Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je 12. maja 2023. godine, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca, svetu arhijerejsku Liturgiju u crkvi posvećenoj tom Božjem ugodniku na Bežanijskoj kosi. Tom prilikom, patrijarh Porfirije je besedio:
– Hristos vaskrse! Braćo i sestre, vaistinu vaskrse Gospod i darova nam život! I to život u izobilju, štaviše život večni! Dao nam je ono zbog čega smo stvoreni, a zbog čega smo se kao ljudi na mnoge načine ne samo udaljili i udaljavamo se, nego smo se neretko i odricali i odričemo se. Dao nam je ono za čim čeznemo. Dao nam je ono što nam je jedino potrebno. Mi to verom svojom znamo. Naša vera jeste naše opredeljenje za ono za šta nas je Gospod stvorio i u isto vreme darovao, vera koja se ne može razumeti logikom ovog sveta, jer logika ovog sveta sva je u formulama, sva je u matematici. Ona zapravo ostaje u ograničenom okviru čovekovog postojanja. Logika ograničava čoveka i u isto vreme tom ograničenom čoveku hoće sve da podredi. Logika ljudska najčešće ne zna za veru, a samim tim ne zna za ljubav, nije oplemenjena, nije osmišljena i proširena verom, nije utemeljena verom na Hristu. To je logika koja nije ohristovljena. Ona sužava čoveka i ostavlja ga u granicama prolaznosti, u granicama smrti.
Međutim, evo, slava Bogu u dane u koje još uvek osećamo radost Vaskrsenja mi znamo da smo stvoreni za život i to život večni. Mi znamo da je smrt bitisanje i svojevrsno postojanje koje je udaljeno od Boga, koje je udaljeno od smisla, punoće, lepote, radosti i ljubavi. Smrt je biti bez Boga, a život je isto to biti ali sa Bogom. Znamo da postoji samo život, a da smrt kao pretvaranje u apsolutno ništavilo jednostavno ne postoji. Znamo to svojom verom, a mogli bismo i svako za sebe mnoštvo argumenata iz najneposrednijeg svoga ličnog iskustva da iskusimo. Bog je dao život, a dao je i put koji vodi u taj život. Postavio je i sredstva koja nas vode putevima ka životu večnom ili koja život večni čine našom sadašnjicom sada i ovde i Carstvo Božje čine nama dostupnima ovde i sada u Crkvi. Ta pravila i ti principi jesu ono što smo danas čuli u svetom Jevanđelju, jesu blaženstva koje je Gospod izgovorio učenicima svojim, apostolima i onima koji su ga pratili, ali uputio i nama do danas i upućuje svima do kraja sveta i veka. Blaženstva koja smo čuli, kao i naša vera, jesu sva u paradoksu. Naše postojanje jeste u paradoksu, jer vera je kao što smo rekli sama po sebi paradoks. Ona nadilazi logiku, nadilazi pravila ovog sveta, nadilazi razum, nadilazi čak i emocije. Obuhvata čitavog čoveka. Vera jeste naš život i životni stav. Obuhvata i um, i srce, i dušu, i telo. Zato Gospod kaže da smo blaženi, da smo na putu Carstva nebeskog i da je Carstvo Božje među nama onda kada smo siromašni: Blaženi ste kad ste siromašni. Evo vam vaše Carstvo Božje. Pa onda veli: Blaženi koji ste gladni sada, jer ćete se nasititi; blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmejati; blaženi ste kada vas ljudi omrznu, kada vas odbace, osramote i razglase ime vaše kao zlo zbog Sina čovečijeg. Postoji još šira lista blaženstava zapisanih u drugim jevanđeljima. U Besedi na Gori Gospod je izgovorio ta blaženstva. Međutim, kako može biti neko blažen kada ga gone, kako može biti blažen kada ga drugi ponižava, kako može biti blažen kada je obespravljen? Logično je pitanje, ali za veru, za one koji veruju u Hrista nema pitanja, jer nije svako siromaštvo, nije svako trpljenje nepravde, nije svako trpljenje progona i ponižavanja spasonosno i blaženstvo, nego samo ono koje je utemeljeno verom u Hristu, verom koja je Hrista radi, koje je krst onda kada mi hoćemo da posvedočimo Hrista, tj. Njegovu ljubav i zapovesti Njegove, kada hoćemo da pokažemo svetu da je to ispravan način života i za pojedinca i za zajednicu. Kada to naiđe na odbacivanje, kada to naiđe na suprotstavljanje, kada na taj način mi izazovemo gnev u odnosu na sebe, iako nemamo ništa protiv onih koji drugi način života i drugi put biraju, ali samo hoćemo da pokažemo šta Hristos kaže i na šta nas on poziva, kada to pokazujemo, kada nam se zbog toga protive, a mi ne odustajemo od toga, onda smo blaženi. Mađutim, ako mi zbog nepravde, ili čineći nepravdu, ili ako kršeći zapovesti Božje budemo odbačeni i trpimo poniženja, onda to nije blaženstvo, jer to nije Hrista radi, jer to nije zbog toga što hoćemo da posvedočimo da pokažemo sobom i svojim životom šta znači Jevanđelje Božje. To nije naša namera da potvrdimo i da pokažemo svetu i ljudima da onda kada nam je Hristos najvažniji u našem životu onda će biti sve drugo kako treba. Međutim, onda kada nam Hristos nije najvažnije u životu, nego kada umesto Njega postavimo neku drugu vrednost za najvažnije u životu, onda čak – iako nam je sve naizgled kako valja zbog toga što nema Hrista na prvom mestu – onda to je samo zakratko i zamalena.
U ova vremena, u ove dane, kada je naš narod prolazio veliku tugu, veliki krst i tragediju, mnoštvo ljudi po medijima su pokušavali da objasne zašto iz psiholoških razloga, iz socioloških i raznih drugih razlika. Nažalost, kao da su plutali na površini mora, videvši talasiće pokušavali su da razumeju šta se dešava u dubini mora. Niko ni jedamput nije se ni setio da Jevanđelje Hristovo, da vera Njegova, da Hristos sam treba da bude na prvom mestu i da razne nevolje i iskušenja koja prolazimo jesu samo znakovi da nam Hristos nije na prvom mestu, a u isto vreme i poziv na preispitivanje. Svako sebe, počevši od mene, da se zapita: Da li mi je Hristos na prvim mestu? Da li sam učinio sve što mogu, raspeo se, Njega radi i bližnjega radi, da otkrijem tu istinu svima i da se svi u nju zaljube, da oni sa kojima dolazimo u kontakt i oni koji nas gledaju videvši dela naša, videvši nas vide svetlost, vide Hrista, proslave Njega i uhvativši se za Njega, iako plove kroz život, kroz more, kroz buru, sa lakoćom pobeđuju sve moguće naizgled nepobedive talase, jer su duboko ukorenjeni, ukotvljeni u dubinama mora, a istovremeno drže se veoma visoko za tačku koja se ne vidi, ali postoji. To su naša pravila po kojima živimo, po kojima smo pozvani da živimo.
Mi danas slavimo Svetog Vasilija Ostroškog, velikog svetitelja i čudotvorca. Danas slavi manastir Ostrog. Svi znamo žitije tog svetitelja Božjeg. Koliko je samo svetaca onih koji su Hristom proslavljeni, onih koje je Gospod proslavio. Zašto? Pa zato što su znali onu istinu koju je govorio Sveti vladika Nikolaj: Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme. Hristos je došao i tu je. Nema boljeg vremena. Svako ima svoje vreme, svako ima svoje iskušenje i svoj krst. Uvek i u svakoj sekundi, u svakom trenutku svog postojanja, svaki čovek samo je u tom izboru da li je Hristov ili nije Hristov. Kada se taj izbor izvrši i kada je on ispravan sve ostalo biće kako valja. Od tog izbora zavisi sve potonje u našem životu. Mi čekamo Hrista, a ne bolje vreme. I svetitelj Božji Vasilije Ostroški je ne samo čekao Hrista, nego je živeo Njim ovde i sada. Blaženstva koje je Gospod izrekao bila su pravila njegovog života. Znači on, iako jedan od nas, sav posvećen Bogu, sav pogružen u Hrista, nije osećao ni iskušenja, ni podvig, pa ni progone i stradanja kao muku, nego je u svemu tome video istinsku radost. Video je u služenju Hristu slavu Božju i zato ga je Bog proslavio i učinio da on umesto nas, sa nama i za nas pred prestolom Božjim može da učini da se blagodat Božja kad on uputi molitve za nas uprisutni u našim životima i da projavi ono što je samo naše postojanje i što je čitav svet, a to je čudo – da čuda budu dostupna i nama i da nam pomognu da razumemo da verom i duhovnim očima vidimo da je čudo to što jesmo ikona Božja i što smo stvoreni za život.
Neka molitve Svetog Vasilija Ostroškog budu sa svima nama i sa svom našom braćom i sestrama, ali i svim ljudima koji mu se obraćaju, a ima i onih koji dolaze sa svih strana sveta i koji nisu neretko pravoslavne vere, ali pritiču Svetom Vasiliju Ostroškom i njegovim molitvama. Neka zajedno sa Njim slavimo Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
Izvor: SPC
