Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je služio 3. juna 2025. godine, na praznik Svetih cara Konstantina i carice Jelene, Svetu liturgiju u crkvi posvećenoj tim Božjim ugodnicima na Voždovcu.
Njegovoj svetosti su sasluživali: Preosvećeni Episkop jenopoljski g. Nikon; jeromonah Rafailo – iguman manastira Podmaine; protojerej-stavrofor Ilija Šmigić; protojerej Jovo Kalinić; protonamesnik Bogoljub Ostojić; jereji Dejan Mandić, Gligorije Marković, Nenad Idrizović i Saša Glišić; protođakoni Dragan Radić i Radomir Vrućinić, jerođakon Kalistrat i đakon Vasilije Perić.
U toku Svete liturgije, Patrijarh Porfirije je rukoproizveo sveštenika Jovu Kalinića u čin protoprezvitera.
– Reči Gospodnje upućene svima nama jesu reči koje zovu na slobodu, istinsku i pravu; ne slobodu kakva se u naše vreme promoviše, koja znači da zato što imaš pravo na slobodu možeš da radiš šta hoćeš i da samo onda kad činiš što ti je srcu drago ti sprovodiš i živiš slobodu. Slobodan biti znači biti slobodan od naših istinskih, pravih i jedinih neprijatelja, a naš neprijatelj jeste đavo, braćo i sestre. Ma koliko mi mislili da on ne postoji ili često govorili da su to bapske priče, ma koliko bežali od te činjenice da on postoji, ali on nije jači od nas. Nije jači ukoliko smo vezani za Onog koji je jedini jak, ukoliko smo verom svojom vezani za Hrista. Naš neprijatelj je smrt i ona svakog čoveka drži kao svog sužnja, ali ni ona nije jača od čoveka, nije jača ni od kog od nas ukoliko smo, opet, verom i ljubavlju čvrsto vezani za Hrista. Naravno, naš neprijatelj je i greh. Dokle god smo robovi tog trojedinog našeg neprijatelja, ma šta činili, ma šta birali, ma koliko sprovodili ono što nam je srcu drago, mi smo sužnji greha, smrti i đavola, ma koliko imali iluziju da smo slobodni. Dakle, biti slobodan, a biti rob đavola, greha i smrti jeste najgora moguća prevara za svakog čoveka. Tek kada smo u slobodi zajednice sa Hristom, ovaj neprijatelj koji ima tri lica ne može nam apsolutno ništa – istakao je Patrijarh Porfirije.
***
Prva crkva na Voždovcu podignuta je 1911. godine, u vreme kada je taj deo Beograda bio daleka i zapuštena periferija. Siromašni meštani, pretežno zanatlije, radnici i fijakeristi, nisu mogli sami da izgrade hram. Zato je inicijativu pokrenuo trgovac Jova Jovanović, koji je poklonio zemljište, a ubrzo se pridružila i Beogradska opština, što je omogućilo izgradnju male crkve sa portom. U izgradnji su učestvovali i imućni Beograđani, industrijalci Đorđe Vajfert i Jovan Všetečka, a veliko zvono je darivao Pjetro Kazagrande. Završeno zdanje je bilo jednobrodna crkvica sa malom kupolom, seoski hram u skladu sa okolinom. Crkva je teško stradala u Prvom svetskom ratu. Opljačkana i devastirana čekala je obnovu do 1926. godine.
Sredinom 1970. godine, u vreme kada je Patrijarh German pokrenuo široku obnovu hramova širom Jugoslavije, stara crkva je srušena i započeta je izgradnja nove na istom mestu. Novi hram projektovao je arhitekta Dragomir Tadić. Crkva je produžena za sedam metara, ukrašena biforama, lukovima i rozetom iznad ulaza, a dominira zvonik sa kupolom. Radove je lično pratio i savetovao Patrijarh German. Posle završetka gradnje, unutrašnjost hrama je dobila pod od studeničkog mermera. Ikonostas su izradili ohridski drvorezbari, a oslikao ga je akademski slikar Milosav Mladenović, oslanjajući se na vizantijske uzore. Poseban umetnički detalj predstavlja mozaik u luneti iznad ulaza – replika freske iz crkve Svetog Ahilija u Arilju, koju je po nacrtima Živka Stoisavljevića izradio venecijanski umetnik Antonio Orsini. Tek 1987. godine započeto je živopisanje celog hrama i to u izvođenju čuvenog slikara Milića od Mačve.
U crkvi se čuva čestica Časnog krsta Gospodnjeg koju je hramu 1959. godine darivao Patrijarh German po povratku iz svete zemlje, gde je boravio za vreme Strasne nedelje i praznika Vaskrsenja Gospodnjeg. Takođe, u hramu se čuva i omofor Svetog Vasilija Ostroškog koji je na svetiteljevim moštima stajao pune četiri decenije.
Izvor: SPC
