Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije služio je na Badnji dan Liturgiju u Hramu Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, uz sasluženje sveštenstva i u molitvenom prisustvu vernog naroda.
Nakon pročitanog Jevanđelskog začala Patrijarh Porfirije u besedi rekao je:
U ime Oca i Sina i Svetog Duha!
Braćo i sestre, reči koje je Gospod uputio pastirima, preko anđela svoga, i koje su upućene i nama danas i svim ljudima svih vremena jesu: „Ne bojte se”. To, naravno, nije slučajno, jer strah je jedno od osnovnih svojstava svakoga čoveka, ne naprosto telesni, ili psihološki strah, iako i ti strahovi postoje. Strah koji zaokuplja ljudsku prirodu i svakog čoveka, koji nosi tu ljudsku prirodu, svaku ličnost, jeste duboki egzistencijalni strah, strah od nebića, strah od toga da se naše postojanje pretvara u apsolutno i potpuno ništavilo, jednom rečju – strah od usamljenosti, samoće u vremenu i prostoru, ali i u večnosti. Taj strah, istovremeno jeste i nemir, on proizvodi nemir na svakom planu, budući da postoji u našim dušama, on porađa i nemir u nama, i taj nemir koji postoji u nama, on se oko nas širi u koncentričnim krugovima, on se prepoznaje u našim međusobnim odnosima, poznaje se kao nemir koji se često pretvara u isključivost, u strah od svega što je oko nas, a naručito u strah od drugoga, jer taj strah od drugoga istovremeno je, kako rekosmo, i nemir sa drugim, bližnjim. Drugi je bližnji, jer svako stvoren kao ikona Božija, drugi je brat, ili sestra, i naravno, nemir – odsustvo mira sa Bogom koji je Bog ljubavi i Bog mira, i samim tim i prisustvo straha od Boga. Nemir u našim dušama briše našu spoznaju, poznanje Boga kao Boga ljubavi, i stvara u nama strah od Njega, pretvara Ga u ono što On nije, u viđenje Njega kao kaznitelja, kao progonitelja, i stoga nije slučajno što nas Gospod obaveštava, i posle Rođenja Hristovog preko svojih anđela, da se ne bojimo, i mnogo puta u Jevanđelju. Strah je, dakle, i nemir, odsustvo blizine. Dete koje je daleko od zagrljaja svoje majke, beba, gotovo po pravilu doživljava strah, i čim oseti zagrljaj majčin, nađe se u naručju majčinom, ono se umiruje, ulazi mir u njegovu dušu i strah polako nestaje, nestaje zbog prisustva zagrljaja, zbog prisustva ljubavi majčine.
I evo, sutra slavimo Rođenje Hristovo, Rođenje Sina Božijeg kao čoveka, Koji tim Svojim Rođenjem, dolazi da isceli naš strah, strah u nama, da odagna nemir iz naših duša, samo ako mi to hoćemo. Dolazi Gospod, i kao majka što grli svoje dete i donosi mu mir i ljubav, tako i On, zagrlivši ljudski rod, ljudsku prirodu, i svakoga od nas, donosi mir i odgoni strah. Dolaskom Njegovim u svet, mir je došao, i strah je izagnan. Potrebno je da mi čitavim svojim bićem, taj mir Njegov tj. Njega i ljubav Njegovu primimo u svoje srce, u svoju dušu. Najpre je važno da razumemo da nam je On potreban i da imamo veru u Njega, da znamo da je zbog toga došao, da imamo veru u Njegovu reč, a onda da Njega, i Njegov mir učinimo svojim životom, čineći sve što je do nas, u smislu podviga, praktikovanja svih hristopodobnih vrlina. Tek kada počnemo da unosimo principe Reči Božije u svoj život, ili jednostavno rečeno – Njegove zapovesti, tek tada vidimo ko smo i šta smo. Jer te Njegove zapovesti, ti principi, postaju naše ogledalo, i naravno, razumemo koliko smo slabi i nemoćni, razumemo koliko ne možemo sami, ali, istovremeno, razumemo i verom prihvatamo dar koji nam Gospod donosi, i baš zbog toga što ne možemo sami, znajući da nam je blagodat Hristova potrebna, vapimo za njom i molimo se Njemu, i tada odlazi strah i dolazi mir u našu dušu, u naša bića, u naša srca. Mir kojim nam se je Bog izmirio sa sobom, ali nam dao i kapaciteta i snage, energije, da možemo da se mirimo među sobom. Da bismo se mirili među sobom, pored toga što je važno da shvatimo svoju nemoć, važno je da razumemo da i drugi, bližnji naš, ima svoje nemoći, i da zato ne budemo sudije, bez milosti, nego da budemo otvorena srca i da praštamo sve svakome kao što Gospod nama prašta, i kao što se molimo da nam prašta. Štaviše, molimo se da nam oprosti kao što i mi opraštamo bližnjima svojim, dakle, da budemo otvorenog srca, da primamo sve i svakoga, upravo onakvim kakav on jeste, trudeći se, da noseći mir Hristov u sebi, prenosimo ga na bližnjeg, da prepustimo svakoga ljubavi Božijoj, kao najboljem, najsnažnijem leku, Koji leči svaku dušu živu. Neka bi Gospod dao, da sa radošću, odagnavajući svaki strah i nemir iz svojih duša primimo mir Hristov, primo Njega Jednoga u Trojici Boga, kako bismo ga mogli sa anđelima i čitavom tvorevnom slaviti, upravo rečima koje smo čuli u današnjem Jevanđelju Slava na visini Bogu, a onda, kada slavimo na visini Boga, neka bude i mir na zemlji, mir među nama. Amin!
Prvojerarhu naše Crkve sasluživali su protojerej-stavrofor Vajo Jović, protonamesnik Stevan Vukić, protojereji Jovan Gardović, Branislav Jelić, jereji Oliver Subotić, Branislav Kedžić, Aleksandar Sekulić, protođakoni Dragan Radić, Radomir Vrućinić, đakon Đorđe Petrović, kao i mnogobrojni verni narod koji je ispunio svetinju na Dorćolu.
