Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 8. aprila 2023. godine, u Lazarevu subotu, svetu Liturgiju u hramu Svetih Kirila i Metodija u Ljibljani tokom koje je rukopoložio protođakona Mitra Tanasića u svešteni čin prezvitera. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, radujem se da sam danas sa vama ovde u Ljubljani, naročito na današnji dan kada slavimo Četvorodnevnog Lazara, kada slavimo uspomenu na Vaskrsenje Lazarevo posle četvorodnevnog sna, kako veli Jevanđelje. Čuli smo priču o tome kako se Lazar upokojio, o tome koliko su tužne bile njegove sestre i srodnici, o tome na koji način ga je Gospod podigao iz smrti, o tome da je Gospod imao poseban odnos prema Lazaru i njegovim sestrama. Ova priča je toliko slojevita, bogata i toliko potresna da možemo da izdvojimo više momenata po kojima bismo onda mogli ne samo da razgovaramo, nego u koje bismo mogli i da se udubljujemo i da kroz njih otkrivamo smisao svoje vere, pravoslavne, hrišćanske, smisao Jevanđelja Hristovog, ali i smisao našeg postojanja.
Ja bih za ovu priliku ukazao na dva momenta koja treba da imamo na umu u ovoj priči iz Jevanđelja i koji imaju neraskidivu vezu sa našim životima i mogu biti smernica u našim životima u svetu koji je bremenit, malo je reći, iskušenjima; u svetu u kojem sile tame, sile zla, hoće, a misle i da mogu, da nadvladaju silu ljubavi Božje, silu života; u svetu u kome sile tame i sile zla, sile otpale od Boga, hoće za crno da kažu da je belo i obrnuto, hoće za tamu da kažu da je svetlost i obrnuto; hteli bi istinu da zamene u laži, a laži da proglase istinom; jednom rečju, u svetu u kojem mnoge mračne sile hoće da budu Bog umesto Boga, a od nas hoće da se klanjamo lažnom Bogu i da slavimo lažnog Boga, da se odreknemo Hrista, Njegovog krsta i Njegovog Jevanđelja. Gospod Hristos i Njegova Jevanđelja su jedina mera, jedino merilo, jedini parametar i jedina smernica u našim životima. To je jedini mogući naš temelj. Jedino je moguće da kada su Gospod i Jevanđelje Njegovo na prvom mestu u našim životima sve ostalo dođe na odgovarajuće mesto.
Evo, u današnjoj priči imamo potresnu sliku. Umro je prijatelj Isusov, umro je brat prijateljica Isusovih, brat Marte i Marije. Do Njega dolazi glas o tome i tuga sestara i Gospod odlučuje da ide ne samo da izrazi saučešće tužnima, ide ne samo da bude prisutan na sahrani ili da poseti grob, nego ide da probudi Lazara na veliko zaprepašćenje svojih učenika koji kada su čuli reč o tome nisu mogli da veruju. I evo, stiže Gospod u mesto u kojem je živeo Lazar i susreće najpre njegovu sestru Martu i ona izgovara jednu veoma važnu rečenicu koje treba ne samo da se sećamo nego da nam ona bude sadržaj našeg života, a to je: Da si Ti bio ovde on ne bi umro. Na prvi pogled to može biti obična rečenica, neko može pomisliti da je Gospod bio tamo pomogao bi nekako da se produži život Lazarev. To zasigurno jeste smisao i sadržaj ove rečenice, ali ispod ovog površnog prvog sloja smisla i sadržaja o konstatacijama otkriva se istina da je Hristos bio prisutan tu ne bi bilo smrti, tj. tamo gde je Hristos – tu nema smrti. Kada je Gospod prisutan bez obzira na sve mene i promene, pa čak i na biološke faze i promene u našem životu, prelaska iz jednog oblika u druge oblike, tamo gde je Gospod nema smrti. To sam Gospod potvrđuje Marti odgovorajući joj: Tvoj brat će vaskrsnuti. I ja sam život i vaskrsenje. Ko veruje u mene i umre živeće. Da li veruješ da je to tako? Naravno, ona odgovara da veruje. Dakle, Gospod koji je vaskrsenje i koji je život, koji je iznad vremena i prostora, a uokvirio je sebe, uobličio je sebe, ograničio je sebe, opisao je sebe ovde među nama u istoriji da bismo mi mogli da razumemo verom pre svega tu istinu da tamo gde je Gospod tu je život i da Gospod jeste svuda i na svakom mestu, ali aktivno, praktično, dejstveno On je tamo gde ima vere. Kaže: Onaj koji veruje u mene i ako umre živeće. Tamo gde postoji živa i delotvorna vera u Hrista, vera koja hoće da bude praktična, vera koja hoće da se pretoči u delo, tu je Gospod, tu nema smrti. Međutim, tamo gde Ga ljudi ne prepoznaju i gde nema vere kao prostora u kojem se projavljuje blagodat Njegova On ostaje nepoznat, On ostaje bez dejstva u dušama u srcima onih ljudi koji nemaju vere. Iako ih voli jednako kao svakog čoveka, jer zbog svakog je došao u svet, uzeo grehe čitavog sveta i svakoga čoveka, raspeo se i vaskrsao, pobedio smrt radi svakog i zbog svakoga i svakome dao mogućnost da njegova duša bude prostor aktivnog delovanja blagodati Božje, vidljivog prisustva Božjeg, ali potrebna je vera. I Marta veli da veruje u to da je Gospod i život i vaskrsenje i ispoveda da veruje da zna da onaj koji veruje kada umre živeće. Međutim, nekoliko trenutaka kasnije kada odlaze na grob i kada Gospod zapoveda da se grob otvori, ona odjedamput kao da je zaboravila na ovu prethodnu rečenicu veli: Već četiri dana je mrtav. I zaudara. Onda je Gospod podseća: Zar nisi rekla da veruješ. Zapravo Marta je jedna od nas, svi smo mi Marta i Marija. Svi smo mi i levi i desni razbojnik od Hrista, i razbojnik koji je raspet levo od Njega i onaj desno od Njega. Svi smo mi već spaseni, ali to treba da učinimo realnošću svog života. To od nas zavisi. Mi često govorimo da verujemo i sam dekor vere je prisutan u našem životu. Sve što govori Jevanđelje nas izražava. Mi često kažemo: Da, Jevanđelje je naš program života. Mi verujemo. Međutim, neretko to ostaje samo na verbalnom nivou, neretko u svom praktičnom životu kada naiđu iskušenja, kada se nađemo na krstu, umesto da svoj krst udenemo u krst Hristov, da svoj krst učinimo krstom Hristovim, tj. da prepoznamo da nije slučajno što nam je Gospod poslao krst, ovo ili ono iskušenje, da nije to slučajno nego da treba da baš zbog toga što znamo da nije slučajno i da sve što je u našem životu jeste izraz ljubavi Njegove treba s poverenjem da otvorimo mogućnost da On sa nama, uz nas i umesto nas nosi naš krst. Treba da pokažemo poverenje u Hrista, u ljubav Njegovu, promisao Njegovu. Mi često to zaboravljamo i kada naiđu iskušenja mislimo da možemo svojom pameću, svojom logikom, svojim sposobnostima, ponekad svojom silom rešiti bilo koji problem, a Jevanđelje jasno kaže da nijedan pedalj svome rastu ne možemo dodati, a i svaka vlas u našoj glavi je izbrojana. Bez Hrista koji je alfa i omega, koji je život i vaskrsenje, ne možemo učiniti ništa. U Njegovom krstu već se sadrži tajna vaskrsenja, tajna pobede, što znači da ako naš krst učinimo Njegovim mi smo već sad i ovde pobedili. Neretko kada naiđu iskušenja mi tražimo rešenja na raznim stranama od najbanalnijih, oprostite na izrazu što ću reći, glupih, da idemo kod vidovnjaka, kod vračara, ali na kraju krajeva i kod onih koji zaista imaju nekakve sposobnosti da možda mogu naći rešenja naših problema. Međutim, kada iscrpimo sve mogućnosti, ako ne nađemo rešenje, mi se tek onda setimo molitve, setimo se Hrista, tek onda proradi naša vera. Trebalo bi da bude obrnuto. Kada tražimo rešenje, na primer za naše telesne bolesti, legitimno je da se obraćamo lekaru. Međutim, Oci kažu: Da, treba pitati lekare, slušati njihove savete, koristiti njihove usluge, ali moliti se prethodno Bogu da bude volja Božja a da Bog onda vodi i um lekara i da nas vodi ka ostvarenju volje Božje, ako je to isceljenje da bude tako, a ako nije da bude volja Božja.
U takvoj perspektivi sve se menja. Što važi za pojedinca važi i za narod. I danas kao narod imamo razna iskušenja. I mnogi naravno osećajući dubinsku brigu u tim iskušenjima hoće sad i odmah da reše problem, ali opet isključivo i samo ljudskim sredstvima i ljudskom logikom zaboravljajući da ako Gospod ne čuva grad on se ne može sačuvati, drugim rečima, zaboravljajući da je vera temelj angažmana i sve ono što iz vere proističe, i molitva i pokajanje. Zamislite jednu zajednicu, evo nas ovde sabrane, da padnemo na kolena na molitvu u pokajanju i da Boga molimo da bude sa nama i u nama. Kakva bi to sila i snaga bila! To bi bila sila i snaga koja preobražava svet, a kamoli rešava probleme koji ljudi stvaraju. Dakle, Gospod poziva na veru sestre Martu i Mariju i naravno došavši na grob zaplakao se, svojim suzama pokazujući da je normalno da čovek plače nad smrću, jer nije prirodno da smrt bude sadržaj našeg života. Smrt ne pripada našim životima, a mi smrt činimo svojim sadržajem, svojom jedinom realnošću, perspektivom i kontekstom onda kada nam vera nije koren, kada vera nije ono što uobličava naš život i što postaje ne samo kontekst nego sadržaj, smernica, a taj sadržaj i te smernice jesu jedini provodnici koji ne nizvode blagodat Božju u nas i među nas.
Radujem se što smo danas ovde sabrali. Evo, sutra su Cveti. I to nam je blisko da se oduševljavamo i da se razočaravamo, očaravamo se i razočaravamo. To pokazuje nezrelog čoveka i nezreli narod. To pokazuje ono o čemu smo malopre govorili, da nema vere kao čvrstog korena koji nas čini da smo potpuni realisti. Narod je dočekao Hrista kad je ušao u Jerusalim sa radošću, a vrlo brzo je posle onoga Osana! vikao Raspni ga! zato što je u Hristu video ono što je on hteo. I mi često hoćemo Jevanđelje, hoćemo Hrista ili hoćemo pravoslavlje ali samo onda kada se uklapa u našu logiku, u našu pamet. Treba da je obrnuto. Treba da svoju pamet i svoju logiku usklađujemo sa onim što je Božje, sa onim što je pravoslavno i hrišćanski.
Evo, ulazimo u Veliku nedelju da bismo na kraju dočekali ono što je razrešenje svih pitanja, tajni i muka, što je pobeda nad svakom našom slabošću i našim neprijateljima, a to je Vaskrsenje Hristovo. Neka Bog da da ostatak posta prođe u molitvi u radosti. U radosti da dočekamo Vaskrsenje Hristovo i da Bog da da se što češće viđamo, ali i kad se ne viđamo da budemo jedno u molitvi, u ljubavi, u veri i u vrlini. Naravno, radujem se, a verujem i vi, što smo danas rukopoložili oca Mitra za sveštenika. Dugo je bio đakon, sada je ostalo upražnjeno mesto za đakona. Ja se nadam da će se pojaviti neko na koga ćemo moći da stavimo ruke, a voleo bih da to bude neko ko je, ako je moguće, rastao i odrastao ovde u Sloveniji i da može da ima neposredniji i jednostavniji kontakt u odnosu sa svim ljudima koji žive u ovoj divnoj zemlji koja pokazuje gostoprimstvo i gostoljublje u odnosu na naš narod, Mi ne ostajmo dužni, nego se trudimo da budemo i dostojni i vredni ljudi, tj. građani koji pružaju isto onoliko koliko pružaju drugi ljudi sa svešću i sigurnošću da sve što pripada drugim ljudima pripada i nama. Neka vas Gospod blagoslovi! Potrudićemo se da pošaljemo nekog episkopa da bude za Vaskrs ovde sa vama, a mi se vidimo što pre. Živeli!
Izvor: SPC
Video: TV Hram
