Njegova svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je načalstvovao 22. maja 2025. godine, na praznik Prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja Mirlikijskog Čudotovorca, Svetom liturgijom u Nikolajevskoj crkvi u Zemunu. Tom prilikom, Patrijarh Porfirije je besedio:
Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse Gospod naš i vaistinu i mi smo ne samo radosni zbog toga nego smo ispunjeni svakim smislom, svakom lepotom, svakim dobrom, svakom vrlinom. I zbog toga znamo i svoj put, znamo i principe i pravila života po kojima biramo slobodno da živimo i koji nas ne samo vode u Carstvo Božje, ka spasenju, nego već ovde i sada osmišljavaju sve ono što su okolnosti našeg života i spolja i iznutra. I to je tako zbog toga što nije moguće čoveku da ne živi po nekim pravilima, po nekim principima.
Dakle, svako slobodno bira i opredeljuje se po kojim će pravilima ustrojavati svoj život, uređivati svoju svakodnevnicu, gledati na sebe, upotrebljavati ono što su mu darovi Božji, po kojim pravilima će uspostavljati odnose sa onima koji su njegovi bližnji, sa najbližim članovima svoje porodice, ali bira i pravila i načine po kojima će izgrađivati odnose sa drugim ljudima, pa čak i sa onima koji su veoma različiti od njega, pa u krajnjoj liniji i sa onima koji mu ne misle dobro i koji se bore protiv njega. Svako gradi principe, pravila i načela svog života. Ta pravila jesu izraz onoga u šta čovek veruje. Onako kako veruje, tako i ustrojava svoj život. Najpre iz vere izviru principi, a onda život koji je pokušaj da se ti principi stave u pogon, da postanu svakodnevnica.
Mi znamo da čovek može verovati u bilo šta, a samim tim može ustrojavati svoj život na razne načine. Postoje mnogi kojima je pravilo života: činim ono što hoću, a da pre toga ne razmišljaju o tome kakvo je njihovo biće, da li je očišćeno, kakvo je njihovo srce, da li je ispunjeno ljubavlju ili mržnjom, dobrom ili zlom. Jer linija koja razdvaja dobro i zlo, istinu i laž, pravdu od nepravde prolazi kroz srce svakoga čoveka. Postoje, dakle, razni načini života i zato imamo različite kulture, civilizacije, ideologije, politike, filosofije… Ali mi znamo, zato što biramo jasno svoj put, da ne postoji nijedna sotiriologija, kako to kažemo, ili ne postoji nijedan sistem koji spasava čoveka ukoliko taj sistem nije sistem koji Bog uspostavlja, ukoliko taj sistem, da odmah jasno kažem, nije sistem koji izvire iz reči Božje, iz Jevanđelja Božjeg. I zato ne od juče, nego odavno, mi smo se, pravoslavni Srbi, opredelili za taj sistem, sistem koji Bog uspostavlja, principe koje Bog uspostavlja. Za njih smo se opredelili.
Pravila po kojima treba da živimo, za njih smo se opredelili, njih smo izabrali, iako znamo da nije nimalo jednostavno i lako živeti po pravilima reči Božje, iako znamo da nije nimalo jednostavno u svakom vremenu, a posebno u našem, jer taj sistem, taj poziv reči Božje podrazumeva Krst, podrazumeva odricanje od sebe, podrazumeva žrtvu. Zašto? Jednostavno zbog toga što podrazumeva ljubav. I ljubav s jedne strane jeste žrtva, Krst i odricanje, ali s druge strane, što je važnije od svega, to je početak i kraj našega postojanja – smisao. Ona nam daje smisao svemu onome što jesmo. Bez ljubavi mi smo beslovesna bića. Bez ljubavi mi smo ispunjeni zlom i mržnjom, a nema većeg otrova, nema većeg promašaja, nema veće muke ni za koga, ni za jednog čoveka, od takvoga izbora – od toga da je neko ispunjen lažju, mržnjom, zlom, egoizmom. To razbija, to razara, to unosi krajnji nemir u svaku dušu. To stvara shizofreniju, to u krajnjoj liniji vodi potpunom očaju, praznini, nezadovoljstvu. A ljubav, s druge strane, da, jeste žrtva i jeste davanje i darivanje sebe, u tom smislu žrtva, ali jeste i upodobljavanje istovremeno sebe Jevanđelju Hristovom, reči Njegovoj, samome Hristu. To jeste put koji nas vodi u mogućnost da delimo sa Hristom sve ono što je Njegovo, da to postane naše, jer to i znače reči apostola Pavla: Ne živim više ja, nego Hristos u meni. Kada darujući najmanju stvar od sebe nekome do koga nam je stalo i gde se podrazumeva čak da ćemo dati, činimo to slobodno, istoga trenutka smo ispunjeni lepotom i radošću što smo mogli da podelimo ono što je naše sa nekim ko je naš.
Dakle, Gospod jasno postavlja granice lepote, radosti, istine, mira i poziva nas u to. I da, iako nam se čini da je to breme teško, sam Gospod kaže da je njegovo breme i njegov jaram lak. Ukoliko se slobodno opredelimo za Njega, onda On sa nama i umesto nas čini sve što ne možemo. Onda Ga mi obavezujemo, onda je, i oprostiće nam na tome Gospod koji je ljubav što tako kažem, On dužan da dopuni sve naše nemoći, slabosti, nedostatke. Dakle, ljubav je ono na šta nas Gospod poziva i zato i daje zapovest o ljubavi do mere da kaže: Ljubite i neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone. Apostol Pavle, objašnjavajući ili produžujući ove reči samog Gospoda, kaže: Kada vas psuju blagosiljajte, kada vas gone trpite, kada hule na vas molite se. Gospod nam jednom rečju kaže da će nam tako biti ali i: Radujte se i veselite se kada vam sve to čine Mene radi, jer ne čine oni to vama i zbog vas, nego to čine Mene radi; jer su izabrali drugi i drugačiji način života, druga pravila, druge principe. Ali mi imamo svete ljude, svetitelje Božje, imamo takve kao što je Sveti Nikolaj koga danas slavimo, koji jasno pokazuje da Gospod meri srce da li je čisto ili nije. Ne koliko imaš, koliko si stekao, ne koliko si vešt, ne koliko znaš, koliko takozvane pameti imaš. Svega to imamo u izobilju i mnogi imaju mnogo više nego što iko od nas može da zamisli.
Međutim, evo, svetitelji Božji nam svedoče, baš takvi kakav je bio Sveti Nikolaj, da to može biti dobro i blagosloveno, ali da samo po sebi i primarno ne znači ništa ukoliko nemaš istinsku upotrebu svoje slobode, ukoliko svoju slobodu nisi upotrebio na istinsko i pravo opredeljenje, ukoliko nemaš istinsku, pravu i čistu veru iz koje može da se stvori istinski i pravi život, kroz koju prepoznaješ i čuješ reč Hristovu, koja, evo i danas u Blaženstvima koja smo čuli, jasno govori da je blago onima koji su siromašni, jer je njihovo Carstvo nebesko. I sada bi nam trebalo mnogo toga da objasnimo šta ovo znači da ne bismo shvatili bukvalno reči, ali neću ići dalje, samo ću ovo reći: siromašan znači razumeti da nezavisno od toga koliko imaš, tvoja vrednost, tvoje dostojanstvo, to da li si vrlinski čovek, tvoje spasenje u krajnjoj liniji ne zavisi od toga, nego je svakome dato oniliko koliko mu treba da bi verom, svojom slobodom, molitvom i ljubavlju, kroz to što ima i što jeste, mogao da potvrdi ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima. U svakom slučaju, u svakoj rečenici, u svakoj reči kojima Gospod govori kada smo blaženi, kada nam objašnjava da smo blaženi, On podrazumeva Krst, ali i Vaskrsenje.
Zato, braćo i sestre, radujmo se i veselimo se i kada nas omrznu, i kada nas odbace, i kada nas sramote, i kada nas razglase kao zle. Ali radujmo se i kada je divno, i kada je lepo, i kada smo uspešni, i kada nam ide od ruke. Radujmo se u svakom trenutku, bez obzira na to šta nam se nalazi na putu ako je to imena Hristovog radi. Ako je bogatstvo ali imena Hristova radi, ako je i siromaštvo ali imena Hristova radi, jednako je blagosloveno i jednak je to teret i Krst svakom ponaosob nezavisno od toga da li je prvi ili drugi.
Molitvama Svetog Nikolaja Mirlikijskog, koji je pokazao da svoj život treba dati za veru svoju i upotrebiti ga u skladu sa verom, jer verom darujući sebe Bogu i bližnjima mi dobijamo sebe za Hrista, dobijamo za Carstvo Božje, za Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha koga slavimo sada i uvek i u vekove vekova, amin.
Izvor: SPC
