Liturgijska besjeda u manastiru Savina na praznik Usprenija Presvete Bogorodice, 28. avgusta 2022. godine
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Visokopreosvećeni brate i saslužitelju, danas sam neizmerno radostan i Bogom blagosloven, jer Vašom ljubavlju i blagoslovom, kao i dobrotom gradonačelnika Herceg Novog, imam priliku da se zajedno sa svom braćom i sestrama okupljenima ovde molim Bogu na pravoslavni, hrišćanski način na mestu koje je posvećeno Svetom Savi i u isto vreme u gradu koji je posvećen Svetom Stefanu, arhiđakonu i prvomučeniku. Već ta dva nepokolebljiva kamena vere dovoljna su da, kad im se obratimo, naše srce, naš um i naše biće budu ispunjeni lepotom, radošću, ljubavlju, mirom, svim onim što jeste dar Duha Svetoga, a daje se nama pravoslavnim hrišćanima u Crkvi Njegovoj.
Braćo i sestre, pravoslavna vera baš zbog predviđenog predvečnim planom lika i profila ovoga grada i ovoga mesta jeste uobličila sve ono što u ovom gradu i mestu postoji. Pravoslavna vera, jevanđeljska vera, vera Hristova jeste vera naših otaca. Ona je uobličila sve ono što mi kao slovesni duhovni narod jesmo. Ne postoji ništa što ima i najmanju vrednost, a zove se kulturnom baštinom, a da nema i znano i neznano, otvoreno ili skriveno, pečat Jevanđelja, pečat Hristov, izraz pravoslavnog etosa i pravoslavne vere. Mi znamo da teorije ne mogu biti apstraktne i da se ne tiču konkretnog čovekovog života, tj. mi znamo da bilo koja vrsta vere ne može biti apstraktna i odvijati se samo na nivou razmišljanja. Svaka vera formira određen način života, tako dakle i naša pravoslavna vera jeste oblikovala i formirala ono što se zove etos našeg naroda, način života kojim je naš narod živeo kroz vekove, ali živi i danas. Taj način života jeste pravoslavni hrišćanski način života koji ima svoja pravila, ima, ako hoćete, svoju teoriju, tj. vera u Hrista prethodi tom načinu života. Ona je sažeta u najkraćem u onome na šta nas poziva sam Gospod naš, u onome što svedoči Jevanđelje i čime živi Crkva kroz istoriju, u onome zbog čega je Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan mogao naizgled da izgubi život, ali izgubivši ga – on ga je dobio. Ta vera se sastoji u onome što je Sveti Sava pokazao da je – iako je u raskoši odrastao i živeo i bio carskoga roda – znao da je istinska prava i carska kruna – kruna Hristova. Zato odlazi u Svetu Goru ne da bi pobegao od sveta – ne da bi napustio svet poput Bude i mnogih drugih koji dolaze sa Istoka željni istine, pravde i duhovnosti, ali lišeni Hrista – već da bi obnovljen Hristom uzrastao u Hristu, vratio se svome rodu i u tom rodu posvedočio veru Svetoga Stefana, prvomučenika i arhiđakona, veru krstovaskrsnu.
Braćo i sestre, krst i vaskrsenje kao granice i prostor naše vere jesu i prostor vrednosti kroz koje posmatramo svet oko sebe i izgrađujemo odnose sa drugima, ali živimo i u najdubljim dubinama svoga srca i svoje duše pred licem Hristovim. Ta vera naša sva je u paradoksu. Ona nije logična za sistem vrednosti koji dolazi iz ovoga sveta ili, ako hoćete, sa raznih strana sveta. Nije u saglasju sa tim vrednostima. Nije ni u sukobu. Pre će biti da su drugi sistemi vrednosti u sukobu sa jevanđeljskim vrednostima, jer jevanđeljske vrednosti u svoj punoći otkrivaju čoveka, otkrivaju njegovu punu i pravu meru, istinsko naznačenje i dostojanstvo ljudsko, jer ljubav je u temelju te vere, a ona je sva u paradoksu. Ona je nelogična, ona je antilogična ili, najbolje da to kažemo jezikom Otaca, ljubav hrišćanska je nadlogična.
Šta ima logično u tome, po logici ovoga sveta koji hoće i propoveda veru u to da je ispravno uzimati sve za sebe i da spolja dolazi lepota, šta je logično za taj na prolaznom čoveku utemeljenom sistemu vrednosti, kada smo pozvani da se žrtvujemo, da otkidamo od sebe, da darujemo svoje vreme, svoj imetak, svoju dušu. Naravno, da tamo gde je egoizam i gde je samoljublje nema logike, ali tamo gde je Hristova reč, gde je Njegova zapovest, toma je smisao i punoća, jer tu je logika iznad svake logike, a to je ljubav. Majka daje sebe za svoje dete, jer voli dete, jer u uzrastanju deteta raste i ona. Eto, braćo i sestre, u toj logici Jevanđelja, u toj logici Hristovoj, koja pobeđuje svet, sva je logika i sav je paradoks i Presvete Djeve, Majke Božje i Majke naše, Bogorodice. Ništa logično za logiku ovog sveta nema u Njenoj ličnosti, u Njenom životu, od Njenog Rođenja – i taj praznik slavimo – kroz Njeno Vavedenje, uvođenje u hram – i taj praznik slavimo. Šta reći za Blagovesti i, evo, za Njeno Uspenje? Sve je obrnuta logika. Nema pravila ovoga sveta, ali ima ljubavi, ima vere u Hrista. Tamo gde je vera sve drugačije izgleda, braćo i sestre, jer tu je i mir, tu je ljubav, tu je žrtva, tu je podvig, tu je svest o tome da je Hristos Alfa i Omega, Početak i Kraj i sveta i kosmosa i našeg postojanja, ali i Onaj koji život daje, ali ne život koji ima svoj početak i kraj, život koji je samo puka i gola biologija. Tamo gde je vera, tu je poverenje u Hrista, u Njegov promisao, u to da ono što ne možemo mi, što ne može ljudska snaga, može živi Bog, Spasitelj naš.
Kako objasniti iskušenja kroz koja prolazimo? Kako naći mir u njima? Kako razumeti da čak i onda kada ispunjavamo svako pravilo, sav zakon, ne ide nam onako kako smo zamislili. Štaviše, često trpimo udarce, trpimo stradanja. Ne može se to objasniti biološkim zakonima, fizičkim zakonima, pozitivnim zakonima, ali se može objasniti metafizičkim ili, bolje reći, Hristovim zakonima. To se može objasniti verom, jer vera ne sužava svet i postojanje na naš uski ratio. Vera preobražava naše biće, uzvodi nas na viši stepen spoznaje. Ta spoznaja je takva da postaje za nas pravilo života, ali do te mere ispunjena Bogom i blagodaću da se ne može smestiti u reči. Presveta Bogorodica, braćo i sestre, jeste najbolji primer za to. Šira od nebesa, kako je naziva crkvena pesma; mana sa neba, Ona koja hrani dušu, hrani srce; žezal Aronov starozavetni, onaj suvi žezal koji je proklijao u pustinji; iz Presvete Bogorodice proklijao je naš Spasitelj i došao u svet. Preko Nje nama je dao smisao, a ono što mi kao ljudi prolazni i grešni možemo da uznesemo kao uzdarje da se ponosimo pred Bogom, da imamo pravo pred Bogom, jeste upravo Ona – Presveta Bogorodica. Sva je, braćo i sestre, u ljubavi i sva je, ako hoćete, u razumevanju. Bliža nam je nego što smo mi sebi bliski.
Pričao mi je jedan monah svetoga života da je imao viđenje i veli: Mi pravoslavni hrišćani mislimo često da je Bog samo strogi zakonodavac, a onda i strogi sudija, pa je logično da kada tako vidimo Boga da onda najpre osećamo običan ljudski strah pred tim Bogom. Često da bismo potvrdili takvo svoje viđenje Boga objašnjavamo reči Jevanđelja o apostolu Petru koji ima ključeve od raja. Video sam u tom svom viđenju apostola Petra kako stoji pred vratima raja i drži ključeve od raja. Dolaze ljudi pred njega i otkriva se čitav njihov život, a Petar, budući da drži ključeve raja, sudi po zakonu Jevanđelja i gotovo niko ne može da prođe tu carinu. Tek poneko ispunjava do te mere pravila zakona Božjeg da ga apostol Petar uvodi u raj. U jednom trenutku apostol Petar se okrene i zaviri u raj i ima šta da vidi: brojni i brojni ljudi igraju, pevaju i raduju se. I odmah zatim vidi Presvetu Bogorodicu koja je svoj omofor, kao arhijerejski omofor, tako postavila da on liči na most koji prevodi ljude koji se nisu kvalifikovali zbog svojih slabosti i promašaja da prođu vrata na kojima stoji Petar. Sve ih jednog po jednog uvodi svojim omoforom i preko svog omofora kao preko mosta koji spaja nepremostivi jaz između ovoga sveta i Carstva Božjeg. Dakle, ljubav Presvete Bogorodice, braćo i sestre, jeste naša smelost, Njena molitva i Njeno zastupništvo i Ona otkriva da je ljubav ta koja je odlučujuća za naše mesto pred licem Božjim. Može biti da smo slabašni, može biti da smo grešni i u pravu su mnogi kad nas osuđuju za štošta misleći da mi to ne znamo. Pa ne mogu oni izraziti samospoznaju naših padova, dubinu naših grehova! Ali nije to u šta se mi uzdamo, nije to ono što hoćemo da istaknemo kao vredno. Naprotiv, baš zbog ljzbavi prema Hristu mi smo u neprestanom pokajanju, u neprestanom stanju spoznaje da smo bez Boga ništa, ali da je ljubav Božja, ljubav Presvete Bogorodice ono što je garant smisla našega postojanja i u ovome i u budućem veku.
To svedoči, braćo i sestre, i današnja priča iz Jevanđelja koju smo čuli, priča o Marti i Mariji. Gospod je često noćivao u domu Lazara, brata Marte i Marije u Vitaniji. Jevanđelje ne govori da je ikada zanoćio u Jerusalimu, tamo gde su visoki i bogati slojevi, tamo gde su obrazovani ljudi, tamo gde je elita. Ne beleži Jevanđelje da je ikada tamo zanoćio, nego je uvek birao mirnu luku, mirna mesta, tihe ljude, bonacu. I evo, u domu Marte i Marije često je boravio, tu dejstvovao i otkrivao sebe kao Mesiju. Znamo tu priču: Marta služi i Gospoda i goste, a Marija, mlađa sestra, sedi kod nogu Hristovih. Logično je da onaj, koji se trudi, služi, radi, čisti i prinosi svima sve, kada vidi da u tom trenutku neko njemu blizak ne haje za njegovu žrtvu da ima iznutra u sebi bunt i negodovanje. Marta se žali, ali Gospod kaže: Marta, Marta, za mnogo se brineš, a jedno je samo potrebno. To jedno, braćo i sestre, što je potrebno jeste bescen blago, biser neprocenljivi, kamen temeljac našeg života i Crkve. To je Gospod naš Isus Hristos!
Mnogi kritikuju Martu ,a ja bih da pogledamo ovu priču iz jedne druge perspektive. Potrebno je i jedno i drugo, i da služimo jedni drugima, ali je potrebno i da sorzercavamo, da se molimo, da se osamljujemo i da predajemo sebe i svoj život Hristu. Potrebna je molitva koja je put viđenja lica Božjeg, ali je potrebno i služenje, služenje bližnjem. Potrebno je, jednom rečju, da budemo utemeljeni u Hristu. Tamo gde je Hristos i služenje je molitva. I Marta je tada Marija! Kada smo kod nogu Hristovih i molimo se, ne molimo se sebično samo za sebe, već se molimo za čitav svet, štaviše, pre za bližnje. Onda je ta molitva služenje bližnjima. Molimo se i za one koji nas odbacuju. Oni to ne razumeju. Ne razumeju da je ljubav Hristova raspeće, da jeste bolna, ali jeste i vaskrsenje, pobeda i radost. Gospod ne kaže uzalud: Molite se i za neprijatelje svoje. Mi, pak, čuvši tu reč Hristovu molimo se da nikoga ne vidimo kao svog neprijatelja, pa čak i onda kada nas ne razume, napada, optužuje i goni. Molimo se za njega i trpimo zbog njega, jer je i on naš brat, jer je i on pozvan u poznanje istine Božje. Bez njega nama je tesno i ovde, a tek tesno u Carstvu nebeskom. To je, braćo i sestre, vera Presvete Bogorodice. Imajući u sebi Martu i Mariju kao primere, trudeći se da budemo i jedno i drugo, molitvom Presvetoj Bogorodici preobražavaćemo se, a preobražavajući sebe preobražavaće se oko nas i naša okolina, a onda i čitav svet.
Neka ste blagosloveni ovde u gradu Svetog Stefana i Svetog Save. Neka ste blagosloveni, braćo i sestre! Neka vam Gospod podari mir, radosti, ljubav i jedinstvo, jedinstvo u dobroj veri, u lepoti i radosti, a ne jedinstvo u onome što nas odvaja od Boga. Tako jedinstveni zagrlimo i zagrlite svakog koji dolazi u ovaj grad bez obzira kako se Bogu moli i kom narodu pripada. Zagrlite sve, jer samo tako ćete osetiti zagrljaj Presvete Bogorodice i samo tako će Njen omofor biti most koji vas i sve nas vodi iz ovog sveta u Carstvo Božje i, štaviše, ovaj svet i ovo sada i ovde čini svojim prisustvom ikonom Carstva Božjeg i predukusom Carstva Božjeg. Slaveći Presvetu Bogorodicu, slaveći Svetog Stefana, slaveći Svetog Savu i sve svete iz našeg roda, možemo da slavimo i Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin! Neka ste blagosloveni. Srećan praznik!
