Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 9. aprila 2023. godine, na praznik Ulaska Gospoda našeg Isusa Hrista u Jerusalim – Cveti, svetu Liturgiju u Sabornom hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu i tom prilikom besedio:
– Braćo i sestre, danas su Cveti. To je dan kada je Gospod naš ušao u Sveti grad Jerusalim, a prethodno je propovedao i činio čuda u drugim krajevima, u Galileji, u krajevima u kojima je bilo mnogo mnogobožaca propovedao je tajnu Carstva nebeskog i činio čuda. U Jerusalimu od samog početka nije bio prihvaćen naročito od onih koji su bili vodeći slojevi izabranog naroda. Naročito nije bio prihvaćen među prvosveštenicima i sveštenicima, među farisejima i književnicima. Oni su očekujući mesiju očekivali vođu, vođu od ovog sveta, koji treba sa jedne strane da oslobodi izabrani narod od svake vrste ropstva, a sa druge strane da sve druge narode potčini jevrejskom narodu i u duhovnom i u spoljnom smislu te reči. Međutim, Gospod neprestano govori o Carstvu nebeskom i o drugačijem poretku i pravilima koji važe u Carstvu nebeskom, kao što je jedno od njih: Onaj koji je poslednji biće prvi i Onaj koji je sluga svima, koji služi svima, biće prvi.
Danas, na Cveti, posle jučerašnjeg dana koji je posvećen četvorodnevnom Lazaru, posle Lazareve subote, Gospod ulazi u grad Jerusalim. Juče je Gospod podigao Lazara iz sna, iz smrti, i pokazao da je veoma važno da postoji vera u Njegovu ljubav, u Njegovu silu i u Njegovu moć. To je i bilo pitanje koje je uputio sestrama Lazarevim kada su one kukale i kada su rekle: Da si Ti bio ovde on ne bi umro. Naravno, u toj rečenici i one su nehotice i nesvesno ispovedile da tamo gde je prisustvo Hristovo, tamo gde je Hristos, tu je i pobeda, tu je i život. Tu nema bola, tu je radost, a tamo gde Hrista nema, tu je tama i tu je smrt. Međutim, Hristos je svuda i na svakom mestu, ali On postaje dejstven, On postaje vidljiv i Njegova blagodat dobija snagu i čini čuda, tamu pretvara u svetlost i laž pretvara u istinu, onda kada postoji vera. Tamo gde ima vere u Hrista, ali u Njegov poredak, tu On dejstvuje, tu onda živi život. Tu nema smrti. Sestre Lazareve su tako ispovedile nehotice da je potrebno da je prisutan Hristos, a On je prisutan svuda i na svakom mestu. Da bi bio dejstven, da bi imao snagu, neophodna je i potrebna je vera. Naravno, sam Gospod se zaplakao na grobom Lazarevim, zaplakao se nad smrću, pokazujući time da smrt nije prirodna čoveku i da je normalno da se čovek buni protiv smrti čitavim svojim bićem, svojim postojanjem. Nad smrću, nad tamom, nad laži, nad klevetama, nad onima koji kleveću, koji lažu i koji seju smrt treba plakati, ali u isto vreme imati nadu u Gospoda da je On taj koji daje život.
Gospod danas ulazi u Jerusalim ne da bi ispunio očekivanja onih koji bi hteli da Hristos rešava prolazne probleme od ovog sveta, koji bi hteli da Hristos ispunjava njihove želje, da Hristovo Jevanđelje saobraze u podobe sebi, da Hristos bude sila od ovog sveta. Hristos je takvima stran. To pokazuje ne samo idući na krst, nego i ulaskom u Jerusalim sevši na magare. Nije uzeo nekog ata, rasnog konja, i sa svitom ušao da bi doneo pobedu u zemaljskom smislu te reči, nego je seo na magare pokazujući smirenje, pokazujući da se tajna Carstva nebeskog ne vidi spolja i golim okom ukoliko nema vere, ali ukoliko imamo vere u Hrista i ukoliko se trudimo da verom učinimo Jevanđelje svojim životom i zapovesti Hristove svojim životom onda svugde i na svakom mestu vidimo filigrantski ucrtanu misao Božju, vidimo Njegovu prisustvo, vidimo tajnu Carstva nebeskog.
Dočekali su Hrista kada je ulazio u Sveti grad Jerusalim pojući: Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje!, misleći zaista da je On ovozemaljski car, osloboditelj, onaj koji će dati rešenja za sva politička, socijalna, ekonomska, psihološka, urbanistička, ekološka i sva druga pitanja i sve druge probleme. Oni su ga dočekali slaveći ga. Međutim, vrlo brzo ti isti su vikali: Raspni ga!, jer su hteli da Bog, Hristos, bude stvoren po slici i prilici njihovoj. Tako je i danas. Mnogi bi hteli i Boga i Crkvu, da Crkva bude sila od ovog sveta i da bude upotrebljena čas za jednu ideološku matricu, a čas za drugu. Međutim, Crkva je Crkva i Crkva propoveda krst kao oruđe, kao sredstvo našeg spasenja, kao oruđe i sredstvo bez koga ne možemo prepoznati tajnu prisustva Hristovog među nama, a ta tajna ništa drugo nije nego naše raspeće sa Hristom. Krst nositi nama je suđeno, veli veliki Njegoš. Međutim, svoj krst treba učiniti krstom Hristovim, a to znači imati veru u Hrista, poverenje u Njega, da Njegovim pravilima koja su zapisana u Jevanđelju uređujemo svoj život, a ta pravila jesu milosrđe, praštanje, iskanje oproštaja, pokajanje. Daj mi da vidim grehe svoje i ne osuđujem brata svoga, govorili smo tokom posta u molitvi Svetog Jefrema Sirina, i Oprosti dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, i Kakvim sudom sudimo onakvim će nam se suditi, i Ko je od nas bez greha, i mnogo toga sličnog što stoji zapisano u Jevanđelju. To su pravila Hristovog života, to je Jevanđelje, to je krst Njegov, ali u tom krstu sadržana je i pobeda, sila i snaga Božja koja je sva u paradoksu. U odricanju nama je dobitak, u raspeću i stradanju nalazi se naša pobeda, u iskanju oproštaja od drugog nama je oprošteno. Sve su to paradoksi, ali ti paradoksi dobijaju smisao isključivo u Hristu, onda kada naš krst postane Hristov krst, kada naš život postane Hristov život. U svakom drugom slučaju naša vera jeste samo jedna od ideologija. Štaviše, ako je ideologija biće mnogo gora od drugih ideologija, jer je sa jedne strane utopija, a sa druge strane zloupotreba reči Božje.
Danas je Gospod ušao u Jerusalim da bi nam pokazao koji je naš put, da bi nam pokazao da mi treba da se saobrazimo Njemu, da mi svoj život treba da učinimo Jevanđeljem Njegovim, da mi treba da se stavimo u službu Njemu, ne da se služimo Hristom i Crkvom, nego da služimo Hristu i Crkvi, jer tako služimo sebi i svom spasenju. Samo u tom slučaju naše današnje Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! završiće se na dan ustajanja iz mrtvih, na dan Vaskrsenja Hristovog autentično i istinito rečima Hristos vaskrse!, rečima koje su jedine ključ ne samo za razumevanje nas, našeg života, za razumevanje života naših bližnjih i čitavog sveta, nego su te reči ključ koji otvara vrata Carstva Božjeg, Carstva nebeskog u kojem je raspeti i vaskrsli Hristos sa svojim Ocem i Duhom Svetim, koji se slave i od svih svetih i od nas sada i u vekove vekova. Amin!
***
Na kraju svete Liturgije, patrijarh Porfirije je uputio čestitku hrišćanima koji Vaskrsenje Hristovo slave danas:
https://youtu.be/F99utNhEfDc
– Čestitamo i onima koji danas slave Vaskrs. Neki od vas žive i u bračnoj zajednici ili imaju srodnike među onima koji pripadaju katoličkoj ili nekoj drugoj Crkvi. Neka je blagosloven današnji dan i srećan praznik i njima koji danas slave Vaskrs. Neka Bog da da zajedno sa Hristom, Gospodom našim, uđemo u grad Jerusalim i da kao što se On poistovetio sa nama i mi se poistovetimo sa Njim i da ne živimo više mi nego On u nama. Ušavši zajedno sa Njim u grad Jerusalim da se zajedno sa Njim raspnemo na krstu, da podnesemo klevete i laži protiv nas, da podnesemo i pljuvanja i stradanja i na kraju da se zajedno sa Njim raspnemo na krstu, jer tako mi postajemo On i tako postajući On, zajedno sa Njim, iznutra razaramo svaku vrstu okova, svaku vrstu ropstva, pre svega ropstva grehu, svojim strastima, samoljublju i gordosti, a onda i ropstva nečastivom, svakom njegovom dejstvu i, naravno, ropstva smrti.
Poistovetivši se sa Njim, ulazeći u Jerusalim, prolazeći stradanja, raspevši se sa Njim, zajedno sa Njim i mi ćemo onda zasigurno vaskrsnuti, ne po našoj zasluzi, ne zbog toga što smo dobri, nego isključivo i samo po Njegovoj ljubavi, po Njegovom milosrđu i snishođenju. Sa tim opredeljenjem, sa tom orijentacijom, sa tom smernicom, ako smo raspeti sa Njim, ako je naš krst Njegov krst, ako je naš krst utkan u Njegov krst, mi smo već sada i ovde pobednici, ne samo naslednici i baštinici Njegovih pobeda, nego i direktni učesnici tih pobeda. Neka nam Gospod bude onaj koji nam je na najvažnijem, na prvom mestu, koji je centar našeg života. Raspeti i vaskrsli, onaj koji je ušao smiren u Jerusalim, neka On bude koren našeg života. Onda će i sve ostalo u našim životima, pre svega u našem srcu, u našoj duši, u našem umu, a onda i oko nas i u našim međusobnim odnosima biti na svom mestu. Neka nam Gospod da mir da razumemo dubinski da je svaki čovek stvoren kao ikona Božja, stvoren za Carstvo Božje, da je svako naš brat, da mi ne možemo imati nikog protiv sebe, tj. ne možemo nikog doživeti da je protiv nas, ma kako se on postavio u odnosu na nas. Ako je postavljen protiv nas samo smo pozvani na veći podvig raspeća i žrtve, jer u raspeću, u krstu i žrtvi tu je sila i pobeda. Nema drugih mogućnosti, veština, pameti, sposobnosti i strategija. One postoje i mogu imati nekakve vrednosti, ali pripadaju ovom svetu, ne pripadaju krstu Hristovom, ne pripadaju Hristu, ne pripadaju Carstvu Božjem. Neka je srećan i blagosloven današnji praznik. Neka Bog da da dočekamo Vaskrs u zdravlju i veselju, u radosti duhovnoj. Neka vas Gospod sve blagoslovi!
***
Kao i uvek posle bogosluženja u Sabornom hramu, verni narod se sabrao na posluženje u zdanju Crkvene opštine zagrebačke, gde mu je očinske reči pouke uputio patrijarh Porfirije:
– Danas je ovde među nama najviše Srba, što je logično jer je istorijski ovde Srpska Pravoslavna Crkva prisutna kao autokefalna, ali ima i onih koji su Hrvati, ima i ljudi iz Sirije, iz Etiopije, iz Eritreje, ima iz Ukrajine, iz Rusije, ima sa svih strana. Dakle, svako od nas ima neke svoje potencijale, pa čak i neke biološke kontekste i datosti. To je dar Božji da bi smo blagodaću Božjom preobražavali sebe, uzrastali u meru rasta visine Hristove gde je On centar, gde je Gospod ljubavi centar i gde On blagodaću svojom čini čitav ljudski rod novim čovekom, jednim jedinstvenim organizmom i telom. Zato je veoma važno da usvojimo Jevanđelje kao princip svog života.
Kad bi Jevanđelje bilo program života većine ljudi – a kamoli svih, ali makar većine – ovde na zemlji bio bi raj. Budući da to znamo, ma koliko realnost bila drugačija i suprotna i ma koliko bilo teško, mi nemamo drugog puta osim Hristovog puta koji je veoma uzak, a to znači put rasta u Duhu Svetom. Po meri uzrastanja u Duhu Svetom mi postajemo Hristovi i činimo realnost Carstva Božjeg u nama i oko nas, a kroz to zapravo svet, život, sebe, sve oko sebe i sve ljude gledamo iz Hristove perspektive, a to znači iz perspektive večnosti gde je sve drugačije. Ovde smo sitni, mali i prolazni. Ne samo da vreba smrt svakog od nas, nego je toliko izvesna, toliko je sigurna da nema tog mehanizma uz pomoć koga se to može izbeći, mada se mi ponekad ponašamo kao da to ne postoji, pa onda mislimo: Da, jeste da oko nas ljudi odlaze i umiru, ponekad i naši bliski, pa nam je žao, ali mi ćemo biti jedini pošteđeni. Ne da nećemo, nego je smrt sigurnija i bliža nego bilo šta u našem životu. Ali to je dar. Dar je onda kada smo svesni te činjenice, jer kroz tu činjenicu onda pokušavamo da sve ostalo merimo. Jedno od najvećih vrlina u životima svetih podvižnika je vrlina sećanja na smrt – memento mori, kako kažu Latini. To nije strah od smrti. To nije psihološka frustracija od prolaznosti i neuhvatljivosti vremena i prostora. To nije agonija kroz koju mnogi ljudi prolaze i kroz koju imaju razne druge strahove. Sve je jedan strah sa kojim se čovek susreće – strah od smrti, a jedino taj strah se potiskuje. Dakle, sećanje na smrt nije to. Sećanje na smrt je suočavanje sa realnošću života.
Ako nešto zidaš moraš da se pitaš zašto zidaš, da li to ima smisla. Ako nešto stičeš moraš da se pitaš zašto to stičeš, ima li to smisla dubinskog. Ako nešto osvajaš, bilo da je prostor, bilo da je slava, bilo da su pare, bilo da je pažnja ljudi, da se pitaš zašto i čemu to služi. Jer ako je trenutno – samo je nova frustracija, samo je novi nemir. Dakle, sećanje na smrt je sagledavanje realnosti svog postojanja, ali pred licem Božjim, jer ako sagledavamo realnost ovu prolaznu, neupadljivu, lažljivu, varljivu i najčešće gorku u životima svakog od nas, onda ćemo pasti i u očajanje, u malodušnost, u depresiju. Ako to nije pred licem Božjim – to nema perspektive. Međutim, ako je pred licem Hristovim, koji je došao ne samo da nam otkrije smisao života, nego da nam daruje sebe i sobom večnost – i to ne ma kakvu večnost, nego večnost ljubavi, mira i radosti – onda sećanje na smrt postaje zaista vrlina, jer nas to otrežnjuje. To je ono, što kaže naš narod, kada smo pogruženi u sećanju na smrt onda se u uspehu nećemo uzneti, a u padu se nećemo poniziti i izgubiti se, nego ćemo znati da je Gospod uvek alfa i omega, početak i kraj, sve u svemu, i tragaćemo za dubljim smislom, za smislom koji se krije iza paravana.
U krajnjoj liniji, kad nije pred Hristom suočavanje sa realnošću koja nas vodi u besmisao, u haos, pa i elementarno pitanje koje svako sebi može da postavi: zašto bih se žrtvovao za bilo šta, počevši od zajednice u kojoj živimo, muž u odnosu na ženu i obrnuto, za decu, kakva je realnost? Ovde ima i starijih, da ne stavljam prst na rane svakoga. Koliko roditelja ima decu, pa ako su malo poodrasli retko kad se sete roditelja, retko kad dođu, a kamoli upute lepu reč. Naravno, roditelj je roditelj, tražiće hiljadu opravdanja, pa će reći: Da, razumem, ima svoj život, ima svoje probleme, ima svoja iskušenja, ima obaveze i sve po redu. Jesam li u pravu? Ali realnost je da će to dete gledati svoje poslove, opravdano ili neopravdano, pa će se tu neko, ako je realističan, na kraju pitati: Pa šta sam ja radio sve ovo vreme? Koji je smisao moje radosti ako ustajem sam ili sama, ležem sam ili sama, nema nikog kada me boli glava da mi donese jedan aspirin, nema ko da ni da ode do prodavnice da mi donese litar mleka ili nešto sa pijace. I opet će roditelj pravdati. Međutim, realnost je vrlo gorka. Naravno da to pravdanje ne samo da ima opravdanje, nego i dubinski smisao jedino kada je pred licem Hristovim, jer se otvara perspektiva večnosti. I sve je ovo za malena. I u padu i u neuspehu mog bližnjeg ja vidim svoj pad i neuspeh.
Dakle, krst nositi nama je suđeno, to smo rekli i u crkvi, kaže veliki Njegov, ali važno je da taj krst bude integrisan suštinski u krst Hristov, da bude uključen u krst Hristov, zato što se u tom krstu Hristovom nalazi vaskrsenje i spasenje, ali spasenje ne samo kao izbavljenje od muka, nego spasenje u izvornom smislu te reči, u jevanđeljskom smislu te reči. Jevanđelje je pisano na grčkom jeziku i upotrebljena je reč za spasenje σωτηρῐ́ᾱ što dolazi od glagola σόω ili σῴζω, a to znači biti celovit. Dakle, spasenje nije samo da se izbavimo od nekog bola, od muke, pa da eto živim u nekom anesteziranom stanju, kako obećavaju neke druge religije, nego spasenje je da budem celovit, da budem potpun, da sam u harmoniji sa Bogom, sa sobom, sa drugim ljudima i sa prirodom. Dakle, spasenje je eksplozija punoće života, eksplozija ljubavi, eksplozija radosti koja se ne da opisati rečima. To je spasenje! To je Carstvo nebesko! Ali to je moguće i ovde da predokusimo onda kada zaživi Hristos u nama. Tom tajnom žive svetitelji Božji. U toj tajni voliš ne psihloško-romantičarskom ljubavlju, nego voliš Hristom! Hristos je tvoje oko, tvoj um, tvoje srce, tvoje telo, tvoja ćelija. Dakle, ma koliko to nije jednostavno trudimo se da budemo Božji, da budemo Hristovi, da se iako smo ovde i u ovom svetu suočeni sa izazovima svakodnevnice trudimo koliko možemo da na njih odgovaramo Jevanđeljem i Hristom, ali više od toga trudimo se da imamo skriveni život u sebi, život molitve, život podviga, život pokajanja, jer je to onda zemljište, njiva koju će rositi blagodat Duha Svetog, koju će obasjavati blagodat Duha Svetog, koju će zagrevati blagodat Duha Svetog. Biće to biti njiva koja daje takve plodove da nećemo moći da sputamo u sebi osećanje najoptimističnije, najneobuzdanije radosti tako da ćemo moći sa zemlje da skačemo do Neba. Srećan praznik! Živeli!
Izvor: SPC
