Beseda Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 18. februara 2024. godine na Svetoj liturgiji u Sabornom hramu Svetog Save u Njujorku
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Braćo i sestre, blagoslov je i radost kad god možemo da se sabiramo i da se susrećemo, a naročito je veliki blagoslov Božji i duhovna radost kada se sabiramo u hramu Božjem, jer u hramu Božjem svi zajedno uznosimo svoje molitve Bogu za svoje spasenje, za dobro svoje, ali i za spasenje i dobro naših komšija i prijatelj, za spasenje i za dobro čitavog sveta. Mi tu istinu kao narod znamo od samih svojih početaka. Znamo je upravo istinom koju je zasejao među nas i trudom koji je činio naš prvojerarh i duhovni otac Sveti Sava.
Evo, samo pre nekoliko sedmica mi smo proslavili njegov praznik. Proslavili smo Svetog Savu zato što je on otvorio naše duhovne oči, zato što je on jedamput za svagda odredio smernice i put postojanja našeg naroda i njegove hodove kroz istoriju; zato što je u naš narod zasadio, posejao i odnegovao pravoslavnu veru; veru pravoslavnu koja nas je kroz vekove oblikovala; veru pravoslavnu koja je od našeg naroda učinila ono što on jeste; veru koja nas je čuvala i očuvala da kroz vekove znamo ko smo, odakle smo i kuda idemo; veru koja je učinila da i onda kada smo bili slabi i nemoćni, da i onda kada nismo imali svoju državu, a to nije bivalo retko u našoj istoriji, možemo opstati i da budemo ono što jesmo; veru da uvek, a naročito danas, kada smo rasejani širom sveta i kada smo daleko od svoje matice, možemo biti ono što jesmo; veru koja nas čini da nismo isfrustrirani i izgubljeni zbog udaljenosti od svoje matoce, da nemamo kopleks da možemo punim plućima i otvorenog srca da budemo integrisani u kulture i u civilizaciju u kojoj se nalazimo, a da opet jesmo ono što jesmo, da možemo usvajati sve što je vredno i dobro iz kultura i naroda sa kojima živimo, da možemo njima biti obogaćeni, ali isto tako da svojim trudom, svojim naporom i onim što jesmo možemo obogatiti, makar i skromno, one sa kojima živimo.
Sveti Sava je, dakle, to učinio nekada davno, a kroz Jevanđelje Hristovo on živi i danas sa nama, jer znao je Sveti Sava reči Hristove: Sazidaću Crkvu svoju i vrata adova neće joj odoleti. Zato što postojimo kao Crkva, braćo i sestre, i za nas važe ove reči da onda kada smo Crkva, kada smo zajednica, kada smo jedno i jedinstveni odolećemo svim iskušenjima i svim napadima koji dolaze sa bilo koje strane. Sveti Sava je verom jevanđeljskom, verom pravoslavnom, učinio da budemo jedno iako smo različiti, iako je svako od nas drugačiji. Nema dva prsta sa istim otiskom od Adama do danas, svako od nas jeste neponovljiva ličnost, ima svoje darove, svoje talente, svoje vrednosti, uzrasta i razvija se, ali ima i svoje teškoće, svoje iskušenje i svoje padove. Međutim, nezavisno od toga, svako do nas ako ide putem Svetog Save, svako od nas ako sluša reč Hristovu i Jevanđelje Njegovo biće uvek spreman da u svoju dušu i u svoje srce primi svog brata, makar i onda kada on pada, kada je nasvršen, kada ima slabosti; biće spreman da svaku svoju sestru i svog brata sa ljubavlju grli, da ište oproštaj od njega i da mu prašta; jer to je poziv Hristov, to je poziv Jevanđelja, to je znak da smo Crkva. To je znak da smo jedno i jedinstveno.
Samo onda kada slušamo reč Hristovu i kada živimo Njegovom zapovešću o ljubavi čitavim svojim bićem prema Bogu, ali i prema svakom čoveku, prema bližnjem, samo onda možemo razumeti šta to znači da budemo jedno. Najpre, da budemo jedno kao porodica, da muž svoju ženu voli kao samog sebe, kao Hrista, kao Crkvu, a i žena svog muža isto tako. To podrazumeva i praštanje i iskanje oproštaja, a da onda kada vole muž i žena jedno drugo, kada grade jedinstvo međusobno, to jedinstvo i tu ljubav daruju svojoj deci, jer to je važnije od svega. Možete decu obogatiti bilo čim, ali ako ih niste obogatili međusobnom slogom, jedinstvom i ljubavlju, zakinuli ste ih jedamput za svagda onim što je najvažnije, lišili ste ih onog što je najveća vrednost. Neka i braća i sestre vole jedno drugo. Najpre da volimo one koji su naši neposredni bližnji, tu da se učimo ljubavi, praštanju, prihvatanju različitosti, pa ćemo onda tim naučeni, onim što je zapovest Hristova, moći da prihvatimo i sve druge, da budemo njima obogaćeni i da ih obogaćujemo.
Tu istinu smo danas čuli u svetom Jevanđelju, braćo i sestre. Čuli smo istinu o tome kako se Hristos odnosi prema nama, prema svakom čoveku nezavisno iz kog naroda dolazi, čak nezavisno i o toga kako se Bogu moli. Na putu ka Jerihonu, opisuje ova priča, Hristos se našao okružen mnoštvom ljudi, tako da su svi hteli da ga čuju i da ga dotaknu. Međutim, jedan od prisutnih imao je teškoću, jer je bio niskog rasta, pa se on uspeo na smokvu da bi video Hrista. To je Zakhej, koji je po svojoj profesiji bio carinik, dakle, poreznik. I u ovoj priči ima mnogo poruka upućenih čitavom svetu i nama danas, svim ljudima i svim narodima. Jerihon je bio grad mnogobožaca, dakle, ne onih koji su pripadali izabranom narodu i izabranoj i istinskoj pravoj veri, ali Hristos je i tamo išao hoteći da dokaže da je došao zbog svakog čoveka i da voli svakog čoveka kao svoju ikonu i da svakog priziva na spasenje, da svakog ljubavlju svojom grli, ali je pitanje ko je taj koji odgovara na Njegovu ljubav, nezavisno od svog greha i svojih slabosti, da li čezne za Njim, za istinom, pravdom i ljubavlju. U ličnosti Zakheja najbolje se vidi da je čežnja i osećanje potrebe za Hristom ono što je najvažnije, što je neophodno, što ruši svaku prepreku i svaku teškoću. Poreznici – carinici su bili omraženi zato što su ubirali porez ne samo za cara, za ćesara, nego su zloupotrebljavali svoju poziciju i često uzimali mnogo više za svoje lične potrebe. Otuda su ih u izabranom narodu smatrali velikim ngrešnicima. I evo, ovaj Zakhej niskog rasta, carinik, penje se na smokvu da bi video Hrista, jer je naslutio da je u Njemu Mesija, Spasitelj, da je u Njemu snaga i spasenje. I Gospod se njemu obraća i kaže da će biti u domu njegovom. Nailazi na kritiku takav stav Hristov, na kritiku koja glasi zašto se on grešnicima obraća i ne samo to nego hoće i da ih poseti. Mi vidimo u ovom Jevanljelju da ako imamo odlučnosti, ako smo sigurni u Jevanđelje Hristovo, u reč Njegovu, ako smo sigurni u pravdu Njegovu i ako smo jedamput za svagda opredeljeni za Njega da će nam se On otkriti, ali ne samo to nego i da će nam dati snagu da svaku prepreku, svaku nevolju, svaku teškoću i svako iskušenje kao pojedici, ali i kao narod, možemo savladati. Na upornost Zakhejevu Bog mu se javlja, miluje ga, pokazuje mu ljubav pokazujući da nema te slabosti, da nema tog greha, da nema tog pada našeg koji pred Gospodom ne može biti oprošten. Već unapred je sve oprošteno ukoliko smo uporni – i pored grehova koje nosimo – u neodustajanju svom od Hrista i Crkve Njegove, od Jevanđelja Njegovog, od pravoslavne vere.
Braćo i sestre, radujem se što sam danas ovde sa vama, što možemo zajedno da se molimo Bogu, što ćemo se pričestiti Krvlju i Telom Hristivim. Siguran sam da ovom mestu, baš po reči Hristovoj: Sazidaću Crkvu svoju i vrata adova joj neće odoleti, neće moći da naudi nijedna zla i negativna sila i da će ovo mesto odoleti svakom napadu, a naročito napadima nečistih sila, demonskih sila, koje kao svoj osnovni zadatak i cilj imaju da stvaraju razdore u čoveku i među ljudima, a najpre razdor u nama samima. Imaju za cilj da nas učine da budemo shizofreni, podeljeni u sebi, a onda tako da se delimo međusobno, da ustajemo jedni na druge, da zapravo odbijamo reč Hristovu koja poziva na smirenje, na ljubav, na zajednicu u različitosti, na praštanje i na pokajanje. Siguran sam da to i takvo naše oredeljenje na ovom mestu biće i jeste snaga da ćemo odoleti svakoj sili vraga koja hoće da nas deli i u sebi i između sebe, da svi učinimo sve što je do nas najpre duhovno, najpre molitvom, a onda i svakim sticanjem vrlina svojim životom jevanđeljskim, pa onda i od suviška spoljašnjeg i materijalnog da, kada Bog to bude hteo, ovaj hram bude onakav kakav je bio i još sjajniji i lepši. To nimalo nije jednostvno, to svi mi znamo, ali ako imamo molitve, istrajnosti i upornosti ovog Zakheja, malog i grešnog, ali istrajnosti i upornosti da budemo bolji, onda će Bog dati da oko nas bude dobro ibolje. Ne da se molimo da nam bude dobro pre svega, neka nam Bog da da bude dobro, nego da se molimo i trudimo da mi budemo bolji, bolji danas nego juče, bolji sutra nego danas, bolji od sebe. Svako da bude bolji od sebe, da bude onakav kakvog ga je Bog zamislio. Daj Bože da se uvek ovde sabiramo, i svugde i na svakom mestu, da budemo ono što jesmo nestideći se sebe i da kao misionari Hristovi propovedamo i slavimo ime Njegovo i Njegovog Oca i Duha Svetog sada i uvek i u vekove vekova. Amin. Živeli! Neka vas sve Gospod blagoslovi.
Izvor: SPC
