Na poziv učenika Zemunske gimnazije povodom tragičnih događaja u Osnovnoj školi na Vračaru, a potom i u okolini Mladenovca, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je uzeo učešće 5. maja 2023. godine u skupu pod nazivom „Jedan minut nije dovoljan“ u Zemunskom parku ispred crkve Svetog arhangela Gavrila.
Uz stotine učenika Zemunske gimnazije i okolnih škola, njihovih roditelja i profesora skupu su prisustvovali patrijarhovi vikarni episkopi toplički g. Petar i novobrdski g. Ilarion, starešina hrama Svetog arhangela Gavrila protojerej Panajotis Karatasios i sveštenici zemunskih hramova. Umesto uobičajene vesele graje gimanzijalaca, u Zemunskom parku se možda kao nikada do sada nije čula tako duboka sveštenena, molitvena tišina i reči Svetejšeg Patrijarha koje opominju:
– Siguran sam da nisam usamljen u tome da osećam veliki poraz i siguran sam da najveći broj ljudi u našem narodu oseća duboki stid, ne naprosto stid kao jednu od emocija, nego stid pred licem Božjim i stid pred autentičnim dostojanstvom nas ljudi. U mnogo tome što imamo kao deo svakodnevnice razlikujemo se, ali ovih poslednjih dana, posle tragedije koja je zadesila vaše vršnjake, a još nismo ni počeli da dolazimo sebi, jutros nam se ponovo zlo najstrašnije počelo ceriti u lice.
I u dane u kojima bismo trebali da se radujemo, jer smo proslavili Vaskrsenje Hristovo, mi svi zajedno osećamo najdublju tugu koja opet nije samo tuga koja se može uokviriti u jedan minut ćutanja ili u tri dana žalosti. To je tuga u koju možemo biti potopljeni svi ako se svojom najdubljom verom ne držimo za tajnu Vaskrsenja Hristovog. To je tuga koja nas je učinila da smo jedno, jer mi smo ubili sebe, neko od nas je ubio nas i ma koliko zvučalo paradoksalno bojim se da je to samo vrh ledenog brega. I zato sam naročito tužan, a verujem da i vi slično osećate. To je bar ono što sam čuo od mnogih vaših vršnjaka. Postoje najpovršniji mogući pokušaji da se objasni šta se to nama desilo, kako je to bilo moguće da naše dete ubije našu decu, kao i da mladić koji je jedan od nas pobije ljude nasumice, ne gledajući na to ko je ko i ko je kojeg uzrasta. Tužni smo što u svim tim analizama kao da se provlači trud i pokušaj da se zloupotrebi ta nevino prolivena krv, jer logično je da se pitamo ko je odgovoran, ako hoćete logično je da se pitamo i ko je kriv. Međutim, u tom pokušaju koji je svuda oko nas, od onih koji bi trebalo najviše da ćute i najviše da zasuču rukave i da učine nešto da tako nešto nikada ne bude više među nama, da se nešto izmeni u našim međusobnim odnosima, oni optužuju jedni druge, krive jedni druge kao da naš život zavisi samo od drugih. Svi zavisimo jedni od drugih, a za ovo što se desilo odgovorni smo svi mi koji smo stariji, odgovorni smo zbog vas, vama smo dužni i vama smo krivi. Naravno da tu ni u kojem slučaju ne izuzimam sebe, niti svoju braću koja nose mantiju, bez obzira na to koje mesto zauzimaju u Crkvi. Siguran sam da sam mogao učiniti mnogo, mnogo više da budem bolji i da tako budući bolji pred Bogom, budući onakav kakvog me Bog hoće budem bolji svima vama. Tu prepoznajem jednu suštinsku grešku u sistemu na kojem se gradi život današnjice, a nažalost i među nama. Uspeh, bezlični uspeh postao je najvažnija tema. Sve snage se upiru u to da neko bude što je moguće uspešniji, pri tom ne samo da ne vodi računa da li će nekom spotaknuti nogu na putu građenja svoga uspeha ili čak ako ga treba eliminasti. Uspeh je u tome da pošto poto budem ispred drugih. Bojim se da je to i srž civilizacije u kojoj živimo.
Na posletku, Njegova Svetost je zapojao Vaskršnji tropar, a pridružili su mu se svi prisutni koji su potom otiši u hram da prisluže voštanicu za svoju postradalu braću i sestre.
Izvor: SPC
