Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija izgovorena 9. januara 2022. godine, na praznik Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, krsne slave Republike Srpske, na svetoj Liturgiji u Sabornoj crkvi Hrista Spasitelja u Banja Luci
Dragi Vladiko, braćo i sestre, hvala vam na toplom dočeku, na dočeku otvorenog srca, na dočeku sa ljubavlju ovde u Banja Luci, u centru Republike Srpske, ovde gde se slavi ime Božje, gde se slavi ime Hristovo. I otuda i nije moglo biti drugačije nego da me ovde dočeka širina vaših srca i vaše duše. Ja sam došao na drugi dan Božića. Danas je treći dan Božića i istovremeno praznik Svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, koji je zaštitnik Republike Srpske. Kada kažemo Republika Srpska to nije apstraktan pojam. Republika Srpska je prezime za mnoge ljude koji imaju svoje ime, za mnoge pravoslavne hrišćane koji žive na ovim prostorima i zato kada govorimo o slavi Republike Srpske, mi govorimo o vašoj slavi, o izražavanju vaše vere u Živoga Boga, u svetost Crkve Njegove i svetitelje Božje.
Došao sam ovde zajedno sa braćom arhijerejima kada još uvek osećamo radost praznika Rođenja Hristovog, kad se još uvek pozdravljamo rečima: Mir Božji! Hristos se rodi!. Zaista se rodi Gospod, braćo i sestre, i u tom Rođenju živoga Boga, u Njegovom dolasku među nas, On otkriva i pokazuje i dokazuje ko je kao živi Bog, ali u isto vreme pokazuje i otkriva kakvi mi ljudi trebamo da budemo. Pokazuje nam da je On ljubav po svojoj suštini i da je uvek sa nama i na našoj strani nezavisno od toga koliko mi po svojim nemoćima i slabostima ponekad posrćemo, padamo ili biramo puteve koji nas vode od Njega, koji je smisao našega postojanja. Hristos je došao da pokaže da je On smisao našeg postojanja i u tom kontekstu otkriva šta je naš cilj. Otkriva nam da je uzalud čoveku ako zadobije i čitav svet, a duši svojoj naudi, izgubi svoju dušu. Uzalud mu je i ako stekne sva bogastva ovog sveta. Uzalud mu je ako bude najslavniji u ovom svetu ukoliko izgubi Hrista koji je smisao postojanja čitavog ljudskog roda, a i svakoga od nas ponaosob, jer šta god da jesmo, šta god da imamo, ako mislimo da nam to može obezbediti suštinsku i dubinsku sigurnost – varamo se. Najbolji mogući dokaz su oni koji mnogo imaju i koji su veoma slavni, koji upotrebljavaju bezbrojna obezbeđenja da bi sačuvali to što imaju i da im neko ne bi uzeo ili potkrao od toga što imaju. I ne samo to, nego i umnožavaju sve više i više to što imaju, jer iako imaju toliko da ne znaju šta će od toga, da im se vrti u glavi i umu od ludila u pravom smislu te reči, oni neprestano imaju potrebu da imaju sve više i više. Imaju sve dublju i dublju glad , jer to što je materijalno i prolazno nije moglo da zadovolji krater dubinski koji ima žeđ, evo opet, za smislom.
Nije cilj pre svega imati nego biti, kako su mnogi govorili. Potreba je naša da imamo smisao i onda kada nam ide od ruke i onda kada nam ne ide baš kako smo zamislili. Da li imamo smisao u svome životu zavisi od razloga i cilja koji smo postavili sebi kao tačke koje nas vode kroz Scile i Haribde ovoga sveta. Gospod je, braćo i sestre, došao među nas da bude naš smisao, da pokaže da bez Njega ništa nismo i da ništa nemamo. Šta mi posedujemo? Pa ni svoj život ne posedujemo, naiđe jedna prehlada, najblaža, pa sve do epidemije i svi smo izgubljeni. Strah počinje da upravlja našim životima, drugi su nam smetnja, bežimo od njih. Zar je to lepota i radost života?
Gospod je, dakle, došao da nas umiri, da nam donese mir, ali da pokaže da je taj mir moguć jedino onako, braćo i sestre, kako vi danas svedočite vašom verom ovde u Republici Srpskoj, izabravši da Dan Republike Srpske posvetite jednom svetitelju Božjem i to ne ma kojem nego arhiđakonu i prvomučeniku Stefanu, onome čiji je život bio služenje drugima. Vi ste se, dakle, opredelili da Hristos bude vaš smisao, da On bude vaš život, da On bude vaš mir, a On nam je pokazao da je istinski i pravi mir. U vremenu u kojem se rodio bilo je, kao i danas, mnoštvo sukoba, neprijateljstava, pogibija, ubistava, nametanja silom modela života koji ne odgovaraju mnogim pojedinačnim ljudima i zajednicama. U to vreme kada su carevi mislili da odlučuju o dobru sveta i o ljudima, u pećini daleko izvan svake metropole, u tišini, rađa se Gospod naš i pokazuje šta je centar sveta. Centar sveta je tamo gde je Gospod živi. Ta Vitlejemska pećina postala je centar univerzuma, čitave istorije i večnosti i Gospod je tu pokazao da je On mir, a da mi mir možemo imati samo ukoliko smo ljubavlju vezani za Njega. Taj mir nam dolazi onda od Njega ukoliko znamo da nema te sile sveta koja nas može pokoriti ako smo sa Hristom.
Setimo se samo Vukašina iz Klepaca. Zlotvor mu odseca jedan po jedan deo tela u zloglasnom Jasenovcu, a on bez bunta, bez nezadovoljstva u odnosu na Boga, sa mirom u odnosu na zlotvora izgovara reči: Samo ti dijete radi svoj posao. Zar je to moglo doći od čoveka, od njegove sile i snage? Naravno da nije. Ta sila i snaga upravo je sila blagodati Božje, sila Vitlejemske pećine, i zato je, braćo i sestre, apostol Pavle mogao da kaže: Onda kad smo slabi tada smo jaki. Da, onda kad smo svesni da ma koliko smo moćni, zapravo smo najslabiji ljudi ako nemamo zajednicu sa Bogom, veru u Njega i Njegovu pomoć. Onda kada smo i najmanji, mali u odnosu na ogromne i velike, ako znamo ko smo, ako znamo svoje ime, ako znamo svoje prezime, kao što ga zna i Republika Srpska, a to je Sveti arhiđakon i prvomučenik Stefan, ma koliko mali i slabi – tada smo jaki. Jaki smo blagodaću Božjom, jaki smo zajednicom sa Bogom, jaki smo ljubavlju pre svega međusobno, u porodici. Ne možeš voleti nikoga i ništa ako ne voliš svoje roditelje, svoje pretke; ne možeš voleti nikoga i ništa ako ne voliš svoju decu, ako muž ne voli ženu ili žena ne voli muža. O kakvoj onda ljubavi prema bilo kome i o bilo čemu govorimo ako ne volimo onoga koji je tu pored nas i koji nam je dat da njemu posvedočimo da smo verni Hristu.
Braćo i sestre, I moji su koreni ovde i znam dobro svoju đedovinu i znam da je tu na tom mestu duboki koren vere pravoslavne, vere hrišćanske, a isto tako i na svakom centimetru ove divne, blagoslovene zemlje, a najpre blagoslovene vama ljudima koji ste položili veru u Hrista na početku svakog vašeg dana, na početku svake vaše misli, na početku svih vaših trudova i međusobnih odnosa. Ako je ljubav ono što nas vezuje, ljubav prema Hristu i mir koji dobijamo od Njega, sigurno je onda da ćemo tu ljubav i taj mir svedočiti i svima drugima koji se na drugačiji način mole Bogu, koji imaju drugačije prezime i koji imaju druge i drugačije praznike. Ovaj narod kao narod Hristov jeste narod mira u istinskom i pravom smislu, a ne kao oni koji reč mir upotrebljavaju više nego bilo koju drugu reč – rekao sam i sinoć – a u isto vreme više nego iko proizvode oruđa smrti. Zamislimo se! Sa jedne strane nam pričate o miru, a sa druge ne samo da proizvodite oruđa smrti, nego ih prodajete za veoma veoma velike pare i od toga gradite svoje imperije, gradite svoje palate, ali oruđe ljubavi u vama je ugašeno! Srce vam je skučeno, jer nije Vitlejemska pećina, nije mesto gde se rađa Gospod naš Isus Hristos!
Braćo i sestre, mir naš je Gospod i mi ne čekamo bolje vreme, kao što je govorio Sveti vladika Nikolaj, mi čekamo Hrista. Njegov mir hoćemo!
Neka bi Gospod dao nama – danas ovde sabranim u ovom svetom hramu ljubavlju našeg vladike Jefrema i molitvama otačastvenih arhijereja – čvrstu svest o tome da smo Hristovi, da je On naše ime i prezime, početak i kraj. Neka bi Gospod dao da se Njegova ljubav useli u srca naša kao što se uselila u srce Svetoga Stefana Prvomučenika, pa je tom ljubavlju i onda kad mu je neko nanosio zlo mogao da kaže: Nemoj im Gospode to uračunati u greh. Neka bi Gospod dao da naše srce postane Vitlejemska pećina, a onda će postati centar sveta, postaće palata koja može da smesti u sebe sve ljude bez obzira ko su i šta su, palata koja će biti spremna da traži oproštaj i svima sve oprosti, ali da bude svoja. Neka Gospod da nama ovde sabranima taj mir Hristov, ali isto tako, braćo i sestre, svim vašim srodnicama, svoj našoj braći i sestrama koji žive ovde u Republici Srskoj, koji žive u Bosni i Hercegovini, koji žive i u Crnoj Gori, i u Hrvatskoj, i u Srbiji i na svim prostorima gde nas ima i na svim kontinentima gde nas ima. Neka nam da Gospod svoj mir, ali neka da i svim drugim ljudima i svoju ljubav i svoju radost da bismo onda mi zajedno sa Svetim Stefanom, Arhiđakonom i Prvomučenikom, kojeg danas slavimo po trideseti put ovde u Republici Srpskoj kao slavu Republike Srpske, slavili i Ime Božje, Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Srećna slava i neka vas Gospod blagoslovi!
Izvor: SPC
