Beseda Njegove Svetosti Patrijarh srpskog g. Porfirija u porti Vaznesenskog hrama u Subotici na proslavi Patrona Eparhije bačke – praznika Prenosa moštiju Svetog Irineja, Episkopa bačkog, ispovednika vere, i svetih mučenika bačkih
Braćo i sestre, gde su dvoje ili troje u Moje Ime sabrani tu sam i Ja, veli Gospod. A, evo, mi, na današnji dan, kada slavimo slavu Eparhije bačke, sabrali smo se u ovom divnom blagoslovenom gradu na severu Bačke, u Subotici, sa svih strana. Sabrali smo se u velikom broju i mi koji smo došli, a i u ime onih koji nisu danas sa nama, u ime naših bližnjih; sabrali smo se u jednoj veri, u ljubavi i nadi u jednom Gospodu. I nema blagoslovenijeg sabora i čvršće zajednice, nema intenzivnijeg jedinstva od jedinstva koje je rezultat sabiranja u jednoj veri u Hristu. I ništa to nije, slava Bogu, novo za naš narod. Otkada zna za sebe, naš narod je imao hram kao mesto svoga sabiranja. Naš narod je imao hram kao mesto čuvanja sebe i svoga identiteta, kao prostor i mesto pronalaženja smisla postojanja ovde na zemlji, bez obzira da li su spoljašnje okolnosti povoljne ili ne, ali i kao mesto susreta sa Živim Bogom i susretanja nas jednih sa drugima, kao mesto na kojem postajemo ne samo bliski sa Bogom nego kao mesto gde postajemo jedno sa Njim i jedno među sobom – štaviše, postajemo Njegovo Telo. U hramu Božjem sabirajući se projavljujemo i objavljujemo svetu, svedočimo da smo Crkva – Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva. Zato je, braćo i sestre, danas za sve nas velika radost što smo se sabrali u ovome gradu da proslavimo slavu Eparhije bačke i da proslavimo svete novomučenike bačke. Ne samo da ih se setimo kao svojih predaka nego da zajedno sa njima projavimo i pokažemo svetu, posvedočimo da smo zajedno sa njima na Krstu Hristovom, ali, isto tako, i u pobedi i Vaskrsenju Hristovom, jer to je naša vera – to je vera pravoslavna, to je vera hrišćanska. Sva je u Krstu i Vaskrsenju Hristovom, sva je u tom znaku, sva je u znaku paradoksa – poraza i pobede u isto vreme.
Danas, sabrani ovde, slušamo reč Hristovu, a ona je istinita, ona je pravedna. I u današnjem Jevanđelju koje smo čuli Gospod nas upozorava da onaj ko hoće da ide za Njim, kada uzme Krst svoj i pođe za Njim, ne treba da očekuje jednostavan i lak život nego da onaj koji je uzeo Krst svoj i pošao za Hristom, budući da se opredelio za Jevanđelje Njegovo, za zapovesti Njegove, budući da zna da zapovesti Hristove otkrivaju istinsku prirodu ljudsku, istinsku prirodu našu, budući da zna da zapovesti Božje govore o tome šta je zdrav čovek, koji život treba da se trudi da vodi da bi živeo zdravo, to znači duhovno – i kada se opredeli za Jevanđelje Hristovo, za zapovesti Njegove, Gospod upozorava da svako mora da zna da će to biti, u najmanju ruku, smetnja onima koji se opredeljuju za drugu vrstu zakona, za druga pravila života, koji biraju da žive po svojoj ostrašćenoj volji i po svome ostrašćenom srcu. Njima će smetati svi oni koji hoće da posvedoče Hrista, jer im smeta Hristos. I neretko će smatrati provokacijom naš trud da živimo jevanđelski, da živimo po pravoslavnoj veri, da tako hoćemo da uredimo život u svojim porodicama, u svome gradu, da tako hoćemo da učimo svoju decu, da ih vaspitavamo u školama u skladu sa rečju Hristovom. Ne zbog toga što je to naša ideologija i zbog toga što hoćemo druge da porobimo tom ideologijom nego upravo zbog toga što znamo da je reč Hristova istinita i spasonosna, što znamo da reč Hristova zapisana u Jevanđelju otkriva zdravu prirodu ljudsku, otkriva ispravan način života koji nas vodi u pronalaženje smisla postojanja ovde na zemlji i otvara puteve duhovne radosti. Ali, istovremeno, ti putevi su putevi spasenja. Tim načinom života u Crkvi Hristovoj, gde su dvoje i troje i gde smo svi mi sabrani tu je i Gospod. Jevanđelski način života, hrišćanski podvig, jeste susret sa Bogom, ali i susret sa sobom i sa bližnjim, sa onakvima kakvi treba da budemo. I zato, braćo i sestre, kada se trudimo da živimo po Jevanđelju, mi se trudimo i zbog spasenja drugih i iz ljubavi prema drugima i nikada ne smatramo da smo bolji od drugih nezavisno da li su oni izabrali drugačiji način života, čak i nezavisno onda kada nam se protive, čak i onda kada je reč o našim bližnjima, kako kaže danas u Jevanđelju: Ustaće otac na sina ili sin na oca, braća na braću i sestre na sestre, tojest biće i ima ih, znamo to i među našom braćom i sestrama, koji su izabrali širok put i hteli bi malo da razvodne reč Hristovu, hteli bi da je relativizuju. Ponekad kažu: „Treba da modernizujemo reč Hristovu, reč Jevanđelja!ˮ, a to u praksi znači da je se odreknemo, a mi, trudeći se da čitavim svojim bićem živimo rečju Hristovom, zapovestima Njegovim i, znajući da ima onih kojima to smeta, jer im smeta Hristos, molimo se i za takve. Molimo se Bogu, da nam Bog dâ vere i za njih, jer znamo i to je u Jevanđelju zapisano, u priči o onoj četvorici koji veruju Hristu i svojom verom prinose jednoga koji ne veruje i on biva isceljen verom ovih verujućih. Znajući onu starozavetnu priču, da tamo gde ima vere, makar i deset pravednika u jednom narodu, tu je Gospod i čuva taj narod. Dakle, mi podvigom svojim hoćemo da izmolimo od Boga, da nam Bog dâ vere i za onu braću i sestre kojima vera nedostaje ili koji se protive veri svojih otaca i veri našoj, ali Gospod upozorava da tu nikada ne treba da dozvolimo da naša duhovnost bude romantizam i sentimentalnost. Dakle, mi jasno moramo razlikovati dobro od zla, jasno moramo razlikovati crno od belog, laž od istine, nikada ne smemo kriti laž. Pozvani smo uvek da svedočimo istinu i nikada ne možemo reći da je nepravda – pravda. Dakle, dužni smo da posvedočimo istinu, pravdu, lepotu, radost Hrista, pritom ne samo svojim rečima nego svojim životom, svojim podvigom i svojom vrlinom i, u isto vreme, da se molimo za čitav svet, da se molimo za svu našu braću i sestre i da nikoga ne preziremo i ne odbacujemo. Zato Gospod i kaže: Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi, tojest potrebno nam je rasuđivanje, jer ako imamo samo mudrost bez milosrđa, bez ljubavi, onda ona može da se pretvori u svoj antipod, u zloću. I naravno, ako propovedamo romantičnu dobrotu, bez svesti o tome da treba razlikovati dobro od zla ili ako hoćemo da snishodimo po svaku cenu svemu što se čini u svetu, ako ne razdvojimo zlo od čoveka koji čini zlo, onda možemo postati naivni. Dakle, da se molimo za onoga koji čini greh, ali u isto vreme da, svedočeći Hrista, pomognemo i njemu da on prepozna da je greh – greh. Zato je, braćo i sestre, važno da uvek u duhovnom životu imamo rasuđivanje i, naravno, kao pravoslavni hrišćani, na to nas poziva Gospod, da nikada ne odustanemo od svog opredeljenja za Hrista. Jer, mi znamo da smo slabi i nemoćni i grešni, da padamo svaki dan, ali naš život treba da se sastoji od dve paralele: jedno je čvrsto i nepokolebivo opredeljenje za Hrista i za pravoslavnu veru, do mere ako treba i život svoj da položimo za Hrista i za veru. Ali, znamo da paralelno s tim postoji naša svakodnevica u kojoj neprestano odstupamo po raznim pitanjima od tog svog čvrstog, principijelnog opredeljenja, i to su naši padovi, to su naše slabosti. Ali, imajući ovo čvrsto opredeljenje, uvek molitvom i podvigom i verom kroz pokajanje hoćemo da se vraćamo tom svom opredeljenju. To znači da treba do kraja da izdržimo sve ono što Promisao Božji postavlja kao zadatak, podvig, poslušanje u našem životu i da nikada od Hrista ne odstupimo.
Ovo naše sabranje, braćo i sestre, i molitve svetih novomučenika bačkih i svetoga Irineja, episkopa bačkog, koje nas sabiraju, pokazuju da ono seme i ono predanje koje smo dobili od naših otaca je itekako živo i da je to najvažnija vrednost ili, bolje reći, kontekst i ambijent u kojem živimo svoju svakodnevicu, prolazeći kroz razne podvige, kroz razne fenomene, ali uvek ostajući ono što jesmo. Ta naša pravoslavna vera koju je zasadio Sveti Sava, jedamput za svagda, i opredelio naš narod da bude pravoslavan, da bude Hristov, jeste nešto što je ne samo očuvalo naš narod, nešto što je pomoglo da opstanemo, da budemo ono što jesmo, nego i onda kada je bilo najteže i najstrašnije, ta naša pravoslavna vera bila je kucanje našeg srca i naše disanje i naš pogled i naša misao. Ona je davala najvrednije duhovne plodove i u najtežim vremenima. Zato, braćo i sestre, neka bi Gospod dao da uvek budemo verni Njemu i da imamo snage da do kraja iznesemo svoj krst, da imamo zapravo trpljenje i strpljenje, jer sveti Jovan Zlatoust kaže: Strpljenje je majka svih vrlina i izvor svakoga dobra. Daj Gospode vere, ljubavi i nade svima nama, a naročito daj mira našoj braći na Kosovu i Metohiji. Sve vas molim, braćo i sestre, da svako od nas pojedinačno unese u svoje molitveno pravilo molitvu za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, da im Bog dâ mira i da mi budemo uvek spremni da nosimo i delimo krst njihov, jer to je i naš krst. Ali, da dâ mira i svim drugim ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji, a da – rekao sam to i sinoć i vidim citirali su – dâ razumevanja i onima koji imaju silu i moć i koji neretko zatvaraju oči na nepravdu, a ponekad koriste različite aršine, pa jedne gledaju ovako, a druge gledaju onako. Svaki čovek je ikona Božja, svakom je potreban mir. Da Bog dâ i njima da učine sve što mogu da doprinesu da svi ljudi na Kosovu i Metohiji dobiju elementarni mir.
Neka je srećna slava, da ste blagosloveni i molitve svetih mučenika bačkih i svetoga Irineja, episkopa bačkog, da budu sa svima nama i da zajedno sa njima slavimo Jednoga u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Izvor: SPC
