Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 15. februara 2024. godine, na praznik Sretenja Gospodnjeg, svetu Liturgiju u manastiru Vavedenje u beogradskom naselju Senjak.
Patrijarhu su sasluživali arhimandriti Danilo i Venijamin, protojerej-stavrofor Milosav Radojević, jeromonah Nikon, protođakoni Radomir Vrućinić i Dragan Radić, kao i đakon Darko Nikolić, uz molitveno učešće sestrinstva manastira i vernog naroda. Kroz prazničnu besedu Patrijarh je naglasio da je Sretenje Gospodnjeg dan radosti, praznik kojem se raduje cela vaseljena:
– Braćo i sestre, radujemo se radošću duhovnom. Radujemo se, jer se raduje čitava vaseljena. Raduju se nebo i zemlja, jer danas je dan radosti, kako je i Duhom Svetim nadahnuti jezikoznalac nazvao današnji praznik Sretenje, a reč sretenje dolazi iz korena reči sreća. Dakle, danas je praznik susretanja koji je istovremeno i praznik duboke, suštinske, duhovne sreće i duhovne radosti, jer danas je posle četrdeset dana od rođenja, Gospod donet u hram gde su se susreli nebo i zemlja, gde su se susreli večnost i vreme, neprolaznost i prolaznost. Na tom mestu, u hramu su se susreli Stari Zavet i Novi Zavet. Na tom mestu se susreću, sapostoje u jednoj ličnosti Bog i čovek.
Sve što je čovek od kad zna za sebe želeo, za čim je čeznuo, o čemu je sanjao, u šta je ulagao napore, sve što je stvarao, gde god da je ostavljao svoje tragove, nosio je u sebi upravo tu suštinsku potrebu svoga bića, suštinsku potrebu da se susretne sa Bogom. I naravno, ta čežnja i potreba čovekova za susretom nije bez osnova, s obzirom na to da sve što može da postoji u čoveku ne može da postoji ukoliko to Bog neće. Ali, evo, Gospod naš Isus Hristos, najpre svojim rođenjem, a sada i u prazniku Sretenja, pokazuje da je ljubavlju i blagodaću svojom oduvek ne samo otvoren za susretanje sa nama ljudima, nego se unapred sreće, susreće i postaje jedno sa nama. Za to je neophodna naša čežnja, naše osećanje potrebe i naravno u skladu sa tim trud, ono što mi zovemo podvigom, što je jednostavno definisano u Jevanđelju Hristovom kroz zapovesti Njegove. Mi nemamo mnogo razloga da razbijamo glavu oko toga kako doći do Boga, jer Bog je već došao do nas i Bog se unapred susreće sa nama. I jednostavno možemo da uputimo i uperimo svoj pogled u Jevanđelje Hristovo, da vidimo šta to Gospod veli da nam valja činiti kako bismo bili ono što jesmo, kako bismo bili ono što On hoće od nas i za šta smo sazvani, kako bismo bili otvoreni i neprestano otvarali svoju dušu i svoje srce za spoznaju da je Bog sa nama, da je jedno sa nama.
Praznik Sretenja je toliko omiljen u čitavoj pravoslavnoj vaseljeni jer je to praznik Hristov. U našem narodu Sretenje ima, po Božjem promislu, i dodatni značaj. To je praznik u kojem naš narod potvrđuje potrebu za istinskom i pravom slobodom i svest da slobode nema bez Hrista i da spoljašnja sloboda, ma koliko bila dostižna, ukoliko nema unutarnje slobode, slobode od smrti, greha i đavola, slobode od sebe, od svoje gordosti, od egoizma, od samoljublja, ne može biti istinske i suštinske slobode. Zato se po promislu Božjem, posle četiri veka ropstva i više naš narod upravo na Sretenje sabrao, susreo se, našao na jednom mestu da projavi svoju potrebu za istinskom, suštinskom slobodom bez koje nema spoljašnje slobode, a onda osvojivši unutarnju slobodu, zajedno sa Hristom ili prihvativši slobodu koju Hristos daruje, smogao je snage da ugleda svetlost dana slobode spoljašnje. Sveti Simeon Bogoprimac je u svojoj starosti, čeznuo za Hristom u ime svih ljudi, u ime izabranog naroda, toliko da je Gospod njemu došao u susret, a Sveti Simeon ga je prepoznao Duhom Svetim. U Vitlejemskoj pećini mudraci i pastiri su se poklonili Gospodu. Na Sretenje mu se poklonio i sveštenik Simeon. Dakle, i najmudriji i najjednostavniji imaju istu potrebu za susretom sa Hristom, ali što je još važnije Gospod ne pravi razliku između mudraca i jednostavnog čoveka. Gospod gleda da li je srce čisto, da li srce ima u sebi vere, da li se poverava u Hrista i tako prepoznaje srce kao svoje stanište i u njega se useljava. Susret kao radost, kao dubinska i duhovna sreća jeste znak i obeležje svakog ljudskog bića. Za to smo stvoreni. I Sretenje kao osnov susretanja sa Bogom, kao osnov našega života, jeste i polazna tačka naše radosti i sreće u susretanju sa svakim čovekom jer u svakome postoji Hristos, svako je ikona Božja. Znajte, onako kako vidimo drugog čoveka, svoga brata, tako vidimo i Boga. Ako verujemo reči Hristovoj verujemo i da je svaki čovek naš brat, naš bližnji. I ako svakog čoveka vidimo kao svoga bližnjeg mi poznajemo Boga. To je dvojedina tajna, to je tajna naše vere, to je tajna Sretenja.
Zato, braćo i sestre, ono što nam je već dato jeste istina večna i tajna da je Bog došao nama u zagrljaj, da nas je zagrlio. Došao je da se sretne sa nama, došao je svetlošću i blagodaću svojom. Važno je samo da znamo da to jeste tako, a znamo jer verujemo reči Njegovoj. Važno je da otvorimo sebe i svoje srce, svoju dušu i svoje biće, da i mi prigrlimo Njega, Gospoda i Spasitelja našeg. Grleći jedni druge, radujući se susretu međusobnom, grleći čitavu tvar, sve što se vidi i ne vidi, da slavimo u tom neraskidivom susretu sa Bogom i međusobno u tom neraskidivom zagrljaju sa Bogom i sa Tvorevinom, Njega Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
Izvor: SPC
