Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, sa gospodom arhijerejima okupljenim na redovnom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, posetili su danas u Generalnom sekretarijatu g. Aleksandra Vučića, predsednika Republike Srbije.
Prvojerarh Srpske Pravoslavne Crkve i arhijereji su razgovarali sa predsednikom Republike o nekoliko za naš narod veoma važnih pitanja, a posebno o tekućim i predstojećim pritiscima koji se tiču dijaloga o Kosovu i Metohiji. U razgovoru je naglašeno da je jedinstvo naroda, pogotovo u vremenima velikih iskušenja, stub očuvanja države i nacionalnih interesa, a da Crkva ima izuzetnu ulogu u očuvanju tog jedinstva. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je istakao:
– Uvaženi gospodine Predsedniče, Blaženjejši, visokopreosvećena i preosvećena braćo arhijereji, uvaženi gospodo i gospođe ministri, draga braćo i sestre,
Za nas je radost što možemo da budemo zajedno sa vama u Predsedništvu Republike Srbije, koje osećamo zaista ne kao svoju kuću, nego osećamo da jeste naša kuća. Osećamo sa jedne strane potrebu da iskažemo da sve ono što se ovde čini za dobro našeg naroda gde god da on živi, za dobro Srbije, ima našu podršku. Sa druge strane osećamo odgovornost, jer nismo samo posmatrači zbivanja, nego osećamo sami da imamo odgovornost za svako dobro našeg naroda gde god da on živi, a naročito u Republici Srbiji, kao i za dobro svih ljudi, jer jedno drugo ne isključuje. Gde god želimo dobro našem narodu to podrazumeva dobro i svima onima koji su sa njim.
Kao Crkva mi znamo šta je vera u Boga, ali i to da je čovek, pored svih ostalih potreba koje ima, pre svega biće koje ima potrebu za, da tako kažem, metafizičkim utemeljenjem svoga postojanja. Nije samo iskustvo vere i nama ne treba to govoriti i dokazivati jeste i činjenica koju prepoznaje nauka i to ne od juče rekavši ili definišući čoveka kao homo religiosus, dakle, biće koje pored ostaloga ima potrebu za Bogom, bavi se pitanjem Boga. I pred saborskim ocima sam se setio jedne priče vezane za Anštajna. Njemu je jedan gost, koga on poštuje, postavio pitanje: Šta je smisao i cilj života? On je znao da je Anštajn čovek koji ima i pameti i znanja, neko ko može da odgovori na mnoga pitanja. Odgovor velikog naučnika je bio: Ako se pitamo o cilju i smislu života onda pripadamo ljudima koji se bave pitanjima vere. Sagovornik je tada zaključio: Ako je to tako, onda je suvišno i možda bolje da se uopšte pitamo o smislu i o cilju postojanja. Anštajn je na to dodao: Moguć je takav jedan put. Međutim, ako bi se tako postavili u odnosu na pitanje smisla i postojanja života tada bismo bili ljudi kojima ne samo da je teško da žive nego bi bilo nemoguće da žive. Dakle, da parafraziram samog Ajnštajna, bez pitanja vere, bez Boga, čoveku ne samo da je teško živeti, nego je i nemoguće. Šta sam ovim hteo da kažem? Hteo sam da kažem sledeće: da – razgovarali smo ne jedamput na tu temu. Svi mi iz Crkve, javno smo iznosili ne jedamput, ono što smatramo da je važno. Činjenica je da je veoma važno da se borimo na svakom polju života jednog naroda i države, kao što su ekonomija, bezbednost… da tražimo rešenja za razne izazove sa kojima se suočavamo na polju društvenih, psiholoških, političkih i svih drugih izazova. Međutim, ako prostor vere ostane prazan kao fundamentalni, onda i svi ovi drugi prostori, ma koliko bili uspešni ili ma koliko sa više uspeha ili manje uspeha pokrivali naše potrebe, ostaju ipak u najmanju ruku ili u najboljem slučaju kratkoročni.
Ovih dana smo se suočili sa velikom tragedijom u našem narodu. Posle ovog našega sastanka i ove trpeze ljubavi ići ću na sahranu Angeline, koja se upokojila kao deseta žrtva masakra koji je počinio jedan dečak. Svi ovaj problem pokušavaju da razumeju: zašto se desilo to što se desilo? Naravno, mnogi u tom pokušaju, po svaku cenu traže odgovornog izvan sebe, optužujući drugoga, ko god da je taj drugi, da je on odgovoran za to što se desilo. Kao da nismo jedan organizam. Ja sam ne jedamput rekao da smo svi odgovorni. Ja sam prvi odgovoran i neću da analiziram šta to znači, zato što razmišljam o svetu, o čoveku i o sebi u duhu Jevanđelja. Međutim, bilo mi je interesantno da su i psiholozi i sociolozi i stručnjaci raznih profila, pozivani na sve moguće medije da kažu šta misle o tome, zašto, kako i ko je kriv, izuzev, u samo nekoliko slučajeva na manjim medijima gde su pozvana dva sveštenika. Nigde nikog od onih koji bi imali šta da kažu, ali ne samo da kažu, nego koji bi zasigurno rečju Hristovom, rečju Jevanđelja pomogli sveukupnom suočavanju sa tim izazovom i rešavanjem tog problema. Mene su pozvali đaci iz Zemunske gimnazije, najbrojnije gimnazije u Srbiji u večernjim časovima, da im se obratim. Bilo je preko hiljadu dece. Nijedne medijske ekipe nije bilo da to zabeleži. Ja nemam lično problem sa tim, da me ne razumete pogrešno. Naprotiv, verujem da bi svaki episkop, verovatno i svaki čovek koji ima neku funkciju, rado izabrao da bude negde u miru i tišini, da nije u vrtlogu bura koje, bojim se, nisu samo zavitlane ovde na našim prostorima, nego da su pre svega globalnog karaktera i da su teško uhvatljive. Svi ovi sociološki, psihološki, filozofski i razni drugi pokušaji ličili su mi, slušajući i gledajući to što se zbiva na ekranima, kao da neko gledajući uzburkano more vidi talase i pokušavajući da definiše talase hoće da objasni dubinu mora.
Vraćajući se na Anštajna i činjenicu da je čovek homo religiosus mislim da je važno da svi razumemo da nam je Bog svima potreban. Naš narod je pravoslavni narod i da nije bilo pravoslavne vere koja ga je uobličila Jevanđeljem Hristovim kroz istoriju i kroz vekove mi ne bismo bili danas to što jesmo. I zato je veoma važno, a razgovarali smo već i ranije, da pitanje veronauke vratimo samo u početni položaj, onako kako je to bilo u najmanju ruku kada je uvedena i vraćena u škole, kako se ne bi desilo da nam zbog velikih iskušenja i izazova sa kojima smo suočeni promakne briga o suštini onoga što jesmo, jer ako odbranimo ljušturu, svoju spoljašnju formu, što je neizostavno važno i veoma teško, a budemo se iznutra rastočili, zapravo ne bude nas bilo, šta će nam onda i ta spoljšnja forma, kome će služiti i šta je ona.
Vama hvala što razumete potrebe svog naroda, a to jesu i potrebe naše Crkve. O suštinskim i važnim problemima i temama svi moramo zajedno razmišljati i svako može, a i treba, da da svoj doprinos. Mi smo, evo, na Saboru i razgovaramo pre svega kao ljudi Crkve, crkveno razmišljajući o onome što je suština našeg postojanja, o veri u Hrista, o svetoj Liturgiji, o bogosluženju, o molitvi. Međutim, mi nismo izmešteni iz ovoga sveta i vremena, nego na tim temeljima, kroz prizmu Hristovu, kroz prizmu Jevanđelja, sagledavamo ovaj svet, odnosno ono što jeste najneposrednije naše iskustvo i na šta smo pozvani, a to je da Hristovom rečju i Hristom damo prespektivu i mogućnost života u nadi i u veri da ne možemo biti poraženi.
Hvala vam na ovom pozivu i oprostite što sam možda zadržao neki minut više vašu pažnju. Pitanje svih pitanja ili najvažnije pitanje u ovom trenutku za naš pravoslavni narod jeste tema Kosova i Metohije, a najviše smo vremena do sada u održavanju ovoga Sabora posvetili tom pitanju… Mi se molimo da Kosovo i Metohija budu ono što jesu. To je sastavni deo Srbije. Kosovo je naše srce. Kosovo je um, izvor našeg postojanja. Kosovo i Metohija su naša kolevka, ali u isto vreme, stojeći na pozicijama za koje mislimo da su pravične, da su pravedne i istinite, sva bratija je mnogo više reči posvetila potrebi da naše molitve budu za zajednički život na Kosovu i Metohiji i sa Albancima i sa svima drugima, kao i za zajednički život sa svim ljudima gde god da živimo, sa drugima i drugačijima, da naše molitve i naši napori budu usmereni na to da koliko god možemo doprinesemo razumevanju drugih i da drugi razumeju nas, na pokazivanju elementarne humanističko-antropološke isitne da čovek bez čoveka ne postoji, da je čovek stvoren ne da bude čoveku vuk, nego da bude prijatelj, da je drugi stvoren Bogom, voljom Božjom, da kroz njega upoznamo sebe i upoznamo pomenuti cilj i smisao našeg postojanja. I to je negde jednoglasno ne samo razmišljanje nego i osećanje svih braće arhijereja i čitavog našeg Sabora. Hvala i oprostite!
