoj neostrašćenoj volji onakvoj kakvu je Bog u nama ugradio, vraćanje Bogu i vraćanje sebi.
Zato, braćo i sestre, i mi kao i ovaj mladić i čitava tužna povorka koja ga je pratila očekujemo reč Hristovu, očekujemo ljubav Njegovu, blagodat Njegovu, ali Gospod je već tu i On svakome od nas upućuje reč: Ustani, ali uzmi krst svoj i pođi za mnom. Dakle, idi putem vere i poverenja u Hrista, idi putem koji znači vera koja ima i dela, pre svega dela ljubavi, ali i dela koja izviru iz molitve, iz posta, iz praštanja, iz milosrđa. Ne možemo poznati Boga ako ne primenjujemo zapovesti Njegove u svom životu, ako ih imamo samo kao kodeks pravila kroz koja mi posmatramo i proveravamo druge.
Neka bi Gospod dao da Njegova reč dopre do naših srca, do naših duša, do nas samih kao što je doprla do mladića, sina udovice iz Naina, kao i što je u njemu postala plodotvorna i životvorna da Bog i nas neprestano oživotvorava Duhom svojim svetim da bismo onda Njega slavili i ovde i sada i u vekove vekova. Amin!
Izvor: SPC
